NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bidža i posle Bidže

Nove vlasti sagradile su Svilajnčanima samo dva ležeća policajca, pa oni zato i ne haju mnogo za navodne malverzacije bivšeg predsednika opštine

      Bidža, poznat i kao Dobrivoje Budimirović, bio je predsednik opštine Svilajnac, direktor Poljoprivredne škole Svilajnac, predsednik Upravnog odbora Doma zdravlja Resava u Svilajncu, poslanik u Skupštini Srbije. Sada je odbornik u Skupštini Svilajnca, penzioner, i, optuženi pred Opštinskim sudom u barem dva predmeta. Optužbe ga, međutim, mnogo ne uznemiravaju. On ponosno hoda svojim gradom i otpozdravlja sugrađanima, kao nekada.
       U prvoj tužbi podignutoj pre dva meseca Aleksandar Petrović, opštinski javni tužilac, optužio je Budimirovića da je zloupotrebio službeni položaj kao direktor škole; u drugoj tužbi, zvanično podnetoj ovog utorka, položaj je zloupotrebio i kao predsednik opštine i, istovremeno, ponovo kao direktor škole. U toku je, dodaje tužilac Petrović, i treća istraga, najbitnija, koja ispituje Bidžu-gradonačelnika i Bidžu-predsednika Upravnog odbora Doma zdravlja. Šta mu se sve stavlja na dušu?
       Prva je tužba i najinteresantnija pošto se jedino ovde može posumnjati da bivši narodni predsednik opštine i nije radio samo u interesu naroda svilajnačkog. Budimirović je sa pozicije direktora Poljoprivredne škole, navodno, ishodovao odluku školskog odbora da u zakup na neodređeno vreme 1992. godine da školsku njivu od 10 ari privatnom preduzeću “Jugovolantrejd” da tu, na prometnom putu od Svilajnca ka Požarevcu, sagradi benzinsku stanicu. Vlasnik firme i pumpe Igor Stojadinović imao je tada tek dvadeset godina, a 1999. godine postaće Bidžin zet. Tužilac zamera Budimiroviću što je u ugovor uneo “neverovatnu” odredbu da se on ne može menjati bez saglasnosti obe strane, što je zakup određen samo za prvih deset godina (6 666 litara dizela godišnje), što je suprotno zakonu poljoprivredno zemljište dao za nepoljoprivredne svrhe, što nije tražio neophodnu saglasnost javnog pravobranioca...
       “Povrh svega, čak ni takav ugovor nije poštovan, jer je školi za osam godina isporučeno svega 11.000 litara dizela”, kaže Petrović.
      
       Nafta i stanovi
       “Nisam ja dao tu njivu nego školski odbor”, odgovara Budimirović. “A Igor Stojadinović tada nije bio moj zet”, i, “pošto nije isporučivao gorivo, škola ga je tužila”.
       “Da, tužba je stvarno podignuta”, priznaje i Aleksandar Petrović, “ali tek u decembru 2000. godine - kada je već u toku bila brakorazvodna parnica Igora Stojadinovića i Bidžine ćerke”.
       Nije to uopšte bitno, odgovara Bidža, i objašnjava šta je zapravo važno: “Sadašnji tužilac i njegov brat tada su švercovali naftu, i ja sam od njih kupovao, davali su mi za tri maraka.” Bidža još dodaje o jednome od opštinskih čelnika što vode hajku na njega, “pijan je, on ti je alkoholičar veliki”, dok je drugi “polupismen, nema taj pojma o čemu priča, to slobodno napiši”. Treći je dobio stan od opštine da bi ga proganjao.
       Odbacuje Budimirović na živopisan način i ostalo čime ga optužuju. “Ma, nijednog čoveka, nijednu stvar ne mogu oni da mi nađu, da mi prišiju.” Ipak, kažu da je Bidža Poljoprivrednoj školi uzeo još jedan plac i dao ga opštini koja ga je onda preprodala izbeglicama, čime je navodno prekršio nekoliko zakona. Uz to, i da je imao “crne fondove” kojima je “raspolagao po sopstvenom nahođenju” da bi, pored ostalog, bez dozvola i saglasnosti sagradio i porodilište u Svilajncu.
       Ali, zašto se, uopšte, čekalo ovoliko dugo da bi bivši Dobrivoje Budimirović bio tužen? “Nažalost, on i danas ima uticaj u policiji i pravosudnim organima. Svuda su ostali ljudi koje je Bidža zadužio, a koji su sprovodili tihu opstrukciju naših istraga”, objašnjava tužilac Petrović. “Na primer, u martu ove godine dao sam usmeni nalog policiji da ga privede istražnom sudiji, ali ona nije htela da postupi po tom nalogu.”
      
