NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ka pozitivnoj istoriji

Nigde ne vodi poricanje zločina koji su izvršili Srbi, ali ni poricanje da su i oni bili žrtve

      Da li smo spremni za nešto više od nacionalnog flerta, sa nečim što se zove - istina i pomirenje? Možemo li pred “sudar” sa Drugima da se oslobodimo teške šminke i paćeničkog izraza nevinog jagnjeta predodređenog za klanje?
       Prošle nedelje je održana međunarodna konferencija “Koji model istine i pomirenja odgovara bivšoj Jugoslaviji” u organizaciji Viktimološkog društva Srbije i Fridrih-Ebert fondacije.
       Na konferenciji se iz prve ruke od ljudi koji potiču sa prostora pokojne SFRJ moglo čuti koliko naše tanane duše čeznu za obnovom prijateljstva. Recimo, u malom mestu u bosanskoj Federaciji - Čekrčićima. U njemu su živeli Srbi do Dejtonskog sporazuma posle čega su odlučili da ga napuste. Da ne bi zvrjalo prazno, bosanske vlasti iz Tuzle tu premeštaju 1995. godine žene iz Srebrenice. Valjda zato što su tu više prepuštene same sebi i što su potpuno u getu, daleko od očiju radoznalaca. E, sad u tako izolovano mesto dolazi osamdesetogodišnjak (Srbin starosedelac) da poseti groblje. Srebreničanke su ga pretukle do smrti. Posle su objašnjavale da su uzele pravdu u svoje ruke. One su optužene i sudi im se. Proces sporo napreduje. Izbegavaju sudske pozive, ne osećaju krivicu, kažu da će se odazvati sudu onda kada svi oni koji su ubili njihove najmilije dođu do suda” (ispričala je Nermina Vehabović-Rudež, terapeut u nevladinoj organizaciji Medika iz Zenice).
       Ili, Nada Golubović iz nevladine organizacije Udružene žene iz Banjaluke je posvedočila da ljudi širom BiH (zahvaljujući donatorima) pokušavaju da se izmire tragajući za zajedničkom istinom. Jednu od takvih radionica vodi dr Danijeli direktorka Muzeja holokausta u Njujorku koja je inače klinički psiholog. Radionicu koju pohađa gospođa Golubović čine predstavnici svih naroda u BiH koji “preživljavaju traume vezane za nacionalno biće”. Iako je prošlo dve godine učesnici nisu još u stanju da dođu do zajedničke istine iako je nesporno “da smo svi dobre volje da se pomirimo”. “Svako je od nas u seansama iznosio svoje osobne traume koje je imao i onda smo zajednički razgovarali, empatisali (solidarisali se) jedni sa drugima. Ipak, još uvek nemamo poverenja jedni u druge. Imali smo osjećaj da neki članovi grupe manipulišu, neki su zbog toga odlazili a drugi teško podnosili seanse. Očigledno da je proces suočavanja jako bolan.”
      
       Oproštaj
       Strani predavači govorili su o tome koliko je važno da preuzmemo iskustva zemalja koje su oformile komisije za istinu i pomirenje. Iskustva zemalja Latinske Amerike, Južnoafričke Republike, Nemačke, Ruande, Severne Irske. Svi učesnici skupa su se složili da je na početku neophodno odricanje od lagodne uloge isključive žrtve. Misli se na stereotipe: “mi smo jedine žrtve”, “mi smo najveće žrtve”, “vraćamo im ono što su oni uradili nama”, ili “ukoliko mi to ne uradimo njima, oni će uraditi nama” (pri tom niko nije pomišljao na seks iz ljubavi), što su omiljene fraze koje bukvalno caruju diljem Balkanskog poluostrva.
       Psihijatar i terapeut iz Beograda dr Zoran Ilić govorio je o psihološkim preprekama da se prihvati istina. O tenziji između želje da se istina otkrije i potrebe da se ona ne sazna ili prikrije. “Saznanjem da smo mi uradili nešto ružno, najčešće agresivno, mogu se aktivirati individualni i kolektivni intrapsihički konflikti ili reaktivirati primarna traumatska iskustva koja se čak i transgeneracijski prenose. Istina je, tako, nova trauma koja zahteva trenutnu odbranu.” Prema mišljenju dr Ilića, sama želja za pomirenjem nije dovoljna. Prvo je potrebno oprostiti, a to je unutrašnji intrapsihički proces. Tek posle toga dolazi pomirenje što je interpersonalni proces. Što znači da je reč o dugogodišnjem sazrevanju i da je neophodno da pomirenje obuhvati sve strukture i nivoe društva.
       Zanimljivo je da su se svi učesnici skupa složili sa uvodnim izlaganjem sociologa Marine Blagojević koja je insistirala na tome da pojam kolektivne krivice(koji, podsetimo se, mnogi nameću pre svega Srbima) jeste “u suštini rasistički koncept jer ne mogu svi pojedinci ili članovi grupe da budu krivi za nešto o čemu ne odlučuju. Najodgovorniji su oni koji imaju moć da odlučuju. Važno je da se oslobodimo kompleksa kolektivne krivice da bismo konstruktivniji i bolji ušli u dijalog sa drugima. Ukoliko smo stalno u odbrambenom stavu, nećemo biti u mogućnosti da razumemo druge, niti da razvijamo mehanizme empatije koji su neophodni za otpočinjanje procesa pomirenja.”
       Naravno, predočeno ne znači da se može izbeći kolektivna odgovornost (svi su se složili i sa ovom tezom). Jer: “ukoliko se ne suočimo sa svojom odgovornošću za prošlost, ne možemo da utičeno ni na budućnost. Naša kolektivna odgovornost podrazumevala bi da prihvatimo znanje koje već postoji oko nas o zločinima koji su izvršeni u naše ime. To svaka nacija treba da uradi za sebe.” Podržana je i teza dr Blagojević da je rad na pomirenju u stvari rad na uspostavljanju demokratskih institucija civilnog društva. “Ratovi su došli zbog institucionalnog raspada tako da je obnova institucija neophodan uslov za normalizaciju života.”
       Normalizacija može da proizađe samo iz društvenog konteksta koji je zdrav, “koji je omogućio suočavanje i koji definiše kolektivnu odgovornost u cilju regenerisanja moralnog društvenog tkiva”. Po mišljenju Marine Blagojević naš specifičan model istine i pomirenja treba pre svega da nas vrati u “pozitivnu istoriju odnosno da aktivira pozitivnu memoriju na prethodni zajednički život koji je zaista bio multikulturan”.
       Predsednica Viktimološkog društva Srbije dr Vesna Nikolić-Ristanović, govorila je da je Srbija danas u situaciji da treba da se suoči kako sa viktimizacijama i podelama unutar samog srpskog naroda, tako i sa viktimizacijama na relaciji građani Srbije - drugi narod. Stoga istina i pomirenje u Srbiji “treba da obuhvati kako prevladavanje poricanja zločina koji su počinili njeni građani, tako i izlečenja srpskog društva preko osvetljavanja i priznanja njegovih (široko poricanih) stradanja”.
       “Raditi u tom pravcu znači ozdravljenje. Priznanje sopstvene viktimizacije je preduslov za priznanje viktamizacije drugih.” Vesna Nikolić-Ristanović objašnjava: “U inostranim medijima i analizama stvorila se slika kao da su Srbi neka homogena grupa, kao da u Srbiji žive samo Srbi. Kao da nema ljudi različitih nacionalnosti i različitih političkih opcija. Duboke su traume iz prethodnih ratova koje se generacijski prenose sa kolena na koleno. Još uvek je aktuelna podela na četnike i partizane.” Iskustvo ljudi vezano za poslednji rat potpuno je različito, zavisno od toga da li su živeli u Prištini ili Novom Sadu, da li su izbeglice ili nisu. Najbolnije i najkomplikovanije iskustvo je proteranih iz Hrvatske koji su otišli u Bosnu gde ih je NATO bombardovao zbog čega su otišli na Kosovo. Da bi se posle NATO intervencije na SRJ nastanili u Srbiji. Ti su ljudi žrtve više ratova, više izvršilaca. Nemoguć je, dakle, monopol na žrtvu niti može biti opravdanja za hijararhije među žrtvama,složili su se učesnici ovog okruglog stola.
       Psiholog Nebojša Petrović, sa Filozofskog fakulteta, istakao je da je pored strukturalnih faktora, kao što su razmena diplomatskih predstavništava i uspostavljanje formalnih kanala komunikacije neophodna i psihološka promena u sistemu vrednosti. U stvari, spremnost ili voljnost većine ljudi sa obe strane za nove miroljubive odnose. Od toga zavise svi formalni akti i ukoliko te spremnosti nema, biće nemoguće uspostaviti stabilan mir.
       Još jedna zanimljivost. Učesnici konferencije, iako uglavnom svi članovi nevladnih organizacija, bili su kritični prema njihovoj ulozi u društvu. Potencirale su se naročito one koje insistiraju na kolektivnoj krivici Srba za rat. “Njihova istina je često hipertrofisana i može nam se učiniti da je njihovo samooptuživanje depresivno dok je ono češće posledica tzv. negativnog narcizma ili ponekad reaktivne formacije. Stoga oni govore samo isključivo o odgovornosti svog naroda a prećutkuju drugu stranu istine”, dijagnostikovao je psihijatar Ilić ali i dodao da je njihova uloga, ipak, značajna jer obelodanjivanje činjenica može pomoći da se dođe do kritičnog trenutka kada dolazi do priznanja i prihvatanja. I Vesna Nikolić-Ristanović je primetila kako mnoge nevladine organizacije češće ispunjavaju zahteve međunarodnih donatora nego što ih zanimaju stvarne potrebe društva. Ali, zahvaljujući baš takvim donatorima biće još skupova na ovu temu. U međuvremenu balkanski narodi pevuše hrvatsku hit pesmicu “zar je važno ko je kriv, kad se već sve to desi”. I to je pomirenje.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu