Građani ove nedelje ne biraju između Koštunice i Labusa već između političkih snaga koje misle da Srbija treba da ima predsednika i onih kojima je predsednik suvišan

      Kada je kao 161. na izbornoj listi Demokratske opozicije Srbije ušla u Skupštinu Srbije, Nataša Mićić nije očekivala karijeru iz starih holivudskih filmova. Ali Srbija jeste jedna od retkih evropskih zemalja u kojoj su holivudski klišei izmešani sa deset božjih zapovesti. Kao kolateralni dobitnik ogorčenog sukoba dve demokratske stranke, Nataša je prvo postala predsednik Skupštine, dok bi krajem ove godine, zahvaljujući novom bespoštednom sukobu dva demokratska kandidata sa istim ciljevima i različitim timovima, mogla da postane privremeni predsednik Srbije. Ta privremenost bi, opet, mogla da potraje. Možda će neki budući istoričari za sto godina konstatovati kako je Srbija koračala krupnim koracima ka Evropi za vreme vladavine Nataše Mićić, ali njeni savremenici sada imaju utisak da zemlja klizi u duboku institucionalnu krizu.
       Jedan poljski disident pre desetak godina je trapave pokušaje tranzicionih zemalja duhovito opisao kao demokraturu, a neki novopečeni disidenti to stanje društva opisuju kao fasadnu demokratiju, u kojoj na prvi pogled ličimo na uzornu demokratsku zemlju ali neko ozbiljnije posmatranje otkriva kolektivni testament svih diktatora na Balkanu. Takva tvrdnja mogla bi da se potvrdi ukoliko u noći između nedelje i ponedeljka ne bude izabran predsednik države. Jedina institucija u zemlji ostaće Predsedništvo DOS-a koje, iz Skadarlije i negde oko ponoći, svoju omnipotenciju distribuira na vladu i njene podanike. To je možda dobra vest za članove dotičnog predsedništva, ali nije za građane, koji su, izgleda, poverovali u obećanja o uspostavljanju demokratskog društva.
       Prvih dana oktobra, ni vidovnjaci ne bi mogli da saopšte koliko poslanika ima parlament Srbije, dok liberalniji predstavnici vladajuće koalicije cinično tvrde da ih ima negde između 250 i 280, uz tendenciju daljeg rasta.
       Zato građani ove nedelje ne biraju između Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa već između političkih snaga koje misle da Srbija treba da ima predsednika i onih koji izgleda misle da u zgradi na Andrićevom vencu otvore kazino, klub zatvorenog tipa ili bar marketinšku agenciju. Lokacija je dobra i bila bi prava šteta protraćiti je na kabinete koji ne donose nikakvu opipljivu korist.
       Za eventualni neuspeh izbora ne bi trebalo optuživati opozicione stranke, jer one, kao nekada Đinđić ili Koštunica, jednostavno, pokušavaju da iznude nove izbore na kojima bi imale veće izglede za uspeh. Pravi problem je u otvorenim ili pritajenim pristalicama neuspeha izbora u vladajućoj koaliciji, koja je izbore raspisala pre nego što je izborne zakone uskladila sa evropskim standardima, u nadi da će učvrstiti uverenje da izbori usporavaju zahuktale reforme, služe za rasipanje novca i narušavanje zdravlja nacije. Ta ideja da izbori samo ometaju demokratiju, iako je u svim demokratskim zemljama iz nama nepoznatih razloga rašireno sasvim obrnuto uverenje, dovela je građane do drugog kruga predsedničkih izbora. Uoči tog kruga, vatreni zagovornici jednog ili drugog kandidata već najavljuju da će promeniti zakone kako bi makar naredni izbori bili uspešni. Vlasnici glasačkih listića će odgovoriti na sasvim jednostavno pitanje - hoće li Srbija, kao i sav normalan svet, imati predsednika, vladu, skupštinu ili će, možda, pronaći novi "nesvrstani" put u kojem nema nikakvog ograničavanja brzine za vlast, koja ima najbolje namere i prilično sumnjive metode. Tu se, izgleda, završava priča o odgovornosti vlasti, a počinje priča o zrelosti njenih podanika.
       Za ove dve godine, građani Srbije su prešli nešto kraći put od predsednice Skupštine. Uglavnom su zabavljeni istim dilemama, pokušavajući da obezbede zimnice, decu upišu u školu ili da, zahvaljujući napretku, dobiju šengenske vize. Iako su sačuvali izvesne zalihe optimizma i dobre volje, nisu previše raspoloženi što je najuspešnija firma postala fabrika afera, falsifikovanih biografija, kompromitujućih podataka o posrnulim svastikama, pijanim tečama ili nevaljalim kafe-kuvaricama, koje su "duplu bez šećera" služile i bivšem režimu. Možda su zato u prvom krugu izbora, zaokruživanjem imena antidosovskih kandidata ili ostajanjem kod kuće, poručili novoj političkoj eliti da imaju sve manje entuzijazma za reforme i sve više netrpeljivosti prema degutantnoj borbi za podelu plena oktobarske revolucije. Birači, takođe, nisu dopustili nijednom kandidatu da uništi, ponizi ili pošalje u penziju svog glavnog rivala.
       Srbija neće imati apsolutnog vladara sve dok ne uđe u Evropsku uniju, kao da su birači u prvom krugu poručili da bi želeli da vide ono što je temelj svake demokratske države - podela vlasti. Posle te poruke, pripadnici oba bloka imaju samo dva izbora - da naprave kompromis sa sopstvenim biračkim telom ili da podnesu zahtev za prevremenu političku penziju. Jedina dobra vest je što birači pred sobom imaju više izbora.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