       Dobra penzija
       Bidža vidi nešto drugačije: “Nisam uhapšen, jer verovatno ima i među njima neko normalan. A prijatelje koje sam imao, oni su i ostali.”
       Vidljivo je to na svakom koraku. Razgovor sa Bidžom neprestano prekidaju sugrađani koji prilaze i pozdravljaju ga, sitna deca trče oko njega i viču, “Bidža predsednik, Bidža predsednik!”. On se smeje, šeta gradom i pokazuje rukom - “Sve sam ovo ja napravio, ne ja sam, nego sa narodom. U moje vreme radilo je ovde 45 000 ljudi, a sada niko ne radi. Izgradio sam više u Svilajncu nego otkako je grad nastao. Znaš kako, hrabre je i sreća pratila, jebiga, ja sam takav bio. Ma, ovo što sam ja za 10 godina uradio, ovi novi ni sijalice neće stići da zamene.”
       Slično će reći i Svilajnčani, pokazalo je NIN-ovo raspitivanje na ulicama grada. Uzorak je slučajan, ne tvrdimo da oslikava pravo stanje stvari. “Bilo je mnogo bolje dok je Bidža bio na vlasti,” govore Vladan (23) i njegova dva druga na ulazu u tržni centar (podignut u Bidžino vreme). “Vidi šta je on sve napravio. A ovi novi, samo dva ležeća policajca. Al’ dobro, bar ne mogu da ustanu.” U lokalnoj gvožđarskoj radnji odvija se tek nešto drugačiji dijalog lokalnih sredovečnih analitičara: “I pre nije valjalo, a sad je još gore. Mesto Bidže doš‘o novi Bidža. Čim je dobio vlast, počeo je da gradi kuću.” Zaključak: “Niti Bidža može da se vrati, niti ovi mogu da ostanu.”
       O povratku, makar do sledećih lokalnih izbora, Bidža ne razmišlja. Lepo mu je u penziji. “Odličan je penzionerski život. Imam dobru penziju...” Ne uznemiravaju ga mnogo ni podignute tužbe, niti one koje su u pripremi. Ko peva, zlo ne misli a Bidža kaže: “Pevam i dalje, što da ne pevam, boli me k...”.
       Naravno, postavlja se pitanje, ako je u Svilajncu sve baš tako kako se čini na prvi pogled, kako to da je Bidža u oktobru 2000. godine, posle jedanaest godina, izgubio gradonačelničku fotelju? JUL je kriv za to, njegovo je objašnjenje, ali možda to i nije toliko bitno. Ova priča o Bidži i njegovom Svilajncu je, zapravo, priča o Srbiji posle 5. oktobra i izneverenim nadama i očekivanjima. I zato se, verovatno, u gvožđari i ispred ulaza u tržni centar na onaj način i govori o Bidžinom i novom vremenu.
       Valjalo bi da se nad time zamisle i oni što su u međuvremenu postali “ponosni na Srbiju” i ovi što su u nesređenim biračkim spiskovima pronašli jedini uzrok neuspeha predsedničkih izbora. Zaključak prepuštamo Bidži: “Neće ovi u Svilajncu posle sledećih izbora da vide, k’o svinja nebo.”
      
       NIKOLA VRZIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu