"Za jedan život iz predgrađa Praga, nije loš epilog biti fotograf ali i prijatelj Čaplina, Hemingveja, Marlene Ditrih, Sinatre, Elizabet Tejlor, Bitlsa, Brižit Bardo, Tvigi, Rolingstonsa, Kleja ili Hendriksa".

      Dezo Hofman se ušetao u moj život zahvaljujući neverovatnom Armandu Morenu. Taj poliglota neodoljivog šarma uvek je u društvu nekog ko je po nečemu poznat i uvek će onog drugog, na koga usput naiđe, predstaviti uz najprobranije reči. To radi lako, neodoljivo, uz bezbroj epiteta i na veliko zadovoljstvo uključenih.
       Rođen je na Dorćolu, govori sedam jezika i već 40 godina je alfa i omega FIDOF-a, organizacije koja okuplja priređivače festivala popularne muzike širom sveta. Svoju organizaciju je utemeljio u Beogradu uz podsmeh mnogih. Kasnije je zbog zdravlja otišao u Split, odande u Italiju a poslednjih 25 godina sedište FIDOF-a je između Nešvila i Los Anđelesa. Koliko sam shvatio, organizacija broji preko 250 članova. Armandov život je bogat, jer Moreno u svakoj zemlji poznaje važnije i najuticajnije. Uvek, u svakoj okolnosti, zna ko bi mogao kome i kako da valja.
       Taj i takav gospodin Moreno, uvek je naklonjen nekome ko dolazi sa naših strana. Jednog neprirodno toplog januarskog podneva 1982. bučno me je zaustavio na terasi kanskog hotela "Karlton" i predstavio onižem gospodinu u poznim godinama.
       - Ovo je moj dragi prijatelj Dezo Hofman, najslavniji fotograf šou biznisa. Pokaza rukom ka njemu a onda, okrećući se ka meni, doda - A ovo je moj zemljak koji će biti oduševljen da sazna stvari koje do danas nije znao. Gospodo, sada da zajedno popijemo kafu dok princ Renije ne dođe po mene. Želi da se ispričamo i zajedno ručamo u Monte Karlu.
       Kako sam znao da je gospodin Hofman jedno vreme, početkom šezdesetih, bio lični fotograf Bitlsa, rado sam prihvatio ponudu. Ono što me je odmah iznenadilo bio je njegov srpski sa raznim čudnim akcentima i tuđicama.
      
       Otkud znate naš jezik?
       - Imao sam mnogo prijatelja i često boravio u Jugoslaviji ali to nema nikakve veze sa muzikom. Kako izgleda Jugoslavija bez Tita?
      
       Snalazimo se nekako.
       - Teško ćete vi bez njega. Zapamtite to...
       U međuvremenu je gospodin Moreno prepoznao nekog Dubrovčanina iz Njujorka i sa njim počeo evociranje starih dana i muke novih poslova a ja, uvaljen u fotelju i zanesen slikovitim jezikom sagovornika, upuštam se u otkrivanje jedne od najneverovatnijih sudbina našeg doba.
       Dezo Hofman je rođen u Pragu početkom prošlog veka. Kao talentovani student slavne Filmske škole dobija posao 'dečka za klapu' u AB studiju prilikom snimanja 'Erotikona' u kome glavnu ulogu igra fatalna Hedi Lamar. Posle odslužene vojske odlazi u Pariz da radi kao asistent kamere za veliku kuću "20th Centurdž Fox". Avanturističke prirode, prihvata ponudu MGM da ode u Abisiniju i snima početak Musolinijeve invazije na rog Afrike. Tamo upoznaje sličnog pustolova, energičnog Amerikanca po imenu Ernest Hemingvej koji piše reportaže za čuveni "Life" magazin. Ovom nije bilo teško da Hofmana kasnije odvede u Španiju na Popularnu olimpijadu, koju organizuju nacije u bojkotu Hitlerovih Igara u Berlinu. Tu će zajedno doživeti izbijanje krvavog građanskog rata. Uključuje se u Pres odred Internacionalnih brigada i prvi je čovek koji šalje foto-materijale o tom sukobu. U društvu je Roberta Kape, Hemingveja i niza interesantnih Evropljana koje zna samo pod pseudonimima. Ranjenog i zarobljenog, fašisti ga 1938. godine zamenjuju za dvojicu svojih ljudi. Dezo iznuren odlazi na lečenje u Francusku. Tokom mobilizacije za Drugi svetski rat uključuje se u češku armiju. Život je hteo da 1940. dospe u London. Naredne četiri godine obilazi mnoga ratna poprišta. Njegove fotografije iz tog perioda odavno su deo postavke u Imperijalnom ratnom muzeju u Londonu.
       Po izbijanju mira dobija posao kamermana u "Cronjn Film Unit" ali, kako uviđa da "više nema uzbuđenja u filmu", postaje frilens fotograf londonskog Flit strita, specijalizovan na šou-biznis zvezde. Putuje svetom radeći kao lični fotograf Čarli Čaplina, Merilin Monro, Luja Armstronga, Frenka Sinatre, Marlene Ditrih... Godine 1955. odlučuje da se nastani u Londonu i preuzima posao urednika u muzičkom nedeljniku "Record Mirror". Kako je prostor za delovanje fotoreportera u pozorištima, koncertima i šou programima bio sužen, Dezo u oblast novinske fotografije uvodi nov tehnički standard. Dok njegovi konkurenti rade sa velikim i teško pokretnim kamerama sa starim pločama, on koristi lake i male aparate. Prvi upotrebljava kolor filmove za šou-biznis fotografiju. Izbegavajući sopstveni publicitet vremenom postaje prijatelj mnogih slavnih koje je slikao, stavljajući im, u tom odnosu, sve na izbor: od formalnih portreta do intimnih slika iza scene ili privatne neobaveznosti.
       Tokom trideset i nešto godina rada, Hofman je napravio arhivu više od milion negativa postajući tako neizostavan saradnik mnogih ambicioznih foto-dokumentacija.
       Mlađe generacije ga znaju kao prvog fotografa Bitlsa. Načinio je više slika liverpulske četvorke od bilo kog drugog autora. Uz Bitlse slikao je i celu londonsku scenu šezdesetih pa je, osim monografije o Bitlsima, u Japanu objavljena knjiga njegovih fotosa Rolingstonsa i monografija portreta filmskih velikana za američkog izdavača.
       Dok priča shvatam da namerno meša jezike i preskače teme da baš sve nepopunjene prostore svoje biografije ne bi morao da tumači do najsitnijih detalja.
      
       Kako izgleda biti fotograf slavnih?
       - Pre svega, naporno. Obično postaješ čovek od najvećeg poverenja jer prvi otkrivaš sve nedostatke koje oni ne žele da se saznaju. Znači, ti si u jednoj vrsti intimne zavere! Onda im moraš biti drug 24 sata dnevno, stalno stajati na raspolaganju. I u trijumfu i u neuspehu. A niko živ, pogotovo u šou biznisu, ne voli neuspehe. Još manje voli neminovnost prolaznosti.
      
       Kako ste došli do Bitlsa?
       - Neka devojka je poslala pismo "Record Mirror"-u sa fotosom četiri dugokosa momka zamerajući redakciji što više ne piše o mersi bit grupama. Otišao sam u Liverpul i bio opčinjen atmosferom. Sreo sam Njih u klubu "Kavern" i shvatio da se nešto odista važno dešava! Bili su tako sveži, prepuni života, duha i optimizma. Prepoznavši njihovu posebnost poželeo sam da to pokažem svetu.
       Kako su znali da odavno slikam pop scenu, u mene su odmah imali poverenja. Ubrzo sam postao neka vrsta ličnog ispovednika i savetnika ne samo za izgled već i ponašanje u javnosti. Njihov menadžer Brajan Epštajn ozbiljno je počeo da prihvata moje predloge a oni da ih sprovode. Mogu reći da smo ostvarili iskreno prijateljstvo. Uz njih sam ostao gotovo četiri godine. To je svakako najuzbudljiviji period njihove karijere: audicija za prvu ploču kod Džordža Martina, prvi uspesi, početak nacionalne histerije, prva turneja u Francuskoj... Amerika... prvi filmovi... nemerljiva slava...
      
       Ima li iz tog perioda nešto o Bitlsima što se ne zna?
       - Mnogo toga. Recimo da je "bitlmanija" u početku malo dirigovana. U jesen 1963. izbila je afera "Profjumo". Vlada je morala da skrene pažnju sa Vajthola i međunarodnog skandala oko tog špijunskog incidenta. Snage medija preusmerene su u publicitet Bitlsa. Odlično je legao taj prvi koncert u londonskom "Paladijumu". Svi su pisali o histeričnoj vrisci devojaka ispred dvorane a tamo je, uistinu, bilo šest cura. Bitlsi su na aferi "Profjumo" najviše profitirali.
      
