Radnički sin zvani Lignja je poslednje što Amerikanci žele u zemlji koju smatraju svojim “zadnjim dvorištem”

      Po prvom krugu izbora za brazilskog predsednika i Nacionalni kongres (oba veća - Dom predstavnika i Savezni senat), kao i za guvernere i kongrese 26 saveznih država i Savezne Oblasti Brazilija, održanom 6. oktobra, na predsednikovanje “rasnom demokratijom” pretenduju kontroverzni vođa Radničke stranke Luiz Inasio da Silva, zvani Lula (lignja; protivnici ga zovu “bradata žaba”), koji vodi s 46,4 odsto osvojenih glasova i Žoze Sera, kandidat Brazilske socijaldemokratske stranke (23,2 odsto). Bivši ministar zdravstva Sera ima reputaciju hladnog tehnokrate - i podršku dosadašnjih vlasti, krupnog kapitala i međunarodnih finansijskih krugova.
       Lula je imao sasvim drugačiju političku karijeru sindikalnog i štrajkačkog vođe, koga stari saborci porede sa Če Gevarom. Rođen je na siromašnom brazilskom severoistoku, u državi Pernambuko. Porodica se potom preselila u Sao Paulo, gde on postaje prodavac novina i metalski radnik. U jednoj nesreći na radu izgubio je prst. Kao sindikalni vođa krajem sedamdesetih godina prošlog veka ubeđivao je svoje satrudnike da će promeniti istoriju ako stanu pred mašine i prekrste ruke. Radnici su ga poslušali, ali štrajk nije uspeo, a Lula je poslat na robiju. Plodovi njegove dugogodišnje borbe su nepobitno doprineli destabilizovanju i padu vojne hunte koju je podržavao Vašington.
      
       Karađorđevići iz Brazila
       Istorija Brazila je umnogome podudarna istoriji čitavog “zelenog kontinenta”. Nezavisnost od Portugalije stekao je 1822. godine - u vreme kada najveći deo Hispanoamerike od Madrida oslobađa Simon Bolivar. Nezavisnost je proglasio kolonijalni vicekralj Dom Pedro, koji postaje car Pedro I. Carstvo, a s njim i ropstvo, ukinuto je 1889. godine, kada je, posle 49 godina vladavine Pedra II, proglašena Savezna Republika Brazil. (Tri potomka brazilske grane portugalske dinastije Braganca su danas na Dedinju - mladi kneževi Petar, Filip i Aleksandar su sinovi prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića s prvom suprugom kneginjom Marijom Glorijom, praunukom cara Pedra II).
       U Brazilu je 20. vek bio ispunjen državnim udarima i zakidanjima građanskih prava. Vlast je civilima predata 1985. godine, a prvi izbori posle 29 godina održani su 1989. Predsednik Fernando Koljor de Meljo je posle korupcionaških skandala položaj napustio 1992. godine, kada je na njegovo mesto došao Kardozo. Godinu dana kasnije Brazilci su se na referendumu izjasnili za ostanak predsedničkog sistema, odbacivši ustavnu monarhiju i parlamentarnu republiku.
       Bolivarov pokret bio je nadahnut liberalnim idejama Američke i Francuske revolucije. Istiskivanje starih metropola Madrida i Lisabona je skoro čitavu zapadnu poluloptu planete dovelo pod uticaj Vašingtona. Onovremeni predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džejms Monro (dva uzastopna mandata 1816-1824) Latinsku Ameriku je nazvao američkim “zadnjim dvorištem” (back džard), što je i noseća ideja čuvene Monroove doktrine čija suština već dva veka nije menjana. Latinoamerički ustavotvorci su se ugledali na američke oce osnivače, ali sama ustavna ustrojstva nisu bila dovoljna da njihovim zemljama donesu i plodove američke demokratije. Predindustrijska društva ogromnih socijalnih razlika u kojima gotovo da i nije bilo radnika i srednje klase, već samo seljaka i robova, dok sloj bogatih nisu činili preduzetnici, nego robovlasnici i plantažeri, neizbežno su se militarizovala. U takvim uslovima, vojska je bila neuporedivo najdelotvorniji instrument sticanja i održavanja političke i privredne moći, dok je jasna i čvrsta kontrola oružanih snaga od civilnih vlasti bila i ostala jedan od temelja političke kulture i poretka SAD. Namesto protestantizma, koji je u SAD činio duhovnu srž i nadahnuće liberalnog kapitalizma, Iberoamerikom je dominiralo konzervativno rimokatoličanstvo, koje je tek 1808. godine Napoleon lišio inkvizicije.
       Poslednja stvar koju SAD žele da vide u svom dvorištu jeste još jedan lider - u njihovoj percepciji - podoban kubanskom predsedniku Fidelu Kastru (kome je mlađi Buš deseti predsednik koga gleda preko Floridskog tesnaca) ili venecuelanskom Ugu Čavesu. NIN je pre nekoliko meseci pisao o dramatičnom pokušaju puča u Venecueli, a Čaves je u prošle subote objavio da je otkrivena još jedna zavera protiv njega. Lula s obojicom održava izuzetno dobre odnose.
       Lula se četvrti put kandiduje za predsednika najveće i najmnogoljudnije latinoameričke države. Sva tri puta gubio je u drugom krugu, a u nedelju su ga do pobede u prvom delila nepuna četiri procenta. Šta se u međuvremenu izmenilo? I Lula, i njegova stranka, i Brazil, i njegovo okruženje. Nekadašnji radikalni socijalista je ublažio oštricu javnih istupa. To se vidi i u njegovoj pojavi - džins i podvrnute rukave zamenio je odelom i kravatom.
       Višedecenijskim protivnicima Lula je donekle pružio ruku, zamenivši klasni sukob klasnom saradnjom. Njegov ekonomski savetnik Gvido Mantega tvrdi da će zaštitni znak Luline vlasti biti participacija. Ona će biti građena na učešću čitavog društva, odnosno svih relevantnih društvenih kategorija - preduzetnika, bankara i sindikata. Mantega, međutim, upozorava da će zadatak te vlasti biti aktivnija državna intervencija u privredi, nasuprot dosadašnjem samoregulisanju tržišta. Ta intervencija bi svakako išla pre svega u korist ekonomski ugroženih slojeva - što bi ovaj novi “korporativizam” jasno razlikovalo od korporativizma vojne hunte koja je Lulu utamničila.
      
