Ako ostavimo po strani lokalne osobenosti aktuelne nemačke ideološke scene, na kojoj se odvija rasprava koju je izazvao Sloterdajk svojim “eugeničkim” tezama o politici “uzgoja” i “pripitomljavanja” ljudi, i ako zanemarimo razlike koje se bar prividno više tiču intelektualnih “temperamenata” glavnih oponenata - Sloterdajka, koji bi da “misli opasno” (provokativno), i Habermasa koji već odavno misli samo “diskurzivno” (razložno), onda povodom ove rasprave ovom prilikom možemo istaći samo načelan stav.
       Najnoviji prodori biotehnike - sa mogućnošću manipulacije samim osnovama života - i pored toga što nesumnjivo na sasvim specifičan način dramatizuju pitanja čovekove odgovornosti prema samom opstanku i karakteru života, ipak u krajnjoj liniji ne probijaju horizont onoga sa čim čovek takoreći od iskona ima iskustvo. Uz sve nesvodljive epohalne razlike koje moraju biti predmet pažljivih istraživanja, ipak se može reći da čovek kao takav, čovek ukoliko je prešao prag puke biološke evolucije, čovek u emfatičnom smislu, dakle, čovek od svog nesvodljivog ljudskog iskona - živi eksperimentalno, živi iskušavajući mogućnosti bivstvovanja. U tom sasvim izvornom smislu može se govoriti o ekscentričnosti, dijaboličnosti, čudovišnosti ljudske egzistencije kao takve. Čovek je to čudovišno i neprispodobivo biće, to nemoguće biće mogućnosti. Drugi način da se ista stvar izrazi jeste da se kaže da je čovek sloboda. Upravo sloboda je ono čudovišno. A to znači, primerice, da ako je drugim biima zakon njihovog života dat, jedino čovek je biće koje pretenduje da samo sebi daje zakon. Jedino čovek biva sam sopstvena mera. Jedino čovek biva ono što od sebe napravi. Jedino on uzima sudbinu u svoje ruke i biva sudija u svojoj stvari.
       Nema tog eksperimentalnog prodora, te vrtoglave spoznaje, te dijabolične mogućnosti, te prometejske drskosti, te faustovske odlučnosti, te frankenštajnovske vratolomije... koji bi probijali horizont iskonskog ljudskog eksperimenta, nadmašivali vrtoglavost ljudske samospoznaje, dijaboličnost iskušavanja onog nemogućeg, hibridnost ljudskog opstanka... Sva ta fascinacija najnovijim tehničkim otkrićima, sva ta naučno-tehnička fantastika samo su površinska talasanja na okeanu čudovišne ljudske slobode.
      
       DR MLADEN KOZOMARA