("Pokvarene ploče", NIN br. 2701)

      Velika rekonstrukcija pešačkih delova Ulice kralja Milana u prvi mah nas je mogla navesti na pomisao da ovdašnji gradski oci poznaju evropske trendove te da se i Beograd usklađuje sa modernim urbanim sredinama.
       No, kako je odmicala gradnja, a i kako su priticale kontekstualne vesti (poput one o izgradnji monstr-garaže u srcu grada!), postajalo je sve jasnije da veliki preobražaj Glavne ulice prilično liči na neku vrstu ekshibicionizma, odnosno na puko prikazivanje površnog sjaja, tipičnog za skorojevićko lickanje i šepurenje.
       Osnovni evropski urbani trend je sasvim drugačiji.
       On je, pre svega, podstaknut brigom o sugrađanima.
       Naravno, u skladu sa opštim uslovima, i ova briga menja svoje modalitete.
       Saobrazno tome, kada je reč o ulicama, a to znači o kretanju kroz grad, u mnogim evropskim gradovima došlo je do jedne bitne razvojne izmene: sigurnost nije više osnovna smernica. Ona je svoje vodeće mesto ustupila zdravstvenoj dobrobiti.
       To, pak, znači da gradske vlasti (evropske orijentacije!) imaju sluha za nekoliko jednostavnih poruka iz domena javnog zdravlja.
       Prva je da redovna fizička aktivnost predstavlja jednu od osnova dobrog zdravlja jer, kratkoročno, vodi jačanju srčanog kapaciteta, a dugoročno - ograničava gojaznost, vodi jačanju srčanog mišića i smanjenju krvnog pritiska, a ima i korektivne metaboličke efekte, naročito što se tiče holesterola i nekih faktora koji pospešuju patološko zgrušavanje krvi. Pri tom, nije potrebno posebno intenzivno vežbanje. Dovoljno je da fizička aktivnost bude deo svakodnevnog života.
       Druga bitna poruka je da intenzivni saobraćajni tokovi dele i rasparčavaju grad pretvarajući ga u skupinu izolovanih delova čime se ometa razvoj socijalnih mreža koje su od bitne važnosti za mentalno zdravlje svih građana, a naročito dece i starih.
       Treća poruka se odnosi na zagađenje izduvnim gasovima koji ugrožavaju disajne i krvotvorne organe i gde naročito treba naglasiti direktne otrovne supstance kao benzen koji je poznati karcinogen, zatim takozvane gasove staklene bašte kao što je ugljendioksid, a onda i male čestice koje se iskazuju u vidu crnog dima i bitne su za stvaranje fotohemijskog smoga.
       U gradovima gde se razmišlja o dobrobiti građana, stoga, temeljna orijentacija razvoja grada jeste:
       - promocija pešačenja i vožnje bicikla (rolera, trotineta)
       - poboljšanje javnog transporta
       - redukovanje automobilskog saobraćaja.
       Pešaci se, tako, ne teraju u podzemne prolaze nego im se, u odnosu na automobile, daje apsolutni prioritet naročito na raskrsnicama i uličnim prelazima. Posebno se obraća pažnja na pristupačnost i učestalost stanica javnog saobraćaja. Uz to se poboljšava i kvalitet pešačkog prostora, ozelenjavanjem, širenjem trotoara i sužavanjem kolovoza, zatim dobrim osvetljavanjem, a onda i time što se takozvani ulični nameštaj (semafori i drugi saobraćajni znaci) postavlja na kolovoz, a ne na trotoare. Povezuju se, potom, i važne pešačke destinacije: šoping zone, škole, biblioteke, kulturne i zdravstvene institucije.
       Što se tiče bicikla, menja se način mišljenja. Bicikl se promoviše kao normalno transportno sredstvo za kraće i srednje udaljenosti. Uspostavljaju se posebne biciklističke gradske (a ne rekreativne) staze i obezbeđuju parking prostori, s tim što se posebno stimuliše upotreba bicikla u gradovima sa valovitim terenom gde ga koriste policija, nameštenici lokalnih službi, a i zaposleni u upravi.
       Javni transport, dakako, posebno se podržava, a automobilski se uređuje prema principima održivog saobraćaja, što podrazumeva razne vidove restrikcija, od sužavanja ulica, "ležećih policajaca" i stvaranja ćorsokaka, do povećanja taksi, propisa o minimumu tri putnika u vozilu, pa čak i ograničavanja ukupnog broja automobila...
       Od svega ovoga Beograđani su dobili samo dve lepe pešačke staze...
       Da je bilo evropske orijentacije, Glavna ulica danas ne bi izgledala kao autostrada. U njoj bi, u najmanju ruku, postojala biciklistička staza, a između ove staze i kolovozne trake bili bi postavljeni semafori i drugi saobraćajni znaci. Pored toga, u planu bi bili parkinzi za bicikle, a ne novi silos za automobile...
       Beograd nije policentrična prestonica. Njegovih milion i po građana i više hiljada svakodnevnih gostiju upućeni su na relativno malo gradsko jezgro gde se iz godine u godinu tiska sve više vozila.
       Tim pre bi bilo uputno da se ljudi odgovorni za razvoj grada posavetuju sa svojim koleginicama i kolegama iz gradskih uprava koji ne metanišu automobilu.
       Od njih bi mogli da saznaju da bi se za automobil moglo reći da se širi kao četvrta patološka zavisnost, uz cigarete, alkohol i opojne droge.
       Sa sličnim potencijalnim posledicama.
      
       VUK STAMBOLOVIĆ,
       Beograd