Dakle, Srbija je umorna od Srba, a vala su i Srbi umorni i od Srbije, i od Srba! Bilo je samo pitanje trenutka kada će se veliki umor pretvoriti u obostrano i mnogostruko gađenje. Pa, šta je tu novo u istoriji ovdašnjeg mazohizma? Ništa, osim ironične činjenice da se ovo događa upravo u trenutku dok se u Hagu pedantno i neumorno proširuju granice Velike Srbije. Čak je, u slavu iste, i predsednik iz susedstva, suživotu skloni Mesić, počeo da vodi dnevnik ne bi li nekako Cobetu zamenio Miru (koristeći usput svoj bradati izgled da znamenitu levičarsku misliteljku predstavi kao prikrivenu četnikušu!). I posle se neki čude što Đikijevi kuriri porede birački odbor sa brakom. I što nekadašnja zečica “Plejboja” preko oglasa traži supruga. Da ne pominjem Džekija Cena, fanatičnog filmadžiju i autentičnog celuloidnog heroja od krvi i mesa koji je, iz ko zna kojih razloga, poželeo da igra “karakterne uloge” i da postane “pravi glumac”!?!
       Ali, šta ćete kad je došlo do predoziranosti “simulacijama i simulakrumima”. Premda, filozofski kazano, ne bi bilo loše da je kod naših političara makar malkice zaživeo postmodernizam - pa da u referatima i izlaganjima počnu, iz polusvesnog pomodarstva, da citiraju sami sebe. Takav metod bi očas pokazao smrtnu ozbiljnost njihovog optimizma, svu raskoš imaginacije i širinu vizija domaćih javnih činovnika isusovski raspetih između Vlasti i Moći, koji usta zatvaraju samo kad se Bler maši za (Putinov) šlic: avaj, svi bi da se igraju Buša iako je teksaški tron u poslednje vreme nalik naftnoj bušotini iz teve serije “Dalas”. Golema rupa zjapi, svi tračevi otkopani, a sve vreme šiklja se u prazno! Kao što vidite - od postmodernizma do pornografije samo puzeći korak nas deli. Ljigava je to granica, moja prašinarska braćo i sestre. Isuviše ljigava da bi rokovnici političara postali katarzični dnevnici (iako nepismeni izdavači i polupismeni čitaoci ne manjkaju).
       Zato se okrenimo onome što doista postoji kao razdevičena budućnost. Taj pluskvamperfektni futur drugi trenutno se zove KOLATERALNI ROKENROL - angažovani pravac u zabavljačkoj umetnosti “Bagdad kafea”, čiji su glavni predstavnici istinske vedete brižnog i kreativnog čovečanstva. Udarno mesto u odjavnoj špici suvereno zauzima neumorni inspektor razoružavajućeg šarma, Bono Voks, ovoga puta kao komesar razonode i rekreacije u Sadamovim palatama (po ugledu na Elvisov višegodišnji angažman u Las Vegasu!). Među prvim pratiljama za izbor “Mis Smrti 2002” (a koji su ujedno i članovi žirija, je li) nalazi se bivši seoski učitelj, pozornik Sting, koji će ispitati kiselost pustinjskog peska u bližoj okolini Persijskog zaliva; Elton Džon će edukovati tamnopute(ne) dečake o zagrobnom životu princeze Dajane, kao i o higijenskim prednostima obrezivanja. Big Dadi Springstin (“Ujka Brus”, u folkloru američkog dolara) pevaće o “lokatorima u noći” i “vatrenim ulicama”, tešeći svojim hrapavo-proleterskim glasom buduće mrtvace - obećavajući im oprost grehova na nebu iznad Vol strita i VIP-propusnice za njegove posthumne koncerte. Učešće je potvrdio i Piter Gebrijel koji će Sadamove indoktrinirane mučenike, jednom zasvagda, pacifikovati svojim post-nju-ejdž-multi-dab-etno-klephendom, semplovanim sa remiksovanim horom anđela (što je obavezni repertoar prilikom spuštanja/podizanja zastave na pola koplja). Samo, gde nabaviti banana-suknjice za bradate (i zabrađene!) Iračanke? Ali, to je već čisto estetski problem za koji se već regrutovao dobrovoljački tandem Spilberg-Kruz: pobačeni holivudski izbljuvci koji bi da, u zrelim godinama, postanu umetničke muškarčine.
       No, dok se vrše poslednje pripreme za novu veliku kolateralno-humanitarnu feštu, stari neobuzdani neohedonizam nastavlja da nagriza Silu iznutra. Vašingtonski Snajperista, za koga se sumnja da je “crnac”, odlučno i vrlo profesionalno ukokava uljuljkano, konzumentsko građanstvo, verovatno proslavljajući odluku švedskog TNT-Komiteta da Nobelovu nagradu za mir dobije Džimi Karter, poznati uzgajivač kikirikija i uzornih crnaca - berača pamuka koji su obrali sav bostan Alabame, Džordžije, Virdžinije, Severne i Južne Karoline, Luizijane, i ostalih vudu-zabiti gde se močvare ulivaju u krčme (primećujete da na ovoj mapi nema rajskih polja penzionerske Floride!)... Verovatno iz istog (slavljeničkog) razloga svestrani i dobro obavešteni karipsko-obojeni artista, Hari Belafonte, povlači nazubljenu paralelu između svojih privilegovanih ropskih predaka i Kolina Pauela (maskota Bele kuće poznata među administracijom kao “Semi Dejvis Drugi”) koji, pak, upravo ovih dana otkriva omiljeni hobi predsednika Voje - izigrava ustavotvorca u virtuelnoj državi (ovde se Srbija zove “Postsadamovska Republika Irak”). E sad, možda će Voja odgovoriti ovom izazovu i početi da upražnjava novi hobi: raspisivanje izbora za Namesnika Protektorata. Nikad se ne zna. Ne stoji zalud upozorenje na četvrtlitarskoj flašici “Biter Lemona” - “ bocu upotrebljavati isključivo za pića”! A i kud ćete uverljiviji dokaz o postojanju protektorata od informacije da fondacija “Brižit Bardo” vrši kastraciju pasa u Beogradu; povodac i uzica su ostali kao rekviziti iz spotova o ponosu i reformskom vaskrsenju japijevskih plavih kragni koje će uskoro postati vrlo uniformne i vrlo prugaste. Što reče (i to više puta) Džon Vejn u TRAGAČIMA:“To će biti dan.
      
       ZORAN ĆIRIĆ