Kada sam krajem sedamdesetih postao deo londonskog života nisam ni sanjao da će neki od idola moje mladosti stati pred moju kameru

      U vreme kada sam odrastao u Beogradu, postojao je jedan veliki fudbalski klub i Partizan. Rivalstvo između ta dva kluba je naveliko poznato a i danas nije ništa manje. U muzici skoro da je bilo isto. Kada je rivalstvo u pitanju. Voleo si ili Bitlse ili Rolingstonse. Iz nekih nepoznatih razloga ja sam za razliku od fudbalskih rivala, oduvek voleo obe grupe. I Bitlse i Stonse. Po mom mišljenju to su bile toliko različite grupe da su svaka na svoj način plenile svojom muzikom. Koliko god da su mi Pol i Džon odgovarali kada su pevali "I Want To Hold Your Hand..." isto tako sam voleo kada su Mik i Kit prašili "I Can't Get No Satisfaction..." Ljubav i bunt. Od toga je mladost sačinjena! Nekada je odgovaralo biti dobar dečak, a nekada malo bezobrazan. Bitlsi i Stonsi su sve to pokrivali. Svako na svoj način. Drugi način.
       I danas volim Zvezdu kao i Bitlse i Stonse. Svi zajedno kao da predstavljaju dnevnik mog života. Ima već dugo kako sam se otisnuo u krajeve odakle su moji idoli počeli da osvajaju svet svojom muzikom. Zvezdu sam pronašao u Mančester junajtedu. Na neki način. Bitlsima i Stonsima sam se približio malo bliže. Čak i mnogo više od toga. Za jednog dečaka koji je na Dorćolu, nekada davno, na TV gledao "All You Need Is Love" uživo zajedno sa celim svetom ne sanjajući da će otići dalje od toga!
       Kada sam krajem sedamdesetih postao deo londonskog života nisam planirao, a ni očekivao manje-više ništa od onoga što mi se desilo. U štampi su najavljivani kako koncerti tako i albumi mnogih dragih izvođača. Svakom takvom događaju sam se radovao i počeo da ih beležim svojom kamerom. Nisam ni sanjao da će neki od idola moje mladosti stati pred moju kameru.
      
       Ipak...
       Sa Stonsima sam počeo da se "družim" još daleke 1973. godine u Švajcarskoj... Nisam nikada video koncert "Vingsa" u Zagrebu ali Stonse jesam 1976.
       Posle Lenonove smrti bilo je jasno da više neće biti Bitlsa, što sam kao i ceo svet sa tugom morao da prihvatim. A onda je polako počelo da se dešava. Fotografisao sam Pola, Ringa i Džordža.
       Pol Makartni bio je najviše prisutan. Džordž Harison najmanje. Ringo Star ponekad.
       Tokom osamdesetih sam slikao Pola više puta kako na koncertima tako i na pres-snimanjima. Bio sam i u Liverpulu kada je Pol prvi put nastupao u svom rodnom gradu, posle Bitlsa. Sretao sam ga za svaku promociju nove ploče i slikao. Ipak jedan događaj je vredniji spomena od svih. Na dan 4. septembra 1995. godine sniman je u Londonu "Help" album od kojeg je ceo prihod išao za pomoć deci Bosne. Tokom 24 sata po raznim studijima su se skupile vrsne ekipe i snimile ukupno 20 pesama u jednom danu, za album koji je izašao dva dana kasnije, a da na njemu nije navedeno ko svira i šta (zbog autorskih prava). Moj zadatak bio je da budem u studiju sa Terijem Holom (ex Specials) koji je sa devojkom po imenu Marijne snimao "Dream A Little Dream" od Mamas And Papas. Posle toga sledio je telefonski poziv sa informacijom da idem u čuveni "Ebi roud" studio. Tamo je Pol Veler snimao svoju verziju pesme Bitlsa "Come Together". Ubrzo sam se našao u studiju. Mom iznenađenju nije bilo kraja kada sam pored Velera sreo i Noela Galagera iz "Oejzisa", a pre svega Pola Makartnija koji se onako iz svog zadovoljstva priključio snimanju. Atmosfera je bila veoma prijatna i u to vreme se već manje-više sve snimilo pa smo svi slušali snimak. Uskoro je u studio došao i Džoni Dep, prijatelj Noela, sa svojom devojkom u to vreme, Kejt Mos. Bila je tu i Linda. Jednog trenutka sam predložio da se slikamo. Pol je bio apsolutno za i pomogao u organizovanju. Na moj predlog je zagrlio Noela i Pola što među Englezima i nije čest slučaj. Ovde se muškarci ne grle i ne ljube! Odatle taj osmeh na slici. Kasnije nam se pridružio i Džoni Dep. Nikada neću prežaliti što nisam Lindu pitao da bude na slici ali nije bila u blizini. Kejt Mos je hladno odbila fotografisanje, na Polovo čuđenje. Nikada je nisam ni pre a ni posle toga baš gotivio, a i Džoni ju je uskoro napustio! Tokom dana su na svim mestima bile i TV ekipe koje su snimile jednočasovnu reportažu o tom danu. Na kraju programa se vidim ja kako slikam. Inače sam tu fotografiju kasnije poklonio kompaniji ploča za promociju singla "Come Together". I Pol ima sliku. Veler ju je iskoristio u svojoj biografiji. Tokom boravka u studiju, Makartnijev roudi je primetio da su tačno na taj dan, pre 23 godine Bitlsi ušli u "Ebi roud" da snime "Love Me Do". Još uvek čuvam kaznu za parkiranje koju sam platio pošto sam se predugo zadržao u studiju! Jednog trenutka sam zamolio Pola da se slikam sa njim. Sâm sam nas snimio. U pozadini se vide stepenice koje vode u kontrolnu sobu u Studiju 1. Legendarnom Studiju 1 gde su Bitlsi snimali!!! Kasnije mi je Pol potpisao sliku i to mi je jedna od najdražih uspomena u životu. Fotografija na kojoj se nalaze Noel Galager, Pol Makartni i Pol Veler mi je takođe jedna od najdražih fotosa koje sam snimio pošto predstavlja britansku muziku od dana Bitlsa preko Džema do Oejzis.
      
       Džordža sam takođe sreo u "Ebi roud" studiju još 1993. godine. Pojavio se na promociji izlaska legendarnih Crvenog i Plavog albuma Bitlsa na CD-u. Slikao sam ga sa Džordžom Martinom a i samog kada je napuštao studio. Imam i autogram. I to mi je jedan od dražih susreta.
       Sa Ringom sam imao slikanje sredinom osamdesetih godina tokom promocije jednog od njegovih albuma u "Dorčester" hotelu. Ringo je bio super. Arogantan, ali smešan i veseo. Baš kako sam ga i zamišljao. Voleo je da popije u to vreme. Potpisao mi je "Love Me Do" CD. Sreo sam ga jednom i sa suprugom Barbarom Bah ali nije bio baš u najboljem stanju. Video sam Ringove koncerte nekoliko puta. Uvek ima dobru ekipu oko sebe i kada peva "With Little Help From My Friends", "Don't Pass Me By", "Octopus's Garden", "Love Me Do"... praznik je u publici. A ni njegovi hitovi "Photograph" i "It Don't Come Easy" nisu manje dragi da se čuju kada on stoji na bini.
       Nema više ni Džona ni Džordža- a Pol i Ringo nas podsećaju na najbolje dane našeg života! Kao i neke fotografije koje imaju priču.
      
       BRANISLAV RAŠIĆ