Pojam cenzusa, koji nam toliko ovih dana zadaje briga, nastao je u starom Rimu, ali je značio nešto sasvim drugo nego što znači u našem izbornom zakonu. Glagol censere imao je u latinskom više značenja - ispitati, proceniti, popisati, glasati.
       Rimski pojam cenzusa odnosio se na specijalnu vrstu popisa. U evropskoj civilizaciji taj pojam se širio sve dok nije počeo da znači opšti popis stanovništva jedne zemlje.
       U Rimu se svakih pet godina sprovodio popis glava porodica. Pater familias je, pod zakletvom, davao podatke o sebi i članovima porodice. Na osnovu tog spiska služila se konjica. Cenzus je sprovodio cenzor. Svemoćni cenzori su imali pravo da zbog političkog i ličnog života građanina proglase nepodobnim da služi konjicu.
       U istoriji političkih prava, koje uključuje i pravo glasa, pojam cenzusa se upotrebljavao kad se ograničavalo glasačko pravo. Tako se u pojedinim zemljama i u raznim vremenima propisivao cenzus po bogatstvu, po dužini prebivanja na nekoj teritoriji, po polu ili po obrazovanju. U staroj Srbiji pre Prvog svetskog rata, postojao je cenzus po bogatstvu, to jest glasačko pravo na osnovu visine neposrednog poreza, a u Kraljevini Jugoslaviji postojao je cenzus po polu, t.j. žene nisu imale pravo glasa.
       U našem zakonu o izborima postoji cenzus po kom na neposrednim izborima za predsednika Srbije mora izaći na glasanje polovina plus jedan glasač, i to kako u prvom, tako i u drugom krugu. Povodom muke koje ovih dana imamo sa cenzusom na "prekopolovičnu izlaznost" (kakva rogobatno skovana sintagma) u drugom krugu, saznali smo da takav cenzus ne poznaju moderne države.
       Sada nam te države savetuju da se i time uključimo među moderne države. A mi se u vremenskom tesnacu nećkamo, bez obzira na opasnost da sledeći put "izlaznost" na izbore bude još manja, a opasnost da ne izaberemo predsednika još veća. Prosto ljudi neće hteti da se upuste u nešto što znaju da je unapred osuđeno na propast.
       Možda će neke pametne snage u međuvremenu ipak preseći tu lošu beskonačnost.