Sredinom osamdesetih, deljenjem jedinstvene urbanističke institucije razbijena je jedinstvenost u promišljanju i planiranju grada. Jedna od najgorih posledica bila je hiperprodukcija sa više od 650 detaljnih planova

       Beogradski urbanizam je stalna tema razgovora, rasprava, ideja, kritika velikog broja građana. Arh. Konstantin Kostić, dobitnik ovogodišnje nagrade za životno delo “Emilijan Josimović”, govori za NIN o svojih trideset godina provedenih u aktivnom urbanističkom planiranju i praćenju razvoja Beograda.
       - Umetnost, arhitektura, ideje o oblikovanju urbanog prostora dugo su me privlačili, pa je Arhitektonski fakultet bio prirodan izbor mog studiranja. Četiri godine posle diplomiranja i raznovrsnog rada u projektovanju, zaposlio sam se 1972. godine u Urbanističkom zavodu Beograda gde sam počeo kao referent da bih posle niza godina stručnog rada, nakon mesta direktora sektora 1994. bio izabran za generalnog direktora tada ponovo formiranog Urbanističkog zavoda, a 1997. prešao u savetnike.
      
       Dugačak je spisak planova koji su izašli sa vašeg radnog stola, pa nas interesuju oni najvažniji i najzanimljiviji.
       - Izdvojio bih važeći plan koji je pod nazivom “Izmene i dopune Generalnog urbanističkog plana do 2000.” rađen kao izmene plana iz 1972. a usvojen 1985. ali zapravo je predstavljao novi plan. Period njegovog sprovođenja od 17 godina je neuobičajeno dug i tek će ga zameniti novi plan čija je izrada u toku. Pored toga, radio sam i uradio detaljne urbanističke planove za nekoliko stambenih naselja u Beogradu, plan Lučkog privrednog područja na Dunavu po kome se i danas razvija ova značajna saobraćajno-privredna zona Beograda. (Za čitaoce NIN-a može da bude zanimljiv podatak da je Luka lokacijski određena još sredinom pedesetih godina, a da je njeno širenje predviđeno delimično nizvodno prema Adi Huji.) Takođe smatram značajnim svoje učešće u timu na izradi ciljeva Prostornog plana Beograda 1982, nekoliko etapnih planova razvoja grada, izradu Generalnog plana naselja Barajevo iz 1980. koji se još sprovodi, kao i planova za druga naselja na širem području grada. Radio sam na mnogim analizama, studijama, istraživanjima ... za potrebe grada.
      
       Poznato je da je tokom poslednjih decenija Urbanistički zavod menjao ime i organizacionu strukturu te da i stručnjaci često nisu znali ko vodi urbanistički razvoj Beograda. Kao neposredni učesnik, vi ste prava osoba za objašnjenje ovih neobičnih izmena.
       - Skoro dve decenije, sve do sredine sedamdesetih godina, u Zavodu, koji je tada vodio arh. Aleksandar Đorđević, uspešno je planiran razvoj grada i to je bio period njegove organizacione stabilnosti, visokog stručnog autoriteta, i značajnih rezultata kada je planirana i izgrađena većina novih naselja, zatim autoput, započeta izgradnja novog železničkog čvora i drugo. Nakon toga počinje političko-ekonomska decentralizacija države i našeg grada - pod parolom “rušenja otuđenih centara administrativne moći” - i razvojno odlučivanje se postepeno prenosi na opštine. To vodi marginalizovanju Zavoda, a sredinom osamdesetih do deljenja jedinstvene urbanističke institucije na Zavod za planiranje razvoja grada, koji se bavi opštim planiranjem bez uticaja na detaljnu razradu, i Zavod za urbanizam i projektovanje usmeren na izradu planova za tržište.
       Ovim činom razbijena je jedinstvenost u promišljanju i planiranju grada. Jedna od najgorih posledica bila je hiperprodukcija sa više od 650 detaljnih planova čija realizacija nije, inače, u proseku, prešla 20 procenata. Kada se, uz to, shvatilo da proizvodnja elaborata, studija, istraživanja, papira ... bez praćenja njihovog sprovođenja, ne vodi nikuda, ponovo je 1994. formiran Urbanistički zavod Beograda. Ova obnovljena ustanova dobila je zadatak da jedinstveno vodi i prati urbanistički razvoj celog grada uz objedinjavanje rada svih sudionika u izradi planova kao što su druge projektne organizacije, komunalne službe i odgovarajući stručni zavodi, instituti ...
      
       Izmene i dopune GUP-a iz 1985. izazivale su veoma oprečna mišljenja i bile predmet oštrih kritika.
       - Tačno. Da podsetim, koncept GUP-a iz 1972. bio je zasnovan na korbizijanskom modelu grada sa razdvojenim stambenim i poslovnim zonama uz akcenat na jačanje javnog saobraćaja. Tada se verovalo da je moguće da se spontano širenje grada (slikovito rečeno: poput mrlje ulja na vodi) usmeri na linearni sistem koji bi, u slučaju Beograda, išao pravcem Batajnica - Vinča uz dodatni krak prema jugu, odnosno Petlovom brdu. Tokom perioda 1972 - 1982. pokazalo se da realizacija Plana nailazi na mnoge teškoće i da se ideja o stvaranju “arhipelaga naselja u moru zelenila” pretvorila u arhipelag zelenila u moru naselja. Bili su to, pored i nekih drugih, dovoljni razlozi da se pristupi reviziji plana. Izmenama plana uveden je radijalno-koncentrični prostorni model, sa integracijom različitih funkcija (ukoliko se one međusobno ne ugrožavaju), kapacitetnim javnim saobraćajem, očuvanjem prirodnih i kulturnih vrednosti, sa tehničkim rešenjima zasnovanim na realnijim procenama potreba i mogućnosti razvoja grada.
       Međutim, tada se nije moglo ni naslutiti šta će se dogoditi koju godinu kasnije sa dolaskom naše dugotrajne sveopšte krize, a njen najpogubniji uticaj na urbanizam bila je najezda divlje gradnje ne samo u Beogradu nego i širom Srbije. Kako su Beograđani zainteresovani za svoj grad, a stručnjaci za učestvovanje u izradi plana (što se objektivno ne može svima omogućiti), i sve to u tada već započetim političkim sukobljavanjima, normalno je bilo reagovanje na tada predložena planska rešenja. Koliko su opravdane kritike u vreme usvajanja toga plana tzv. Izmena i dopuna GUP-a iz 1972. kao novog plana, pokazaće vreme kao jedini objektivni arbitar.
      
       Za ove Izmene i dopune vezuje se čuvena parola TRAMVAJEM U 21. VEK koja je izazvala mnoge kritike i podsmehe.
       - Podsmešljiva parola protivnika tramvaja pojavila se prilikom uspostavljanja linije do Bloka 45, ali su je protivnici tramvaja povezali sa Izmenama i dopunama kako bi bez argumenata omalovažili i ismejali rešenja koja im se ne dopadaju ili im ugrožavaju društvene pozicije. Urbanizam je oblast gde su struka i politika veoma isprepletene. Rečena parola je odraz progresističkog načina razmišljanja kako u struci, tako i u politici. Ovaj način mišljenja može se ilustrovati davnom parolom koje se neki još sećaju: KOMUNIZAM JEDNAKO SOCIJALIZAM PLUS ELEKTRIFIKACIJA, što je identifikacija razvoja sa tehničkim i tehnološkim dostignućima sa zapostavljanjem kulturnih i duhovnih vrednosti. Takav način mišljenja nas je doveo tamo gde smo stigli. Izmenama iz 1985. pokušano je da se pored progresističkog uvažava i kulturniji, odmereniji pristup razvoju grada, uz korišćenje svih raspoloživih tehničkih sistema pa i tramvaja. Takođe, kako nikada nisam bio član nijedne političke partije ili grupacije, pokušao sam, koliko je bilo moguće, da se struka odvoji od politike i tako omogući izrada tehničkih rešenja bez opterećenja od političkih uticaja. Naravno, za to je bila potrebna i odgovarajuća podrška stručnih asocijacija, ali kritike koje ste pomenuli, pokazuju da u tom smislu nije bilo ni podrške ni razumevanja.
      
       Često se čuje da su mnogi javni objekti izgrađeni mimo regularne procedure, pa se neretko pominje SAVA-CENTAR kao jedan od primera “divlje gradnje”. Šta na to kaže urbanista koji zna i najmanje detalje iz beogradske urbanističke prakse?
       - SAVA-CENTAR je izgrađen prema regularnim urbanističkim uslovima. Lično sam ih radio u saradnji sa projektantom objekta Stojanom Maksimovićem.
      
       Kakvog ima smisla urbanizam u ovolikoj poplavi “divlje gradnje”, kako se može razrešiti tako veliki problem kao što je status nebrojenih “divljih objekata” i šta mislite o nekoliko nedavno spektakularno uklonjenih takvih objekata u Beogradu?
       - Po mojoj proceni, “divlja gradnja” nije stručni, urbanistički, nego politički problem. Ukoliko odlučivanje nema snage da zaustavi divlju gradnju pre nego što se započne, tu struka kasnije teško može naći zadovoljavajuće rešenje. Pojedinačna rušenja ne mogu rešiti nagomilane posledice divlje izgradnje, a masovna rušenja nisu ni moguća a ni potrebna jer i divlje izgrađeni objekti predstavljaju značajnu društvenu vrednost. Mislim da su u poslednjoj deceniji bespravno podignuti objekti u Srbiji učestvovali sa neverovatnih devedesetak procenata u ukupnoj izgradnji. U poslednje vreme je taj procenat znatno opao, ali su tu uložena ogromna sredstva, pa neko zadovoljavajuće rešenje zahteva pažljiv, svestran i studiozan pristup i doista ga je teško naći. Ali, naravno, mora se naći, i u tome, pored ostalog, vidim smisao i potrebu za urbanističkim planiranjem.
      
       U ovakvom razgovoru ne može se izbeći tema porušenih i oštećenih objekata tokom NATO bombardovanja 1999.
       - Mnogi objekti su, kako vidimo, uspešno obnovljeni ili su u fazi obnavljanja. Veoma sam rezervisan u pogledu opravdanosti verne rekonstrukcije Tornja na Avali iako je to, po mojoj skromnoj oceni, jedan od najbolje oblikovanih objekata koje smo imali. Generalštab bi trebalo rekonstruisati ukoliko se dokaže racionalnost te intervencije, s tim da bi trebalo ozbiljno razmotriti njegovu namenu.
      
       Šta mislite o ideji EVROPOLIS?
       - Naravno da je to velika šansa Beograda a Savski amfiteatar potencijal sa neslućenim razvojnim mogućnostima. Treba, naravno, imati u vidu da Sava nije Sena i da se jedinstvo delova grada na dvema obalama Save mora tražiti kroz jedan nov prostorni model.
      
       Recite nam, na kraju, kako vi doživljavate Beograd?
       - Grad ne čine samo kuće i ulice nego pre svega stanovnici i zato je Beograd za mene najimpresivniji od svih gradova u kojima sam boravio i srećan sam što živim i radim u njemu. Ako bih, jednom rečju, okarakterisao budućnost Beograda, rekao bih da je ona SVETLA.
      
       MILORAD H. JEVTIĆ