Mnogi od bivših članova OVK presvukli su se u Kosovsku policijsku službu. Nealbansko stanovništvo nema preterano poverenje u ove nove čuvare reda i zakona

      Prolazimo putem od aerodroma do Prištine. Idemo na sastanak sa gospodinom Štajnerom. Glavna tema treba da bude povratak na Kosovo i Metohiju. Usput gledam pejzaž:
       Sve se crveni od novoizgrađenih ogromnih kuća ili onih koje se tek grade. Kuće su razbacane, bez ikakvog urbanističkog plana, utopljene u blato, puteva nema. Ali, tu su satelitske antene i obavezne albanske zastave, crvene sa crnim orlom. Ovoliko nacionalnih zastava videla sam poslednji put u Hrvatskoj 1990. godine. Na aerodromu sam se obradovala videvši ćirilični natpis, ali nažalost beše to ruska ćirilica. Od aerodroma do zgrade Misije u Prištini nigde nema ćiriličnog pisma, nigde ni reč srpskog jezika. Jedan jedini natpis latinicom putokaz za Prištinu podignut nekoliko metara iznad zemlje svedoči o tome da je ovde nekad bilo i nas.
       Na sastanku sa gospodinom Štajnerom atmosfera je blago napeta, učtiva i hladnjikava. UNMIK ima svoj plan povratka baziran na principu UNHCR-a, svako na svoje. Gospodin Štajner ne želi da menja taj plan niti da ga upodobi našem planu koji je napravio Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, a koji uključuje povratak u 24 grupacije i naselja. Naša koncepcija povratka napravljena je na bazi multietničnosti, ali vodi računa i o realnosti.
       Nije lako gospodinu Štajneru. Odlučio je da se drži reda na Kosovu i Metohiji. Uhvatio se u koštac s OVK. Zlikovce iz redova OVK koji su u crno zavili kako srpske, tako i albanske porodice etiketirane kao kolaboracionističke sa srpskom vlašću, čuvaju nemački zatvorski čuvari, jer domaći Albanci ne smeju. Ne smeju, valjda, od drugih i od sebe. Za većinu kosovskih Albanaca ovi zlikovci su heroji. Mnogi od bivših članova OVK čiji heroizam nije rezultirao u reci prolivene krvi presvukli su se u KPS (Kosovska policijska služba). Nealbansko stanovništvo nema preterano poverenje u ove nove čuvare reda i zakona. Pogotovo nemaju raseljeni sa Kosova koji dobro pamte pred kim i kako su morali da beže. Komandanti OVK, Hašim Tači i Agim Čeku imaju svoje političke partije koje u naslovu imaju odrednicu demokratskih. Da bi se napravio red u neredu i dojučerašnji (miroljubivi borci za slobodu) stavili na svoje mesto, gospodin Štajner mora da pokaže i dozu tvrdoće prema nealbancima. Njih je na Kosovu i Metohiji ostalo oko 100 000, Albanaca ni dan-danas ne znamo koliko ima, ali verujemo da ih ima 15 puta više. Pitam se, a verovatno se pitaju i drugi, čemu onda simetrična strogost u ovolikoj nesimetriji.
       Što se povratka tiče, predstavnici UNHCR-a i Kancelarije za povratak koja zaista radi vredno, saznajemo da se povratak na Kosovo i Metohiju za godine 2002. i 2003. odvija na 15 lokacija. Povratak isključivo Srba odvija se na dve lokacije i to u Novake i Župu. Srbi u društvu s Albancima organizovano će se vraćati tokom 2003. godine u Podgoricu, a Albanci, Bošnjaci i Srbi se tokom 2002/03. godine vraćaju u Gornje Selo. Za Rome, Srbe i Albance povratak je organizovan u Orahovac, a Goranci i Albanci vratiće se u Dragaš u toku 2002/03. godine. Albanci i Aškalije vraćaju se u Malu Dobraju, a povratak Bošnjaka planiran je u 2002/03. godini na tri lokacije u regionu Peći. U region Peći vraćaju se Romi i Egipćani. Romi i Albanci vraćaju se u Gnjilane grad, a u Donju Vitinu i Leposavić vraćaju se isključivo Albanci. Čak i nezainteresovanom čitaocu pašće u oči da je povratak Albanaca dominantan, kao da je najviše Albanaca ostalo raseljeno van svojih domova.
       Pamtimo vreme kada se, prema podacima međunarodne zajednice, 800 000 Albanaca za nekoliko nedelja vratilo posle tromesečnog izbeglištva. Pozdravljamo njihov povratak sa željom da se i nealbanskom stanovništvu omogući barem slično posle nekoliko propuštenih godina. Jasno je, dakle, da je povratak zaista supermultietnički, ali on ne odgovara procentualno brojkama etničkih grupa koje se nalaze s druge strane administrativne linije u Srbiji i u Crnoj Gori.
       Dva su glavna problema vezana za povratak, a to su finansijska sredstva za obnovu kuća i bezbednost na terenu. KPS koji treba da bude glavni zaštitnik stanovnika na Kosovu i Metohiji ne uliva poverenje Srbima i ostalim nealbancima - potencijalnim povratnicima. Gospodin Štajner krenuo je sa konceptom decentralizacije za Kosovo i Metohiju i to sa poznatih sedam tačaka koje se odnose na severni deo Kosovske Mitrovice. Gospodin Čović prihvata načelno njegov plan u želji i nadi da će isto biti primenjeno i za druge delove Kosova i Metohije. Racionalni potezi koji gospodin Štajner pokušava da vuče dovode do toga da se zamera pomalo i albanskoj i srpskoj strani. U psihologiji postoji uporna tendencija da se racionalno pretvara u iracionalno pod maskom neodoljive racionalizacije.
       Iracionalno na Kosovu i Metohiji na albanskoj strani je baš to što je decenijama stvarana svest o državnosti. Tako imamo situaciju da u boljševički-titoističko-kardeljevski reziduum nove albanske države na Kosovu i Metohiji čije atribute vidimo gde god pogledamo, moderni zapadnoevropski demokrata Mihael Štajner pokušava da uvede racionalna sredstva kao što je kritika i disciplinovanje dojučerašnjih “heroja, boraca za slobodu i miroljubivih oslobodilaca” iz redova OVK. Sa srpske strane imamo takođe iracionalnost kosovskog mita koji je ušao i u arhetipske predstave srpskog naroda. Po svojoj prirodi čovek je biće preplavljeno afektivitetom iz koga nastaje mit kao idealno ogledalo ljudskog života i nepresušni izvor snage za nova pregnuća. U kosovskom mitu celokupni je duhovni i duševni potencijal jednog naroda. Zato Kosovo nije samo geografsko područje gde neko ima dom u koji želi da se vrati.
       Istina je da se u psihološkom smislu (po Jungu) bez mitskih slika jednog naroda ne može proceniti suština njegovog bića. Srpski mitovi su mitovi koji uspostavljaju junaštvo i umiranje radi spasenja duše. Srbi su u svojoj istoriji, kako kaže naš veliki pisac Dobrica Ćosić, bili pobednici u ratu, a gubitnici u miru. Sunovrat poslednje decenije otvorio je poglavlje i ratnog gubitništva. Istorija nam je ostavila Kosovo i Metohiju kao poseban nacionalni, mitski i državni fenomen. Nije ga lako rešiti. Što god se Albancima ponudi, a manje je od države javlja se nezadovoljstvo. Na pomen gubitka Kosova i Metohije kod Srba se javlja očajanje. Problemi su ogromni i da li rešenja mogu biti isključivo bazirana na pragmi? Za početak najbolji je dijalog, i to onaj o istini.
      
       Dr SANDA RAŠKOVIĆ-IVIĆ