Na samim počecima filmske priče Bitlsa, bejaše samo ambicija da se ploče malo bolje prodaju. Ali...

      Veatles, The, brit. vokalno-instrumentalni sastav koji su stvorili gitaristi George Harrison (25.II 1943-29. HI. 2001. Los Angeles), John Lennon (9.X 1940. - New York, 8.XII 1980), Paul McCartney (18.VI 1942) i bubnjar Ringo Star (pr. ime Richard Starkey, 7.VII 1940), svi rođeni u Liverpulu. Sredinom šezdesetih godina najpopularniji i najznačajniji sastav tzv. beat-muzike. Pojavljuju se i u nekoliko filmova..."(FILMSKA ENCIKLOPEDIJA)
       Ovako izgleda jedan od najvećih fenomena popularne kulture XX veka kada se propusti kroz procesor istoriografije (pa bila ona i filmska). Ali liverpulske bube su odolele svim dezinsekcijama, još od samog postanka pre četiri dekade, kada su im proricali da su "još samo jedna je-je grupa čije će čudo trajati kratko", pa do apokaliptičnih predskazanja o kolektivnoj pogibiji. Ali, vratimo se filmu.
       U nekoj budućoj kondenzaciji filmske istorije, umetnosti koja je napunila tek jedan vek a pretenduje da ima hiljade remek-dela, naći se i neko mestašce za ono što su Bitlsi napravili na filmu (pokretnim slikama, kako kaže UNESCO). Uopšte na samim počecima filmske priče Bitlsa, bejaše samo ambicija (u vreme kada je televizija, pa čak i ona zvana Bi-Bi-Si, bila mala) da se ploče malo bolje prodaju. I na tome bi se stvar i završila da peti musketar nije postao Richard Lester, psiholog po obrazovanju i gitarista amater, sa američkim pasošem u džepu usred britanskog muzičkog čuda šezdesetih. Lester bi ostao bitan i bez saradnje sa Bitlsima, ali uzajamna hemija i razmena ideja, anarhija otisnuta u celuloid, i danas ima svoju specifičnu težinu.
       Saga počinje sa crno-belim NOĆ NAKON TEŠKOG DANA (1964) koji još ima kao ključnu ambiciju da eksploatiše muzičku popularnost grupe, ali u njemu sve pulsira od Lesterove urođene kreativne destrukcije i Lenonovog pragmatičnog cinizma. Zamišljen kao jedan tipičan dan u životu jedne popularne muzičke grupe (tada se to zvalo VIS), film se pretvorio u vizuelni kalambur sa političkim dosetkama koje su četvrt veka pre SEX PISTOLSA gađale direktno u srce britanskog lava, i pre Monthdž Padžtona u donje rublje kraljice majke.
      
       UPOMOĆ! (1965) nešto je sasvim drugačije, pramajka svih video-spotova. Pop bajka u koloru, posvećena pronalazaču mašine za šivenje Singeru, i danas trpi komparaciju kako sa svim onim što je hronološki snimljeno od rokenrola na filmu, pa do pogleda unazad prema klasicima holivudskog mjuzikla. Priča koja se vrti oko hindu sekte, obožavalaca boginje Kali, i žrtvenog prstena koji je nekako došao do Ringa (ring, prsten) ali sve je to samo povod za gomilu otkačenih epizoda, koje povezuju božanstveni zvuci pesama za sva vremena kao što su "Another Girl" ili "Ticket to Ride". Iako svi imaju profilisane i izbalansirane uloge, na finalnom tasu pretežu Ringo (sa najubedljivijim glumačkim talentom) i Lenon koji će sa Lesterom solo krenuti u još neke filmske avanture.
       I ako nosite Rolingstonse na bedžu ili u srcu, gledajući HELP! nećete odoleti razornom humoru i nihilizmu, koji će ubrzo da sahrane "deca cveća".
       Ipak, leto sreće i ljubavi, 1968, ostavilo je trag i u bitl filmografiji. Psihodelični animirani film ŽUTA PODMORNICA (režiser George Dunning) priča je o tome kako Bitlsi spasavaju Pepperland, utopističku zemlju (nazvanu u čast antologijskog albuma KLUB USAMLjENIH SRCA NAREDNIKA PEPERA) od Plave Napasti. Jedan od hitova iz filma "Lucy in the Sky with the Diamonds", krije i skrivenu poruku (akronim daje LSD) zbog čega je sam film tako veseo i šaren. I ovo delo se, bar u sferi animacije smatra antologijskim.
       Ako izuzmemo televizijsku produkciju, i dalje pod jakim uticajem hipi-ideologije "Magical Mystery Tour", poslednji zajednički veliki THE BEATLES film je "NEKA BUDE" (Let It Be, Michael Lindsay Hog, 1970), oproštajni koncert sa krova banke u Londonu koji pokazuje sve sile koje su pocepale ovaj rokenrol bend za sva vremena. I ovaj film je gotovo neprevaziđen u žanru rokenrol dokumentarca. Bube više nisu imale ćube, bili su to, 1970, dugokosi, kosmati i umorni ljudi, čije je šarene životne snove, pragmatični život novog svetskog poretka bacio u paramparčad.
       Otada, od ovog benda četiri putića vode i otvara se novo poglavlje sage o Bitlsima na filmu.
      