       Kakvi su bili ljudi oko njih?
       - Brajan Epštajn je bio inteligentan čovek koji je brzo kapirao stvari i radio apsolutno u njihovu korist. Umeo je da sluša i sasluša ali je sve odluke sam donosio. Sećam se da je u jednom trenutku poželeo da ima svoje autogram sličice i tražio da ga za to posebno slikam. Svoj posao sam uradio, ali savetovao sam ga da sebe nikako ne stavlja u rang sa Polom, Džonom, Džordžom i Ringom. Moje mu reči nisu prijale, ali ih je prihvatio.
       Malo ljudi zna, a ja sam to video svojim očima, da Epštajn nikad nije parafirao ugovor o saradnji sa Bitlsima. Ostavio ga je nepotpisanim s obrazloženjem da on sa njima radi na reč uz poštovanje prvog dogovora.
       S druge strane, Džordž Martin bio je fenomenalan. Kad god je radio novu ploču nikud i nikada se nije od njih odvajao. Oni izađu iz studija, on za njima, oni u menzu on za njima, oni vežbaju on uz njih. Proganjao ih je u želji da uhvati ne samo šta i kako pevaju već i zašto to rade. Zatim bi intervenisao, pravio nove aranžmane i u studiju tražio da pevaju 'ono od sinoć iz dvorišta' ili 'ono iz hodnika'...
      
       Koliko ste i o čemu vi odlučivali?
       - U početku mnogo. Moje slike su korišćene za razne prilike: omote, suvenire, plakate, kao zvanične pres-fotografije ili autogram karte. Dogovarali smo se šta da nose. Ja sam preporučio mog prijatelja, mađarskog izbeglicu, da im sašije prva odela u životu. To su ona bez kragne. Ja sam im izabrao smešne starinske kupaće kostime sa prugastim nogavicama za slike koje su poslužile kao reklamne fotografije pred prvi odlazak u Ameriku.
      
       Kad ste se i zašto razišli?
       - Kad sam im postao nepotreban, u proleće 1965. Pošto su osvojili Ameriku i dobili kraljičino ordenje, mogli su i bez mene. Mogli su bez bilo koga. Uleteli su u brzinu koja je bila opasna za moje godine...
      
       Da li ste na poslu sa Bitlsima zaradili?
       - Mnogo, ali ne samo u parama. Osetio sam se važnim, a to je za čoveka na zalasku karijere veoma značajno. Dalje, zahvaljujući njima upoznao sam mnogo neverovatnih ljudi i celu jednu novu generaciju umetnika. Zbog fame "Bitls fotografa" bio sam u prednosti kod drugih grupa. Tako sam uvek mogao da slikam Stonse, Kinkse, braću Voker, Dasti Springfild, Džimija Hendriksa, Sendi Šou, Toma Džonsa...
      
       Koga ste od njih četvorice najviše voleli?
       - Džona! Lenon je duša i mozak Bitlsa. Kad sam čuo da je ubijen, znao sam da je velika priča definitivno završena. Tada sam poslednji put plakao. Moram da kažem da mi je Ringo veoma drag. Sećam se dana kad je doveden u grupu. Izbila je strašna tuča sa Pitom Bestom i najgore je prošao Harison. Slikao sam ih sutradan, upravo tokom snimanja prve ploče 'Love Me Do'. Džordž je sve vreme morao da okreće glavu ulevo pošto mu je na levom oku bila ogromna masnica.
       Nekoliko meseci kasnije, kad smo prvi put otišli u Francusku, dve su stvari bile zapanjujuće. Prvo, 90 odsto publike činili su momci, jer se tada verovalo da su Bitlsi huligani i da fine devojke ne treba da idu na njihove koncerte. Drugo, Ringo je bio daleko najpopularniji i jedino su njegovo ime Francuzi svuda skandirali. To je izazivalo ljubomoru kod ostalih pogotovo što tih dana Ringo i nije imao status stalnog već privremenog člana...
       Na rastanku sam doživeo da je Dezo poželeo da me slika sa Morenom. Za uspomenu na upoznavanje poklonio mi je svoju čuvenu fotografiju Bitlsa sa njihovim originalnim potpisima. Na poleđini gde se potpisao, bio je utisnut broj 96.
       Pričajući po povratku u Beograd o tom susretu dobio sam informaciju da bi Kosta Nađ koji je završavao rukopis svojih ratnih memoara voleo, ako je moguće, da dođe do nekog foto-materijala iz Španije. Nazvao sam gospodina Hofmana i on se setio generala, svog druga iz pirinejskih dana. Pozvao me da svratim kod njega u London pa da zajednički pronađemo dokumentaciju iz Španije. Rado će ustupiti šta bude odgovaralo.
       Ali život je tekao svojom logikom. Davno dogovoreni susret ostvarili smo tek oktobra 1985. kada sam za potrebe tada prestižne novosadske TV emisije "Od našeg dopisnika - London" potražio Dezu Hofmana. Njegova supruga je rekla da se nalazi u veoma lošem stanju, ali da će zbog ličnih simpatija primiti ekipu na kraći razgovor i to u svojoj kancelariji u Vordor stritu. Zatekli smo ga na prvom spratu jedne oronule kuće londonskog "Sohoa" u prilično nesređenom i zapuštenom ambijentu. Videlo se da o tom prostoru odavno niko ne vodi računa, još manje da neko tu radi.
       "Ispod se nekad nalazio atelje gde sam načinio prve studijske fotografije Bitlsa."
       Pitao je o čemu želimo da razgovaramo?
       O Jugoslaviji, kazao sam.
       - Zemlji ili ljudima?
       Šta vam više odgovara.
       - Jugoslaviju sam upoznavao kroz ljude koji su ratovali u Španiji. Tu je bilo divnih ljudi, velikih junaka i izuzetnih ličnosti. Sa nekima od njih i danas sam prijatelj. U Bosnu sam dolazio tokom rata. Krajem 1945. sam snimio prvi kolor film o oslobođenom Beogradu i Novom Sadu. Kasnije sam često letovao po Dalmaciji i Istri.
      
       Da li ste u Španiji čuli za Tita?
       - Ne, u Španiji smo svi znali Čopića. On je tada bio Tito. Sećam se generala Nađa, a mnoga imena sam, prosto, zaboravio... Bilo je to pre pedeset godina.
      
       A Tita, kad ste upoznali Tita?
       - Bilo je to 1943. u Bosni. Do Jadrana sam stigao podmornicom i onda krenuo na specijalni tajni zadatak. Moje je bilo da slikam tog Tita i odnesem fotografiju u Englesku. Zadatak sam uspešno izvršio. Saveznici su najzad saznali kako izgleda partizanski vođa i definitivno se uverili da je to stvarna osoba a ne neka šifra. Onda su nastupili diplomatija i Čerčil...
      
       Ko vam je naručio filmove o Beogradu i Novom Sadu?
       - Turistička organizacija Srbije. Meni je bilo interesantno da radim sa kolor filmom. Ti materijali sigurno negde još postoje u vašoj kinoteci. Beograd i Novi Sad su bili teško razrušeni, ali u velikim rekonstrukcijama. I sad se živo sećam divnih kadrova Avale, Kalemegdana, Fruške gore, Petrovaradina, Dunava... Šteta ako je to sve nestalo...
      
       Kako, posle svega, vidite vašu misiju?
       - Svet uvek ima potrebu da nekog bezrezervno obožava. Moje je bilo da hranim tu potrebu na način na koji sam lično video junake tog vremena. Za jedan život iz predgrađa Praga, nije loš epilog biti fotograf ali i prijatelj Čaplina, Hemingveja, Marlene Ditrih, Sinatre, Elizabet Tejlor, Bitlsa, Brižit Bardo, Tvigi, Rolingstonsa, Kleja ili Hendriksa. A, usput, snimiti Franka, Musolinija, Čerčila, Tita, De Gola, Hruščova, Kenedija, Kisindžera...
       Dalji razgovor ljubazno je prekinula gospođa Hofman objašnjavajući to Dezovom vidnom iznurenošću, a i da je dogovoreno kratko snimanje.
       Deo tog materijala iskorišćen je za emisiju koja je dobila neku svejugoslovensku televizijsku nagradu, a kompletna traka je kasnije prebrisana.
       Januara 1987. profesor Moreno mi je rekao kako je nekoliko nedelja ranije Dezo umro sobom zauvek odnoseći mnoge tajne jedne epohe.
       Tragajući za njegovim radovima i tom neponovljivom biografijom, stigao sam, deceniju kasnije, do agencije Rex u Londonu. Direktor Majk Silbi odveo me je u izdvojenu prostoriju čiji ključ samo on ima i pokazao kutije i cele police nesređenih negativa.
       - To je legat Deze Hofmana. Milioni neobrađenih jedinica. Mi smo u sporu zbog ovog materijala sa naslednicima. Gospođa Hofman je umrla pre dve godine a njihov sin, praktično jedini naslednik, u Kaliforniji je. Uopšte se ne javlja niti pokazuje bilo kakvo interesovanje za očevu ostavštinu. Nemamo prava ni da sređujemo arhivu ni da eksploatišemo fotose. Prava šteta pošto je Dezo sa svojim fotografijama ključni svedok ovog veka...
      
       PETAR POPOVIĆ
      
      

JOKO ONO : Jako malo ljudi je snimalo pesme Džona Lenona. On je imao običaj da se žali zbog toga. Rekao bi: "Svi vole da obrađuju Polove pesme, zašto ne moje?" Džon i ja smo oduvek pokušavali da prezentujemo naše ideje o ljudskim pravima, koje su svoj izraz našle u zajedničkoj pesmi "Give Peace a Chance". Celim svojim bićem bio je posvećen tome. Sa takvim načinom razmišljanja, mogao je da pretpostavi da otvorena osoba poput njega može da doživi takvu sudbinu.