Zoran Đinđić najavljuje ubrzanje radova na novom ustavu, ali bi morao da iznese najmanje dva plana: za slučaj da poslanici DSS-a ostaju izvan Skupštine i za slučaj da se oni tamo vraćaju

      Ako ustavni sudovi usvoje zahtev da se zaustavi odluka o isključivanju 45 poslanika DSS-a iz parlamenta Srbije (savezni je to već učinio), to će vaskolike žurnaliste u Srbiji osloboditi muke da broje koliki je broj onih koji su u opticaju da budu republički poslanici, ko su oni, kojim strankama pripadaju, ko od njih može a ko ne može da bude zamenjen, šta će biti sa onima koji ne mogu biti zamenjeni, koji zakoni će tom prilikom biti primenjeni a koji prekršeni; rečju, biće to globalno olakšanje. Možda će laknuti čak i republičkom premijeru Zoranu Đinđiću, krivcu za projekat oduzimanja mandata, pošto mu to otvara mogućnost da proguta gorku pilulu i izađe na čist teren, sa gubicima, ali je bolje vrabac u ruci nego pile u kučini.
       Poslanički sastav bi, dakle, bio kompletiran i time priča o mandatima skinuta sa dnevnog reda - računamo to u optimistički scenario, i tada se na obzorju pojavljuje novi ustav Srbije kao naredni kapitalni projekat koji stoji pred političkom elitom Srbije. To je upravo objavio i Zoran Đinđić, navodeći, istina, nekoliko teškoća na tom putu, i to ne računajući što se na taj put izlazi tek kada, s božjom pomoću, bude usvojena ustavna povelja.
       Vojislav Koštunica i DSS, koji su upravo izašli iz izborne trke (a već im je misliti na novu), u skladu sa izbornom strategijom, stavove i poruke uskladili su prema raspoloženju birača - protivnika Đinđića i srpske vlade. To podrazumeva jahanje na talasu zahteva za vanredne parlamentarne izbore, iako je proklamovani redosled drukčiji. On glasi: prvo predsednički izbori - zatim novi ustav Srbije - na kraju vanredni parlamentarni izbori. Novije Koštuničine izjave govore da se od ovog redosleda ne odustaje, mada se ne smanjuje priča o vanrednim izborima, kojoj je bez sumnje razlog to što treba održati antiđinđićevsku tenziju i animirati taj deo publike.
      
       Referendumske muke
       Gledano iz perspektive DSS-a, Đinđiću bi onda trebalo samo da prolongira donošenje novog ustava i da bude na vlasti do mile volje, međutim, poslednji intervju “Večernjim novostima” govori da će premijer oštro, onako kako on to ume, ići na novi ustav, što pre.
       Problem je, naravno, u tome što novi sastav Skupštine koji bi bio dobijen posle vanrednih izbora nikako ne bi davao garancije da srpski (“teško promenljivi?”, “nepromenljivi?”) Ustav može da bude promenjen, a te garancije nisu postojale ni u najsložnijim dosovskim vremenima. Skepsa je dodatno osnažena ishodom upravo završenih izbora koji su pokazali da nije lako ni izvesti polovinu srpskih birača do biračke ili referendumske kutije, a kamoli obezbediti da se polovina birača izjasni “za”, kako to Ustav traži.
       Zbog toga su stavljeni u upotrebu alternativni planovi. Kako kaže advokat Đorđe Mamula, funkcioner DSS-a, promena Ustava je uređena članom 133. Ako bi jezikoslovci hteli da pomognu, moglo bi se doći do toga da PROMENA Ustava nije isto što i IZMENA, jer se promena odnosi na ceo Ustav, a izmena samo na delove. Pošto Ustav ne poznaje institut “izmene” moglo bi da se stane na stanovište (odavde lingviste zamenjuju pravnici) da tu postoji pravna praznina, što znači da bi bilo slobodno izmeniti pojedine članove samo pomoću obične većine u Skupštini i bez referenduma. I, ako to može, onda zašto ne bi bio izmenjen upravo član 133 i tako otvoren put za PROMENU Ustava bez referenduma.
       Advokat Mamula kaže da ovo nije njemu prvom palo na pamet, ali da, eto, može i o tome da se razmišlja, i u DSS-u, očigledno, o tome i razmišljaju.
       Dragor Hiber, profesor prava i pravnik koji politički pripada onoj strani koju zastupa srpska vlada kaže, međutim, da to, nažalost nije moguće.
       - Srpski ustav pripada kategoriji nepromenljivih ustava. Jedini put da se on promeni jeste onaj način koji on i predviđa, uz sve rizike koje to nosi, ili da se raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu, što je Vojislav Koštunica i predložio. Ali ni to nije tako jednostavno pošto podrazumeva diskontinuitet, kaže Hiber.
       Sve su ovo pitanja koja će srpske političare i eksperte moriti pod uslovom da budu kooperativni i konstruktivno raspoloženi. Budu li se gložili, od Ustava teško da će išta biti, a i ovako, vidimo, nije baš nadohvat ruke. A ako nema ustava, kako onda ima parlamentarnih izbora? A ako bude parlamentarnih izbora, tek onda nema ništa od novog ustava.
       Đorđe Mamula kaže da lično nije siguran u redosled ustav-izbori, da se situacija dnevno menja i da će stranački forumi doneti odluku, a sve to nakon povratka DSS-ovih poslanika u Skupštinu i “utvrđivanja cene koju treba da plate oni koji su uskratili mandate”.
      
       Privatni sudovi
       Kako stoje stvari u sredu po podne, Zoran Đinđić odbacuje odluku Saveznog ustavnog suda, opredeljujući se za nadležnost republičkog Ustavnog suda koji je svoje izjašnjavanje zakazao za kraj nedelje. To može da bude nagoveštaj daljih potresa i unutar grupe koja (još) podržava Zorana Đinđića.
       Đorđe Mamula sumnjiči republički Ustavni sud da u fioci “već ima gotovu odluku” i navodi da je Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije u svojim izjavama za novine “već doneo presudu” koja osnažuje oduzimanje mandata. Ako se te prognoze obistine, imaćemo “Vojin savezni sud” protiv “Đinđićevog republičkog suda”, Đinđić će imati izgovor da ne vraća mandate ako je baš rešio, ali u tom slučaju duguje objašnjenje kako zamišlja da promeni ustav, čemu je, kako najavljuje, odlučio da se posveti u narednom periodu. Ne zaboravimo da nije reč samo o broju poslanika kao prostoj matematičkoj činjenici, već i legitimitetu Skupštine koja bi trebalo da donese odluku o promeni najvišeg pravnog akta, a koju osporavaju sa svih strana, i gunđaju čak i u OEBS-u, jer zakonodavstvo na kome se zasnivaju naše odluke nije u skladu sa proklamovanim standardima.
       Ako se konflikt bude nastavio, štetu je teško predvideti, a najveća verovatno neće biti gubitak ugleda u očima međunarodnih partnera, koje polako počinje već da boli glava od nas. Odgovor OEBS-a, tačnije, njegovog Ureda za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), upućen Draganu Maršićaninu, koji je zatražio tumačenje slučaja o mandatima, poslužio je kao povod da i DSS i DS objave svoj trijumf pred međunarodnim presuditeljima. U stvari, ODIHR je samo objavio da je odluka o oduzimanju mandata zasnovana na odredbi koja nije u skladu sa međunarodnim standardima, implicirajući, dakle, da je u skladu sa našim zakonima. Za one koji s pravom hoće da veruju samo sebi samima, u okviru donosimo deo ODIHR-ovog pisma Maršićaninu.
       Advokat Mamula skreće pažnju na nedosledno držanje vlade koja je izručila Miloševića na osnovu direktne primene međunarodne legislative, a odluku o oduzimanju mandata, vlada zasniva na domaćim međunarodno osporenim zakonima.
       Teško je biti optimista. Kada se ovaj mrtvi čvor razveže, i kada se postigne saglasnost o proceduri promene ustava, tek tada na red dolaze sadržinske razlike koje postoje u DS-u i DSS-u u shvatanju onoga što treba da piše u Ustavu Srbije. Razlike su, kako je ukazao i sam Zoran Đinđić u pomenutom intervjuu zaista velike, ali o tome tada kada to bude došlo na red. To jest, ako dođe.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ
      

Međunarodni standardi Shodno našim objavljenim materijalima, zakonske mogućnosti koje dozvoljavaju političkim partijama ili koalicijama raspolaganje mandatima izabranih predstavnika suprotne su dokumentu iz Kopenhagena iz 1990. godine, član 7.9. Nažalost, vlasti SRJ nisu preduzele nikakve mere do danas da ih ubace u domaće zakonodavstvo i tako ih usaglase sa međunarodnim standardima.        (Iz odgovora Gerarda Študmana, direktora ODIHR, Draganu Maršićaninu)