       DžON LENON
       Bitlsi su u pomenutim filmovima uglavnom igrali sebe. Prvi koji je preskočio u svet iluzija bio je Džon Lenon. Opet sa neizbežnim Lesterom sa kojim je delio prezir prema materijalnom svetu, snimio je svoju prvu "dramsku" ulogu. Postao je skeptik Gripnjeed u antiratnoj parodiji KAKO SAM DOBIO RAT (1967). Dobri poznavaoci engleskog mogu da se naslađuju kombinacijama i aluzijama koje dobijamo kad ime Lenonovog lika raščlanimo na grip (stisak) i weed (trava).
       Lester i Lenon, sarađivali su i na još jednom anarhoidnom projektu, TV filmu GARSONjERA (Bed-In, 1969), nakon čega slavni Bitls odlazi sa Joko Ono, a Amerikanac u svoju briljantnu filmsku karijeru.
       Na Lenona ćete naleteti i u dokumentarcima kao što su IMAGINE (1973) ili EAT THE DOCUMENT (1972) koji pokazuju veliki uticaj njegove velike ljubavi, Joko.
       Filmski kredit koji ostaje za pamćenje je song GIVE PEACE A CHANCE iz finala filma O JAGODAMA I KRVI, kultnog filma FEST-a 1971. i domaćih političara koji na slikama iz mladosti imaju duge kose i repiće.
       Pucnjima jednog manijaka Džon se preselio tamo odakle ima bolji pogled na svet kroz koji je prosuo nisku svoje harizme. Mnogi mu neće oprostiti izjavu kako su Bitlsi poznatiji od Hrista, ali teško se oteti utisku da je to zaista tako i bilo jednog trenutka na ovoj uvek ludoj planeti.
      
       POL MAKARTNI
       Iako je Pol bio onaj lepi dečko, ipak na njega se nekako nije zakačila filmska zvezdana prašina. Njegova pojavljivanja u filmovima nikada nisu prerasla u ozbiljne uloge. Tako u filmu GIVE MY REGARDS TO BROAD STREET (Peter Web, 1984) prosto visi u scenama koje povezuju gomilu spotova u kojima se žestoko drži basa i klavira.
       Ipak, filmadžije su i te kako znale da iskoriste njegov muzički talent pa je njegov sinkretični song ŽIVI, PUSTI DRUGE DA UMRU (Live and Let Die, 1973) lansirao Rodžera Mura kao naslednika Šona Konerija, u ulozi, naravno našeg zemljaka, Tajnog agenta 007.
       Promuvao se i na Vudstoku (With the Little Help From My Friends), a sa drugim bendom KRILA (Wings) dospeo je i na bioskopske ekrane sa koncertnim dokumentarcem WINGS OVER AMERICA (1979) u kojem je gostovao i drugi najpoznatiji filmski Drakula, glumac Kristofer Li.
       Teško je zamisliti Leoneov testamentarni BILO JEDNOM U AMERICI bez songa "Yesterday" dok De Niro onirično uranja u prošlost u dimu opijata. Još jedan apsolutni uspeh je i naslovna tema za komediju SPIES LIKE US (1985).
       Pol je svirao i pevao i na ovogodišnjoj dodeli "Oskara". Ovog puta još jedna psihodelična balada VANILA SKY koja Toma Kruza vodi između jave i sna.
       Juan Mekregor, zavodeći Nikol Kidman, peva joj mondijalnu (globalističku?) ALL YOU NEED IS LOVE u MULEN RUŽU, a porodica napornih KRALjEVSKIH TANENBAUMOVIH ne može da se zamisli bez legendarne HEY JUDE (koja je svojevremeno izazvala žestoke rasno-ideološke polemike). Ako ste Pola nedavno videli u seriji V.I.P. sa Pamelom Anderson, niste halucinirali a kako je do ušiju zaljubljen u novu suprugu Heder, može se očekivati neka lepa pesma koju će već neko da iskoristi za neki film. I sasvim normalno, nakon uspeha Elvisa sa onog sveta sa hitovima u filmovima OCEAN'S ELEVEN i LYLO AND STICH, treba očekivati da će neko kroz četiri godine, za Polov šezdeset i četvrti rođendan aktivirati WHEN I'M 64.
       Da li će ga tada još voleti i hraniti Heder Mils Makartni, ostaje da se vidi.
      
       DžORDž HARISON
       Otišao je Džordž. Tihi momak sa gitarom. Iako je bio blizak sa Montipajtonovcima kojima dugujemo BITLS parodiju THE RUTLES (sve sa hitom ALL YOU NEED IS CASH) u kojem se nepotpisan pojavljuje i Džordž, nisu uspeli da ga uvuku u glumačke vode. Komponovao je muziku za "pajton" projekat TIME BANDITS (specijalni efekti našeg oskarovca Zorana Perišića), a zatim se odlučio za producentsku karijeru i osnovao je producentsku kuću HANDMADE FILMS (u slobodnom prevodu, filmska manufaktura ili kako to volimo da kažemo u Srbiji, "štap i kanap"), a jedan od njenih većih uspeha je film FIVE CORNERS koji počinje generacijskom pesmom A DAY IN THE LIFE koja jednostavno emocijama oboji ostatak inače odličnog filma Tonija Bila čije su zvezde Džodi Foeter i Tim Robins.
       Mnogi će Džordža, nažalost, upamtiti po plagijatorskoj aferi vezanoj za pesmu MY SWEET LORD ovekovečenoj u koncertnom filmu KONCERT ZA BANGLADEŠ (1972). Pojavljivanja je imao u filmu SHANGHAI SURPRISE (1986), frikovi već mnogo pomenutih pajtonovaca pronaći će ga i u ŽITIJU PO BRAJANU, ali se ipak do smrti odlučno držao sa one strane kamere gde nije objektiv. Svoj kompozitorski talenat najbolje je naplatio songovima za filmove SMRTONOSNO ORUŽJE 2 i VELIKI TATA, a ni eklektični Martin Skorcese nije uspeo da odoli da u "džuboks" filma GOODFELLAS stavi i Džordžovu pesmu WHAT IS LIFE. Nikada nećemo saznati šta je Džordž spoznao kao odgovor na ovo pitanje.
      
       RINGO STAR
       Ako ste tražili rođenog glumca u bitls familiji, to je Ringo. Njegov šarm se lepio za filmsku traku, pa nije čudo što je Lester svojevremeno odlučio da Ringo bude mekgafin filma UPOMOĆ. Samostalna filmska (glumačka) karijera kreće sa multievropskom koprodukcijom CANDDž (Christain Marljuand, 1968) gde se Ringo nadigrava sa Bartonom, Brandom i Džonom Hjustonom. Ova seksi satira ima status malog kulta, kao i špageti vestern SLEPAC (Blindman, Ferdinando Baldi 1972) u kojem Ringo igra meksičkog bandita. Karamba!
       Pravio je društvo Frenku Zapi u 200 MOTELS, još jednom rokenrol filmskom klasiku, bio je čarobnjak Merlin u filmu DRAKULIN SIN (1974). Zezao se i sa Brusom Vilisom u POVRATKU BRUNA, bio je i kornjača u Bi-Bi-Si televizijskoj produkciji ALISE U ZEMLjI ČUDA.
       Možda je njegov glumački vrhunac uloga pape u LISTOMANIJI Kena Rasela. Za film ga je vezala i ljubav sa Barbarom Bah, bond devojkom, koja je Ringa vrtela oko malog prsta.
       Kao i njegove pesme koje su nešto posebno na albumima Bitlsa, i Ringove uloge i filmska pojavljivanja imaju svoje apsolutne fanove. Možda je u Bitlse došao slučajno (kaže legenda) ali na film sasvim sigurno nije zalutao.
      
