U izložbenom salonu Makedonske akedemije nauka i umetnosti u Skoplju 2. oktobra je otvorena izložba Gligora Čemerskog, barda savremenog makedonskog slikarstva, koji je upravo stekao status akademika. Pripitomljena nekim platnima nastalim tokom šezdestih godina, očarana bujnošću najnovijih, frapirana grandioznošću drugih, kao što je "Triptih Makedonija", platno od 75 kvatratnih metara, nastalo pre 25 godina, publika nije krila svoje zadovoljstvo ni svoje ushićenje.
       Praznik oka, praznik boja, praznik slikarstva, bio je otprilike varirani refren, koji je počeo u krcatom prostoru Akademije, a koji je već narednog dana ispunio sve medije. Ne štedeći reči pijeteta, akademik Gane Todorovski, veliko ime makedonske književnosti i član MANU, otvarajući izložbu, svakako je ohrabrio publiku: "Kada bismo mogli učiniti nešto što ne možemo učiniti zvanično, proglasili bismo ovaj dan praznikom makedonske kulture. Jer, slikarska magija kojom nam ovaj daroviti i obrazovani umetnik zapljuskuje oči je bespogovorno raskošna, sugestivna, reprezentativno-afirmativna, monumentalna. Po svojoj strukturi i po bujici asocijacija koje izaziva."
       Govoreći o ranim slikama Čemerskog, Todorovski je velikodušno dao reč pokojnom Stojanu Ćeliću, velikom slikaru i članu SANU, koji je još davne 1965. godine, povodom prve samostalne izložbe u Beogradu, u katalogu za galeriju Kolarčevog univerziteta, napisao: "Ja ne znam kako treba slikar prve samostalne izložbe u Beogradu, u katalogu Kolarčevog univerziteta, napisai: "Ja ne znam kako treba slikarstvo Gligora Čemerskog vezati za tlo na kom je rođen, za Makedoniju, ali jasno mi je da uvek kad priđem njegovoj slici, osetim neki dah, svež i opor, moguć samo u Makedoniji i dalje na jugu... I ako znam da Čemerski u svom slikarskom razvoju dodiruje Klimta, Šagala, Dibifea, da se svom svojom sposobnošću za analizu i za precizno mišljenje lako kreće u lavirintima savremene umetnosti, ja se sa njim, sa njegovim slikama rado vraćam nekom vremenu, davnom i neprikosnovenom, poeziji, rečima koje su blistale kao rosa u čistom svetlu jutra i bistrini podneblja. Možda bih mogao da potražim neki Hesiodov stih u 'Poslovima' i da sa njim sebi objasnim ono što slutim kao objašnjenje za pastorale Čemerskog".
       Sam slikar sa svoje strane upućuje na jedan pasus iz mnogih tekstova koje je u NIN-u objavio nezaboravni Stevan Stanić, akoji je štampan 15. novembra 1987. godine, povodom jedne slične izložbe u Skoplju: "Imao je, dakle, Gligor običaj da svoje poznanike i drugove posvećuje u red 'Vizantinaca' prekidajući lako posao i odvodeći ih u Ohrid ili u malu skrivenu crkvu na Prespi u selu Kurbinovu. Kako sam i sam bio jedan od tih, osetio sam postepeno da sam ranije tu Vizantiju primao lakše, spontanije i možda sa više uživanja. Jer, posle dva tri susreta sa Gligorom osećao sam kako me on svojim stavom, u kome je bilo i oštrine i nepraštanja, sateruje u neke beskrajne ambise, u ono što je i najteže - tamo gde je slikarstvo pre svega duh i dugotrajna tajna, a najmanje naturalizam".