NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Budućnost ljudske prirode

Čak je i Jirgen Habermas (73), živa institucija nemačke filozofije, u nedavno objavljenoj knjizi "Rizici liberalne eugenike" pristao na kloniranu budućnost čoveka

      Kloniranje čoveka biblijska je tema. Još u Prvoj knjizi Mojsijevoj jasno piše da je Gospod stvorio čoveka "po svom obličju", a onda je od Adamovog rebra napravio i Evu. Raj je, takođe, božji bioinžinjering iz koga su Adam i Eva prognani i tako je nastala panika i haos u ljudskom rodu koja traje, evo, nekoliko hiljada godina.
       Panika je nastala i kad je Peter Sloterdajk, najprovaktivniji nemački filozof, u julu 1999. godine, na jednom filozofskom seminaru u Bavarskoj, posvećenom Hajdegeru, održao predavanje pod naslovom "Pravila za ljudski vrt". U tom predavanju jasno je nagovestio da dolazi vreme kad će se, zahvaljujući bioinžinjeringu, pa i kloniranju, na farmama, tj. u "ljudskim vrtovima" uzgajati ljudi, kao biljke i životinje. Sloterdajk je, namerno ili ne, za UZGAJANjE upotrebio nemačku reč "Cuhtung", a tu reč su, na nesreću, upotrebljavali i nacisti za svoje "ljudske vrtove", za svoje farme ljudi gde se eksperimentisalo sa pravljenjem nove arijevske rase.
       Sloterdajk je, posle predavanja o Hajdegeru, odmah optužen za "fašistoidne ideje", to jest za propagiranje "nacističke eugenetike". Optužba je bila utoliko teža što je dolazila od Jirgena Habermasa(73), "institucije nemačke filozofije". Habermas, inače predstavnik Frankfurtske filozofske škole, još 1958. godine jasno je iskazao svoj stav protiv nemačkog fašizma koji je ponovo počinjao da diže glavu. Štaviše, Habermas je, prvi među nemačkim filozofima, podsetio na Hajdegerovu bliskost sa Hitlerom.
       Habermasova prozivka, međutim, nije obeshrabrila Sloterdajka koji nikada nije krio da je "sin" Ničea i Hajdegera. Ali je zato, u dramatičnom proglasu, odgovorio Habermasu rekavši da on, Sloterdajk, "ne pripada sinovima fašističkih očeva", to jest "onima koji hipermoralom iskupljuju grehe svojih predaka". