Da li kaskamo za svetom? Ne! Istina, ne kloniramo ovce i svinje, ne pravimo kuće sa prozorima koji se automatski otvaraju na samu pomisao da bi trebalo provetriti prostoriju, ali zato imamo više televizijskih savetnika i eksperata za kuvanje nego i Engleska i Amerika, Italija i Španija. Šta je jedan Džejmi Oliver prema našem... (neću da kažem ni ime, ni nadimak). Šta hoće taj Džejmi sa svojim šafranima, bosiocima, nanama, ribama, paprikama i prazilukom? Koga to on farba? Zar je to hrana? Zar je hrana ono što nam je nekad, pred očima, i pred kamerama, spravljao onaj brbljivi Španac - beli luk, riba, maslinovo ulje, peršun, mirođija i celer? Pa još, uz to, rezili Francuze da sve puca. Gde je ona Francuskinja, Maite li beše, koja nas je kljukala crvenim kupusom, blitvom, šargarepom i cveklom? O čemu su oni to pričali? Ako nam je do zdrave hrane, tu je emisija “Viva” - neka ona brine o našoj ishrani i zdravlju. A mi ćemo, bogami, da krkamo kako smo i navikli: red mesa, red prevrelog sira, red majoneza, red bešamela (na puteru, naravno), pa onda opet red mesa, pa...
       Nema tog kanala kod nas koji je odoleo TV-kulinarstvu. Svaka TV-kuća ima svog kulinara, to jest svog kuvara, koji i nije kuvar po obrazovanju (kao što su, greškom, onaj Dž. Oliver ili onaj Španac ili gospođa Maite), već je glumac (tragičar ili komičar - zavisi od naklonosti glavnog urednika televizije), pevač (tenor ili bariton), pisac (stihovi, proza, epistolarna proza, naučna fantastika), igrač (tango, ča-ča-ča, bolero ili ingliš vals), novinar (dnevna i nedeljna redakcija, kolumnista). I svi se utrkuju ko će masnije i ljuće. Koje nam sve recepte ne nude: sameljite čvarke - poručuju - pomešajte ih sa jajima, dodajte mileram, sos tabasko, uvijte u lisnato testo, prelijte guščijom mašću i stavite u pećnicu na 200 stepeni. Nipošto ne upotrebljavajte beli luk (ne voli ga kuvareva supruga), blitva je previše zelena (za ukus kuvarevog ujke), krompir kao da nije ni stigao iz Amerike u naše krajeve - naši TV-kuvari ga ne pominju kao ni kupus, šargarepu, kelj. Bosiljak im smrdi, nana je za čaj (samo kad si bolestan ili blesav). Dobro.
       Da pređemo na nešto drugo. Da sam muško, moglo bi da se pređe na voditeljke u prekratkim suknjama i predubokim dekolteima (kako kaže kostimograf gospođa Emilija Kovačević). Ali, moglo bi da se pređe na one o kojima govori ista gospođa: “A što se tiče kiča, on je proizvod integralnog mentaliteta primitivizma i prvenstveno je zasluga urednika, njihove neobaveštenosti i odsustva smisla za umetničku vizuelnu prezentaciju.” Kome je ovde potreban čaj od nane, ko je bolestan ili blesav? One veselnice koje (ponovo citiram E. Kovačevićku)... nastoje po svaku cenu da budu zvezde, da nadjačaju i zasene gosta, da budu upadljivije od sagovornika i teme...” ili su nam potrebni...”adekvatni, školovani urednici, sigurni u sebe...” Eto, neka sva grdnja padne na urednike, a ne na nesrećne devojke samo željnih reklame i glamura.
       Gde je odgonetka? Tamo gde je i istina o dobroj engleskoj travi: pripremi se teren, poseje se seme i - čeka se jedan vek da obična trava postane engleska trava. Potrebno je da nam baka zna šta se oblači praznikom a šta radnim danom, da nas majka poduči da se noge ne prekrštaju kad se sedi na niskoj stolici a suknja je kratka (ima drugih prilika za prikazivanje nogu i oko nogu) pa ćemo jednog dana biti dobri u svakom poslu. I u televizijskom. Sigurno.
      
       OLGA BOSNIĆ