Kako je američka prestonica otkrila inat: za kupovinu namirnica i odlazak na posao potrebna građanska hrabrost, a roditelji odbijaju da šalju decu u školu "sa metom na leđima"

      Džon O'Grejdi živi u opštini Montgomeri, koju privatno zove "target zonom", i užasno je besan što ga vašingtonska policija nije blagovremeno obavestila da snajperista eksplicitno preti deci: "Ne postoji nijedan razlog da čovek svojoj deci prikači metu na leđa i šalje ih u školu", izjavio je pre neki dan za "Vašington post".
       Kako i gde pobeći skrivenom neprijatelju koji ubija isključivo sa bezbednog odstojanja? On neprestano izmiče i izbegava suočavanje, što samo pojačava taj osećaj bespomoćnosti. Kako se, onda, izboriti sa užasnim saznanjem da mu ne možeš ništa, a uvek mu možeš biti meta? Ova traumatična pitanja više nisu rezervisana samo za ljude u "kriznim žarištima" i drugim "problematičnim tačkama" u "ostalom svetu". O tome danas misle i milioni Amerikanaca.
      
       Nepoznati motiv
       Još se ne zna da li je možda baš to i bio naročit cilj neuhvatljivog snajperiste koji je od 2. oktobra do danas, u Vašingtonu i njegovoj okolini, ubio desetoro i ranio troje ljudi, ili je reč o "klasičnom" serijskom ubici koji ne razmišlja o takvim posledicama. Ali, jedno je sigurno: sa dosad 13 preciznih hitaca - da nije reč o ljudskim žrtvama, moglo bi se statistički hladno reći sa "samo" 13 metaka - snajperista je uspeo da duboko uznemiri američku prestonicu i znatno poremeti njenu svakodnevicu. Kako je tim povodom nedavno kazao jedan tamošnji policajac, "on kao da ima zadatak da zaustavi život u Vašingtonu". Psihijatri svedoče da žitelji Vašingtona i okoline ispoljavaju simptome sve većeg stresa, a novinari ushićeno javljaju da stanovništvo živi normalno "kao iz inata": redovna kupovina namirnica, odlasci na posao i u školu neretko se predstavljaju kao maltene junačka dela koja u najmanju ruku zahtevaju razvijenu građansku svest.
       U Sjedinjenim Državama urbano nasilje je svakodnevno i vrlo rašireno, sa mnogo žrtava. Samo u glavnom gradu i okolini, u Merilendu i Virdžiniji, tamo gde i snajperista nalazi svoje ljudske mete, u istom periodu se dogodilo još 18 drugih ubistava, ali nijedno nije privuklo ni delić pažnje koju je na sebe skrenuo taj, po svemu sudeći, vrstan strelac. Jer, ono što ljude u petomilionskoj metropoli naročito plaši jeste zastrašujuća slučajnost kojom bi, kako se dosad moglo zaključiti, svako od njih mogao postati njegova žrtva, kao i činjenica da, iako je maltene sve u gradu podređeno potrazi za ubicom, policija ne nudi ništa više od gomile nagađanja.
      
       Obični ljudi
       Sve njegove dosadašnje žrtve su obični ljudi u običnim situacijama, bez nagoveštaja da postoji "šablon". Prva žrtva snajperiste je sredovečan belac, na jednom parkingu. Potom nešto mlađi muškarac, koji je u dvorištu svog prijatelja kosio travu. Tridesetogodišnja Latinoamerikanka, ispred jedne pošte. Sedamdesetogodišnji crnac, na autobuskoj stanici. Jedna sredovečna žena ranjena ispred neke radnje, a druga ubijena kraj svog automobila, ispred supermarketa. Posebnu paniku izazvalo je ranjavanje trinaestogodišnjeg dečaka, ispred škole, jer su od tog trenutka žitelji tog dela Amerike počeli da brinu i za živote svoje dece.
       Od tada, škole se zaključavaju i nadgleda ih policija. Lista događaja ili skupova "na otvorenom" koji se otkazuju svakim danom je sve duža. Kad se ispostavilo da je čak troje ljudi ubijeno na benzinskim pumpama - sredovečni Indijac, dvadesetpetogodišnja belkinja, i još jedan stariji muškarac - uplašeni vozači sve češće voze sve dok ne ostanu bez benzina, neki plate račun a da nisu ni natočili, ili plaćaju i po 25 dolara da im rezervoar napuni neko drugi, a razni "stručnjaci" preko medija savetuju im da gorivo kupuju puzeći, dok pešacima preporučuju da hodaju cik-cak...
       Mnogi žitelji vašingtonske regije znatno su izmenili svoju radnu i životnu rutinu da bi maksimalno umanjili mogućnosti da postanu meta snajperske puške, ali i te promene, same po sebi, uvećavaju stres, brigu i strah od izlaska iz kuće. Preko medija, psiholozi ovih dana često savetuju kako se boriti protiv strahova i zebnji. Mnogi drugi, naravno, pokušavaju da zadrže svoj uobičajen, "normalan" život. Izvesni Gil Mekglori je, recimo, ispričao jednom britanskom listu da se uz parking mesta, gde radi, nalazi drvored i da se on svaki put kad izađe iz automobila oseća "kao srndać na meti lovca koji se tamo krije", ali da ipak redovno odlazi na posao. Rodžer Mingo, po obrazovanju matematičar, po profesiji statističar, razmišlja ovako: "Nikad nisam dobio na lutriji, pa zašto bih sad imao veće šanse da 'dobijem' metak?" On i dalje džogira uobičajenom stazom, benzin toči na istoj pumpi na kojoj je gorivo najjeftinije, a ni decu ne sprečava da igraju fudbal na travi. Njegova supruga Ejmi, učiteljica, umire od straha svaki put kad treba da izađe iz kuće.
      
