Najstarija evropska teroristička organizacija navukla bes Amerikanaca pomažući kolumbijsku levičarsku gerilu

      Postoje oblasti u svetu čija imena pre asociraju na krizu i večne nemire nego na bilo šta drugo. Jedna od takvih oblasti je Alster (Severna Irska). U svesti čitalaca odavno paradigma krize, Alster je ponovo u krizi. I kad pomislite da je sve to već viđeno, ipak se ispostavi da ima nešto novo: suspenzija autonomije lokalnih vlasti u toj britanskoj oblasti povezana je, kako izgleda, s nagoveštajima o krizi unutar Irske republikanske armije (IRA), jedne od najstarijih evropskih terorističkih organizacija.
       Džon Rid, britanski ministar za Severnu Irsku, suspendovao je skupštinu i vladu u toj oblasti u želji da, kako je objasnio, spreči dalji rascep vladajuće koalicije, sastavljene od protestantskih unionista i katoličkih republikanaca, i tako očuva mirovni proces koji je s mukom - i uz pomoć Londona, Dablina i Vašingtona - podstaknut pre četiri godine. Unionisti su, da podsetimo, za ostanak Alstera u Velikoj Britaniji, dok se republikanci zalažu za tešnje veze sa Republikom Irskom, da ne kažemo i za secesiju.
       Kriza je izbila kad je Dejvid Trimbl, unionistički lider i premijer Alstera, zapretio da će zajedno sa svojim ministrima dati ostavku ako se iz vlade ne odstrane članovi Šin fejna, političke organizacije IRA, zbog navodne špijunaže u korist terorista. On tvrdi da se Šin fejn, zahvaljujući poziciji koju ima u lokalnoj vlasti, dokopao tajnih dokumenata - među njima su kopije pisama koja su razmenjivali premijeri Britanije i Irske, Toni Bler i Berti Ahern, prepiska između Blera i američkog predsednika Buša i, najzad, poverljiv spisak sa imenima i adresama britanskih oficira i upravnika zatvora - što bi moglo da bude od velike koristi teroristima IRA u planiranju novih atentata i sabotaža.
       Optužbe za špijunažu vremenski su koincidirale sa otvaranjem jednog sudskog procesa u Kolumbiji protiv trojice pripadnika IRA. Oni su optuženi da su za saboterske i terorističke akcije obučavali pripadnike kolumbijske ekstremne levičarske gerile - Revolucionarne oružane snage Kolumbije - za koje CIA tvrdi da se izdržavaju novcem od šverca droga. Tako je IRA (London smatra da nema više od nekoliko stotina militantnih aktivista) ovoga puta iritirala i Amerikance.
       Oba događaja - navodna špijunaža i suđenje teroristima u Kolumbiji - bila su povod za Trimblovu ključnu optužbu: da Šin fejn uopšte ne radi na razoružanju IRA, iako se na to obavezao ugovorom iz 1998, nego da je u potaji pomaže. Zatražio je zato da se IRA ne samo razoruža nego i raspusti, što je zahtev koji poznavaoci prilika procenjuju kao teško ostvarljiv.
       U isto vreme, Džeri Adams, predsednik Šin fejna, tvrdi da njegova stranka "ne može sama" da prinudi pripadnike IRA da predaju oružje jer, pored ostalog, nema kontrolu nad militantnim krilom organizacije, i inače zahvaćenom rascepom. On takođe traži da se razoružaju sve poluvojne formacije, među njima i unionističke, koje republikanci smatraju glavnim uzročnicima uličnih nasilja u Belfastu.
       U ovakvim okolnostima suspenzija je predstavljena kao spasavanje nečega što je već postignuto, ali i kao sprečavanje dublje krize. Postignuto je, za četiri godine sprovođenja sporazuma, to da je bilo manje podmetnutih bombi i sličnih terorističkih akata, manje britanskih vojnika u održavanju reda i manje napetosti. Predstavnici antagonističkih strana uspevali su, i u skupštini i u vladi, da se dogovaraju o praktičnim pitanjima, vezanim za odvijanje normalnijeg svakodnevnog života. Postignuto je i to da su, prvi put za tri decenije, lokalne vlasti samostalno odlučivale o zdravstvu, obrazovanju i poljoprivredi.
       Ali ostalo je staro uzajamno nepoverenje i Alster je upadao u povremene iznenadne krize, praćene suspenzijama institucija. Tri ranije suspenzije, od kojih je svaka trajala po nekoliko meseci, bile su posledica sukoba između unionista i republikanaca zbog nedovoljnog i sporog procesa razoružanja IRA. Povod sadašnjoj suspenziji u osnovi je sukob zbog iste stvari, što praktično znači da unionisti ne veruju republikancima da iskreno vode miroljubivu i Londonu lojalnu politiku, dok republikanci ne veruju unionistima da će metode prisile zameniti metodima demokratske otvorenosti.
       Procenjuje se da je sadašnja kriza dublja nego prethodne tri, pa se logično očekuje da bi i suspenzija mogla duže da potraje nego u ranijim slučajevima, makar koliko ministri nadziratelji, koje je odredio London, nastojali da ubede obe strane da je bolje imati smanjenu autonomiju nego uvećano nasilje.
       London zasad niko nije optužio za prekomernu upotrebu sile. Ako bi se to i dogodilo, sigurno je da u Alster neće, kao na Kosovo, doći NATO. Britanci imaju veliko iskustvo u gušenju kriza na sopstvenom tlu, kao što sada imaju i veliku odgovornost da tok događaja smiruju i drže pod punom kontrolom.
       Uprkos tome, neizbežno se nameće jedno pitanje: hoće li ovo stanje, koje mnogi vide kao vakuum demokratske vlasti, voditi uspostavljanju poljuljanog uzajamnog poverenja ili obnovi nasilja na ulicama? Odgovor na to pitanje u velikoj meri zavisi od toga koliko je IRA stvarno na izdisaju, kao što se u poslednje vreme tvrdi, a koliko je to samo priča sračunata da demoralizuje severnoirske secesioniste.