Recimo nešto i o “Miloševićevom zaveštanju”. Ima li ičeg dobrog da je Milošević ostavio Srbiji? On, svakako, može da se računa među gore vladare u srpskoj istoriji. Za trinaest godina njegove uprave Srbiju su pogodila najrazličitija zla. Najpre ratovi. Posle petogodišnjih ratova za jugoslovensko nasleđe (1991-1995), Srbija je ušla u rat sa savezom devetnaest najrazvijenijih zemalja (1999). Ratovi su doneli nekoliko hiljada mrtvih, desetak hiljada ranjenih i preko milion izbeglih (što u Srbiju, što iz nje). Neposredna ratna šteta prešla je iznos od četiri milijarde dolara, a posredna i svih stotinu. Osnovni zadatak vladaoca je da zaštiti svoje građane od hobsovskog prirodnog stanja. Nema goreg prirodnog stanja od rata. Ratovi se, naravno, ne mogu uvek izbeći. Ali, Milošević je u ratove upadao nepromišljeno, a često i nepotrebno. Drugo zlo je beda. U Srbiji se, kada je Milošević došao na vlast, živelo bolje nego u većini drugih komunističkih zemalja. U međuvremenu, plate i penzije su spale na jednu petinu, društveni proizvod na jednu četvrtinu, nezaposlenost se udvostručila, a višak zaposlenih utrostručio. Većina ljudi pala je u oskudicu. A oskudica je kod mnogih porodica prelazila u ponižavajuću bedu.
       Treće, Srbija je, u stvarnosti (premda ne i pravno), izgubila Kosovo. Nestala je i južnoslovenska država u čije su stvaranje Srbi ugradili dva miliona života. Milošević nije bio jedini krivac za ove nesreće. Ali, vladar koji iza sebe ostavi zemlju znatno manju nego što je bila na početku njegove uprave nije daleko od domaćina koji je izgubio većinu nasleđenih dobara. I četvrto, Srbija je pokvarila odnose sa gotovo svim jugoslovenskim zemljama. Ostala je i bez većine starih prijatelja i saveznika. Nekada su Srbi uživali ugled, pre svega zbog časnog i hrabrog držanja u svetskim ratovima. Sada su izašli na loš glas, kao nasilnici, osvajači i besprizornici. Istina, deo takve slike je i veštački stvaran od strane srpskih političkih neprijatelja. Ali, mnogo toga je u Miloševićevoj politici davalo hranu ovakvim nastojanjima i obesmišljavalo napore naših prijatelja da nas razumeju i opravdaju.
       Ipak, u svakom zlu ima nekog dobra. Tako, i iz ovako rđavih dela trebalo bi da može da izađe neka korist. Istina, ta korist je daleko manja od načinjene štete. Ali, morali bismo da je postanemo svesni kako ne bismo i nju protraćili.
       Prva korist je opšte otrežnjenje, kako inteligencije tako i običnog sveta. Narodni duh, sve do Miloševića, bio je opterećen kojekakvim mitovima. Srbi su za sebe verovali da su posebno hrabar narod, da su u ratu nepobedivi, da nikada ne nasrću na slabije od sebe, da su plemeniti i slobodoljubivi, da ako hoće mogu da prkose celom svetu, i koješta još. Pod Miloševićem Srbi su dobili priliku da se sagledaju u pravom svetlu. Čuvena srpska junačnost, u ovim ratovima, vrlo često se pokazivala kao prazno hvalisanje. Srbi su jednako kao i drugi narodi, a kadikad i više, bivali kukavice, zulumćari i zločinci. Oni su gubili bitke čak i kad su bili jači, a mnogi ne samo da nisu “rado”, nego nisu uopšte želeli da “idu u vojnike”. Prkošenje svetu jasno se pokazalo kao glupo i uzaludno, a slobodarstvo se premetnulo u opštu spremnost da se trpi nepravda i poniženje samo ako iz toga proizlazi kakva lična povlastica. I sklonost da se u ime ispravljanja svetskih nepravdi, ili bolje budućnosti, upropaštava sadašnji život sebe i svoje dece takođe je opipljivo pokazala posledice.
       Sve u svemu, ako se “patnjom mudrost stiče”, Srbi su, propativši pod Miloševićem, dobili priliku da nešto više nauče, kako o sebi tako i o svetu u kom žive. Čini se da Srbi danas, oslobođeni brojnih iluzija, mogu da sagledaju sopstveni položaj i svetske prilike bolje i jasnije negoli tokom najvećeg dela XX veka. To bi trebalo da bude prvo valjano nasleđe Miloševićevog vremena.
       Drugo nasleđe je tzv. prednost zaostalosti. Zamrznuta u Miloševićevom “kriptokomunističkom limbu”, Srbija je nekih desetak godina zaostala za drugim zemljama tranzicije. Otuda, posle Miloševića, ona pred sobom ima različita iskustva i različite obrasce uspostavljanja otvorenog tržišta i demokratije. Pred njom su primeri uspešnog preobražaja, kao u slučaju Češke, Mađarske, Poljske ili Slovenije. Tu su i primeri manje uspešne transformacije, kao u slučaju Slovačke, Bugarske, Rumunije ili Hrvatske. Konačno, i iz rđavih primera neuspelog preobražaja, poput Rusije, Moldavije ili Gruzije, štošta se da naučiti. U četrdesetak poslekomunističkih zemalja primenjeni su gotovo svi poznati obrasci privrednih, političkih, društvenih i kulturnih reformi. Otuda tranziciono “nerazvijena” Srbija ima priliku da može odabrati najbezbolnije i najuspešnije puteve preobražaja.
       Treće valjano nasleđe Miloševićeve uprave predstavlja narodnosna homogenost današnje Srbije. Posle gubitka Kosova i pristizanja proteranih i izbeglih Srba iz Hrvatske i Bosne, Srbija je postala skladnija državna celina negoli ranije. Ovo nije važno zbog nekakve rasne ili etničke čistoće. To je bitno zbog izgradnje političkog naroda i demokratije. Kao što je već više puta pokazano, odsustvo dubokih etničkih rascepa i makar najskromnija raširenost “prvobitne privrženosti” nekoj zajednici osnovne su pretpostavke za uspostavljanje demokratskog poretka. Ako bi se rastakanje Jugoslavije konačno zaustavilo, recimo, na nezavisnoj Crnoj Gori i (stvarno, premda ne i pravno) samostalnom Kosovu, Srbija bi dosta brzo mogla da dođe do “nacije-države”, političkog naroda i postojane demokratije. Svakako, pod pretpostavkom da se privredne prilike u narednom razdoblju makar malo poprave.
       Sve u svemu, ako o budućnosti razmišljamo imajući u vidu nasleđe koje smo dobili, kao i način na koji smo do njega došli, valjalo bi da nas ophrva očaj. Ali, kao i svi koji prežive neku nesreću, možemo da se utešimo mišlju da je moglo da bude i gore, i da smo dosta toga naučili. Nedostatke ćemo da pretvorimo u prednosti postanemo li svesni da smo zaslužni za njihov nastanak, i da smo, još više, zaslužni za njihovo uklanjanje. Uzmemo li, pak, proteklu nesreću kao opravdanje za sve rđavo što nam se događa, ostaćemo u zatvorenom krugu izgovora zvanih “petovekovno ropstvo”, “nenarodni režimi”, “komunistički totalitarizam”, “Miloševićeva diktatura”... Da ne bi i sutra vreme u kojem živimo bilo kršteno kao “kvislinški liberalizam”, samo da bi se time opravdala kakva nova glupost, lenjost ili gramzivost.