       Međunarodne dužničke obaveze
       Dok se svojevremeno zalagao za odbacivanje dužničkih obaveza prema Međunarodnom monetarnom fondu (koji je imenovao “Satanom”), Lula sada tvrdi da će se držati međunarodnih dužničkih obaveza (260 milijardi američkih dolara).
       Radnička stranka je u međuvremenu preuzela neka bitna mesta u pojedinim saveznim državama, a njeni funkcioneri su se na novim funkcijama pokazali kompetentnim. Uz sve to, trećeplasirani kandidat Brazilske socijalističke stranke, guverner Savezne Države Rio de Žaneiro Antoni Garotinjo (17,9 odsto glasova) još je “levlji” od Lule, tako da je ovaj kao relativno umeren postao svakako prihvatljiviji biračima s centra. Lula svakako može računati na znatan deo Garotinjovih glasova.
       Lulina dosadašnja podrška ležala je u ogromnoj brazilskoj sirotinji, a sada se proširila i na delove srednje klase pogođene privrednim posustajanjem. Srednje klase pred čijim se očima odigrava agonija južnog suseda Argentine - druge po veličini južnoameričke države - koja se, kao i Brazil do sada, potpuno držala uputstava MMF-a i Svetske banke.
       Sada su najpopularnije televizijske emisije u Argentini kvizovi u kojima se i univerzitetski profesori očajnički bore za prvu nagradu - posao čistača ili konobara. Sam nedavni pokušaj uvođenja ovakvog kviza u Nemačkoj je otkazan posle žestokog protesta najveće evropske sindikalne centrale, ali to u Argentini nije tek bizarni hir dokonih televizijskih producenata.
       Decenija i po demokratije donela je Brazilu relativni prosperitet. Privrednu promenu Brazila 1995. godine reformama je započeo odlazeći predsednik. Period privredne stabilizacije Kardozu je doneo reizbor, a Brazilu veće poverenje MMF-a. Ekonomska politika na liniji Vašingtonskog konsenzusa iz 1991. godine stabilizovala je nacionalnu valutu real i privukla strana ulaganja (koja su tokom ove godine, međutim, počela da odlaze). Lulina pobeda bi svakako izmenila brazilsku monetarnu politiku - on ne namerava da za guvernera Centralne banke ponovo imenuje miljenika MMF-a Arminija Fragu Neta. Netova beskompromisna monetarna politika održala je stabilnost reala i cena. Srednja klasa je socijalno uznapredovala, ali sada zapada u krizu. Siromaštvo je daleko od iskorenjivanja i ono ostaje najveći generator kriminala. Postotak nezaposlenosti se bliži dvocifrenom broju.
       Glavna pitanja predizborne kampanje bila su stagniranje privrednog rasta, visoka stopa kriminala, pad primanja i nezaposlenost. Lulini jasni odgovori na ova pitanja su prijemčivi značajnom delu brazilskog biračkog tela od 115 miliona ljudi. (Brazilci pravo glasa stiču sa 16 godina, a izlazak na birališta postaje obavezan s navršenih 18.)
       Zbog čega su i sama objavljivanja Lulinog vođstva u predizbornim istraživanjima javnog mnjenja obarala brazilske berze i vrednost nacionalne valute (sa 2,5 brazilska reala za američki dolar u junu, na 3,8 pred same izbore)? Lulino otvoreno protivljenje Kardozovom neoliberalnom privrednom modelu izaziva nelagodu američkih političkih i finansijskih krugova. Poznat je po suprotstavljanju namerama Bušove administracije za proširivanje Severnoameričkog saveza slobodne trgovine (NAFTA), koji čine Meksiko, SAD i Kanada, na Oblast slobodne trgovine Amerika (FTAA), koja bi obuhvatila celu zapadnu hemisferu - od Arktika do Ognjene Zemlje. Lula smatra da bi FTAA bila samo mehanizam “aneksije” južnoameričkih tržišta tržištu SAD, a ne i mehanizam povećanja obostranog protoka robe. Njegova predizborna obećanja mogu ugroziti finansijski aranžman između odlazeće vlasti i MMF-a vredan 30 milijardi dolara. Taj aranžman uključuje i jasan raspored budžetskih stavki koji Lula namerava da izmeni u korist zdravstva i obrazovanja. Vodeći predsednički kandidat ipak odbacuje mogućnost državnog bankrota. On se zalaže za što veću izvoznu orijentisanost privrede koja bi generisala budžetski suficit za smanjenje duga i potiskivanje inflacije. Strah od inflacije i divljanja cena je ogroman u čitavoj Latinskoj Americi.
       Iz Vašingtona i s njujorškog Volstrita Brazilu već stižu pretnje. Lulu optužuju da će zemlju vratiti u osamdesete - “izgubljenu deceniju”. Ne veruje se njegovim istovremenim obećanjima zaposlenima da će udvostručiti minimalne zarade, i poslodavcima da će sniziti poreze i povećati carine. Ne veruje se da će uspeti glavna tačka spoljnoekonomskog dela njegovog izbornog programa - povećanje brazilskog izvoza. Okretanje kola niza stranu u brazilskom slučaju može imati dalekosežne posledice, koje bi u međunarodnim okvirima najviše osetio američki recept globalizacije kroz “slobodnu trgovinu” koja favorizuje industrijski najrazvijenije zemlje. Najkonkretnije, to bi usporilo, ako ne i potpuno osujetilo, nastojanja da se stvori FTAA.
      
       Podrška krupnog kapitala
       Lulini protivnici - privredni i politički establišment, poduprti međunarodnim finansijskim krugovima - moćni su, ali ne i nepobedivi. Najveća brazilska medijska imperija “Globo” ni sada mu nije naklonjena, ali pred ove izbore nije upregnuta protiv njega na isti način kao i 1989. godine. Ovaj put Lulinoj strani pristupaju i krupni kapitalisti. Fernando Gasparjan, veliki preduzetnik iz Sao Paula i jedan od osnivača vladajuće stranke, Lulu naziva veličanstvenim državnikom, dobro obaveštenim o problemima Brazila.
       Vreme će najverovatnije pokazati da li su ovo pozitivni odgovori na pomenutu Lulinu ruku, pruženu za saradnju i saučestvovanje u kreiranju bolje budućnosti Brazila, ili tek pripreme terena za prelete kakve je Srbija videla oktobra 2000. godine.
       Eventualna Lulina pobeda 27. oktobra, na njegov 57. rođendan, sigurno neće skrenuti spoljnopolitičku žižu Vašingtona sa Sadama Huseina, ali uvek budnom oku neće promaći tektonski poremećaj u Južnoj Americi. Alternativu argentinskom putu više neće pružati samo Kuba i Venecuela, već i gigantski Brazil.
      
       NOVAK GAJIĆ