       EPILOG
       Osim igranih filmova sa Bitlsima, filmova u kojima igraju Bitlsi, filmova za koje su komponovali muziku, snimljenih koncerata, dokumentaraca, crtaća, postoje i oni koji se bave fenomenom (mitom?) zvanim THE BEATLES.
       Imitatora Bitlsa prepuna je planeta pa je taj koncept već odavno prevaziđen jer je komercijalno pukao na samom početku sa filmom BEATLEMANIA (Joseph Manduke, 1981) u kojem ljudska bića nalik na originalne liverpulske mladiće igraju klišetiziranu biografiju i izvode songove.
       I Ričard Markvand je napravio mali biografski film, služeći se sličnim konceptom, da je bolje uzeti nepoznate glumce da igraju legendarne "bube", nego se kockati sa poznatim licima velikih zvezda i ukrštanjem energija harizmi.
       Jedna od najinteligentnijih posveta velikom bendu dolazi iz produkcije Stivena Spilberga. Mladi Robert Zemekis je 1978. na urnebesan način opisao tinejdžersko ludilo koje je zahvatilo SAD u filmu I WANNA HOLD YOUR HAND koji se bavi epizodom dolaska Britanaca u legendarni šou Eda Salivena koji je promovisao kukove Elvisa Prislija. Zamka je izbegnuta tako što se Bitlsi pojavljuju u originalu ali su dokumentarni snimci prerežirani u funkciju filma.
       Na indigo način stvar se ponovila u duhovitoj španskoj melodrami LjUBAV MOŽE ŠTETNO DA UTIČE NA VAŠE ZDRAVLjE gde Penelope Kruz otima čarapu od "dokumentarnih" Bitlsa koji se u filmu pojavljuju kao odrasli u holivudskim crtaćima, dakle samo sa glasovima i bez lica (glava).
       Blagom demitologizacijom se bavio Britanac Ian Softli, u ostvarenju PETI BITLS u kojem se uvodi autentičan lik Stjuarta Satklifa i nagoveštava da su on i Lenon bili previše za jedan bend. Jedan je otišao u večnost a drugi u izmaglicu mita o Bitlsima.
       Bitls filmografija je samo jedan kamičak u mozaiku fenomena. Pristalice ove muzičke opcije uvek će na svoj način uživati u filmovima. Oni sa kritičkim pretenzijama, reći će da nakon Lestera baš nije mnogo toga ni ostalo. Ipak, film je uzvratio Bitlsima onoliko koliko su uložili u njega. U mnogim stvarima bili su pioniri i modni kreatori, kasnije kao svete krave popularne kulture, nisu imali kreativni prostor, već su postali objekat i model za neke druge.
       Reciklaža filmova na novim tehnologijama izvukla ih je ponovo na svetlo dana, i kako to obično u umetnosti biva, nešto vodu pije, a nešto baš i ne pije.
       U antologijske fioke sigurno su dobacili UPOMOĆ i NEKA BUDE, a ostatak filmske priče nije samo buka i bes, nego uživanje za posvećene i relaksacija za sve druge.
       Jer, za sve one koji odbijaju da žive u žutoj podmornici, uvek ostaje šansa da se prepuste zvuku "kotrljajućeg kamenja". THE ROLLING STONES.
       Ali, to je jedna savim druga filmska priča...
      
       DINKO TUCAKOVIĆ
      
      

DžO KOKER: U vreme kada su se Bitlsi pojavili muzika je već odavno postala stereotipna; nedostajalo joj je svežine i originalnosti. Iako su se tu nalazili Klif Ričards, Šedouz i mnogi drugi, bila je mnogo "prefinjena". Ostao sam budan kasno jedne noći, kada sam čuo "Love me do". Sećam se da sam razmišljao "ko bi to dođavola, mogao da bude"? Znate onaj delić soula kada Pol peva "Whoa, Love me do?" Nikada pre toga nisam čuo nijednog pevača da izvodi tako nešto u pop melodiji.