       Ugrožena sigurnost
       Posle 11. septembra 2001, dotad nezamislivog napada na Ameriku na njenom tlu, pa potom i panike zbog antraksa, ovo je treći put da neko događanje među Amerikance unese toliku zebnju. Uprkos neprestanom ponavljanju da ne smeju teroristima da dopuste da im "izmene" način života, postaje sve jasnije da su ovi, ipak, uspeli u tome. Amerikanci više nemaju sigurnost koju su pre uzimali zdravo za gotovo. Na vrlo tragičan način, i pojavljivanje snajperiste koji se ne uklapa ni u kakve kriminolozima poznate matrice - ubija previše često za jednog serijskog ubicu i, uopšte, ispoljava ekstremno retko ponašanje, kao da igra neku bolesnu video-igricu - ilustruje neke od najdubljih problema sa kojima se SAD suočavaju u inostranstvu i kod kuće.
       Policija odbacuje svaku mogućnost da je snajperista "islamski terorista", kako su, navodno, neki očevici pokušali da sugerišu. Administracija Džordža Buša se, naravno, plaši da bi masovna panika mogla potpuno da zaustavi život prestonice, možda čak i rad vladinih kancelarija te se o takvoj teoriji javno uglavnom ne govori. Najava da će istražitelji FBI ispitivati zarobljene pripadnike Al-kaide u Gvantanamo bazi potvrdila je, međutim, da se i ta mogućnost ozbiljno razmatra. U izjavi Si-En-Enu, neimenovani izvor iz Federalnog biroa je naglasio da ne postoje dokazi o bilo kakvoj vezi snajperiste sa Al kaidom, ali da se i ona ipak mora istražiti. No, i među obaveštajcima ima različitih mišljenja o ovoj temi. Tako hladno proračunata ubistva mnogi od njih, kažu, nisu videli. "Ako neki ludak tek tako ide okolo i ubija potpuno nasumično, a nije terorista, onda je to neka sasvim nova vrsta zločina", smatra jedan veteran Biroa.
      
       Predmet mržnje
       Bilo kako bilo, Amerikanci znaju da su predmet mržnje u dobrom delu sveta, mada su time uglavnom zbunjeni i ne shvataju razloge, jer veruju da je američki san nešto čemu svako u svetu teži, samo je pitanje ima li dovoljno političke slobode da pokuša da ga dostigne. Ali, oni svakako ne zaboravljaju slike slavlja među Palestincima ili Iračanima, na dan kad su u napadu terorista-samoubica iz arapskog dela sveta srušeni oblakoderi Svetskog trgovinskog centra. Štaviše, i u istraživanjima javnog mnjenja koja su pred nedavnu godišnjicu tog napada obavljena u Evropi, više od polovine anketiranih žitelja Starog kontinenta izrazilo je mišljenje da američka spoljna politika snosi dobar deo odgovornosti za prošlogodišnji šokantan akt mržnje prema toj zemlji.
       Američki predsednik, međutim, planira ne samo da u Iraku ponovi relativno bezbolnu vojnu operaciju izvedenu u Avganistanu nego i da, ako treba, vodi rat na dva fronta, i protiv globalnog terorizma u isto vreme. Zabrinuti državnici sa Bliskog istoka preklinju da se taj rat izbegne jer bi, tvrde, ceo region goreo u plamenu, a od islamskih fanatika progonjeni književnik Salman Ruždi upozorava da bi napad na Irak izazvao tako duboku i trajnu mržnju prema kojoj bi sadašnji antiamerikanizam bio sitnica. Čak i ako se bude pokazalo da je vašingtonski snajperista "običan" bolesnik, teror kojim se (ne)namerno služi, i nemoć policije koja ni pored sve tehnike i podrške stanovništva ne može u tome da ga spreči, možda će nekoga ko odlučuje o američkim poslovima opomenuti da ta supersila ipak treba da se suoči i sa svojim slabostima.
      
       GORDANA TOMLJENOVIĆ
      
      

Pazi, metak "Vašington post" objavio je sledeća uputstva za sugrađane:        1. Uveče koračati užurbano i cik-cak        2. Kretati se po tamnijim delovima parkirališta        3. Ako se krećete na otvorenom, tražite zaklon. Ako čujete pucanj, lezite

      
      

Srpski snajperista i Francuz jugoslovenskog porekla O ubici o kome se pouzdano zna samo toliko da je verovatno obučen i vrstan strelac, koji ubija samo jednim hicem u glavu ili torzo, a mesto sa kog gađa bira vrlo pažljivo, za razliku od "mete" koja je sasvim slučajna, zasad se uglavnom nagađa. I to je, naravno, ono što samo dodatno uvećava napetost.        Pored pretpostavke da je možda reč i o dvojici snajperista, među nezvaničnim "teorijama" su i sledeće: o bliskoistočnom teroristi koji radi za Al kaidu, o gnevnom veteranu američke vojske, o nekom ko je poludeo predozirajući se video-igrama, o srpskom snajperisti oguglalom na ubijanje dece, o nezadovoljnom službeniku "Majklsovih" radnji....        Zvanično, Francuska je obavestila Interpol o jednom dezerteru svoje armije, polazniku elitne vojne škole, koji je poznat kao odličan strelac, a koji se nije vratio sa odmora u Severnoj Americi. Radio RTL je izvestio da je dezerter jugoslovenskog porekla, ali u tom slučaju on ne bi mogao pohađati francusku vojnu školu...