Ponovo radi jedino javno kupatilo u Beogradu. A javni đakuzi, sva je prilika, lokalni homoseksualci moraće da zaborave

      Zove se, u stvari, Parno kupatilo “Dunav”, ispravlja blagajnica Mirjana Petrović, Mira. Javno, gradsko, toplo, ili parno, tek jedno je jedino u milionskom gradu Beogradu u kome se čovek može okupati za 15 dinara pod tušem, odnosno za 20 dinara u kadi (kupatila u Mišarskoj i u Zemunu su zatvorena). Prolazno vreme je pola sata, table su okačene na vrata kabine, kredom se ispisuje kad je ko ušao. Kesica šampona od breze i hotelski sapun su po šest, peškir je deset dinara. Fena nema. Bilo ga je nekada.Radno vreme kupatila, inače starog vek i godinu, jeste utorkom, četvrtkom i subotom, od 12 do 19 časova. Najveća gužva je, jasno, subotom. Dok je radio hamam, metež je bio kudikamo naporniji, čekalo se u redu. Danas je promet evidentno slabiji, između ostalog i zato što se još nije pročulo da je, nakon letnje pauze, javno održavanje higijene ponovo dostupno. “Brzo će to oni da razglase.” Posle produženog remonta van sezone (leto je period “tanak”, Dunav i Sava su topli), prošlog utorka vrata su ponovo otvorena uglavnom poznatim, stalnim posetiocima, klijentima s pomalo besnim komentarima na račun simpatičnog šestočlanog osoblja (blagajnica, upravnik, dve spremačice, ložač i pomoćnik ložača). “Malo ste više zakasnili”. Jer, objašnjavaju zaposleni, “nedelju-dve plafon, mogu da izdrže bez kupanja, ljute se kad izgube kontinuitet”.
       Kulturni spomenik, hamam, na veliku žalost dela beogradskog homoseksualnog kruga, ne radi. Rekonstruiše se, ima nekoliko godina. “Na objektu zabranjeno pušenje!”, piše na zidu. Kao gradonačelnik, Nebojša Čović započeo je krojenje novog ruha, umesto dotrajalih rita, ali su ga politički događaji i smena omeli da dovrši drugi, pitoreskniji deo zdanja, tako da danas karatavan (trska i malter) tužno landara u centralnoj Ulici cara Dušana. Mira, na blagajni već 13 godina, kune se u sadašnjeg potpredsednika republičke vlade. “Sele, ovde su svi dolazili, od intelektualaca do siromaha.” Namiguje.
       Upravnik Branko Vulević, na funkciji tek godinu i po, pogledom je opominje da ne ide u detalje, naročito ne one vezane za posetioce hamama koji Miri umeju da okrenu glavu na ulici. Plaše se da će progovoriti tamo gde ne treba. Mada, Mira kaže da nikada nije bilo incidenata. I, bila su to srećna i berićetna vremena. Kada je u hamam dolazilo više od stotinu mušterija. Plaćali su bar tri puta skuplju ulaznicu i zezali se po ceo dan, preskakanjem iz toplog u hladni bazen, hop u saunu i tako unedogled. Svi su se družili, a ona je telefonom, iz blagajne, zvala one koji zakasne ili ne dođu. Da vidi šta je s njima. Tad je bilo i para od posla. Danas je situacija takva da “samo rashode imamo, da nas Gradska skupština ne dotira...” Tvrdi da, u to vreme, zaposleni nikada kafu nisu kupovali, “bilo je kao u C marketu”. Čokolade su redovno kući nosili. Bakšiš su gospoda izbegavala, nije bilo umesno. Sada je stanje takvo da Mira često pusti one koje poznaje (odlično pamti face), a za koje zna da nemaju ni za ‘leba - “za dž”.
       Da se vratimo na upravnika. Dakle, strog je. Ne da da se govori o škakljivim, kompromitujućim epizodama, punih odnosa između “tata”, i “tata” i “sinova”. Eventualno, mogu da prođu simpatične priče, recimo, o petku, danu ranije rezervisanom za žene. Ispostaviće se, rezervisanom za Romkinje, koje su u hamamu pravile prave-pravcate žurke s baklavama i tulumbama u tepsijama, kolektivnim češljanjem kao u “Kama sutri”, tu i tamo organizovale i spremanje mlade za venčanje. Danas se, poput ostalih srozavanja u društvu, ne masira i ne češlja, makar i jedanput nedeljno, nego se, i gospođa Mira se čudi, pojedinci ribaju grubim “pijačnim lufama”, džakovima za kupus i krompir. “I decu time trljaju.” Ali, ruku na srce, ima i dirljivih scena za pamćenje. Na primer, uoči jednog Đurđevdana, grupa Roma je došla svako s ružom, pa je iza njih bilo milina čistiti. Latice.
       Dobro, ko još dolazi? Albanski vozači i fizikalci sa železničke stanice, autobusi dupke puni građevinskih radnika - ne dolaze. Ne više. Dileri iz Francuske ulice, takođe (Mira je jedanput na čuvanje primila i pištolj). “A radili smo i prekovremeno, samo da ih okupamo”, kaže ložač Milan Vasić, na istom radnom mestu već 20 godina. Stranaca nema, aranžmani o kupanju izbeglica su u toku (traju pregovori s DžU-SNjISS INTERNATIONAL). Dalje, dolaze (pre)prodavci s pijaca, sirotinja, stariji samci, “pravi Beograđani” kojima se ne isplati da uključuju skupi bojler, Romi iz mahala... Nose kese tregeruše, u kojima se pažljivo čuvaju sapunčić i šampončić. Jedna prosjakinja, trenutno radi na Zelenom vencu, ostavila je šampon u blagajni, da ne mora da ga vuče sa sobom. Došao je tog dana, utorka i - po licemernom sudu - pristojan mladić, nalik zakasnelom apsolventu, nije nosio očekivanu kesu, nego ranac. Došao je i donekle zapušteniji Beograđanin, pijačni prodavac ribe. I niko nije hteo reč da prozbori. Valjda ih je sramota, šta li. Samo je jedan čovek prokomentarisao, posle združenog nagovaranja: “Mnooogo mi je lepo”. Zaista, za mnoge od njih, higijenski uslovi verovatno su daleko bolji od onih u kojima žive. Zaista je deo s tuševima i kadama čist, svež, miriše na koktel “arfa” i sone kiseline.
       Upravnik Vulević kaže da je od nedavno Parno kupatilo, u kome preko hiljadu kvadrata zjapi prazno, u nadležnosti Gradskog Sekretarijata za kulturu i sport, umesto donedavno odgovarajućeg Sekretarijata za komunalne poslove. Tako on planira da od dela gde su bazeni i sauna napravi mini-sportski centar za Dorćolce i druge. Centar koji bi radio 24 sata i time, možda, doskočio konkurentskim bazenima u blizini (“25. maj” i “Tašmajdan”). Iako se time definitivno gasi unikatni, postojeći prostor za tursko kupatilo (kojim se, uzgred, činovnik turske ambasade u Beogradu oduševio). Iako se ispred ulaza čuju razgovori tipa “Da se ošurimo, bate?”
      
       ANA VUČKOVIĆ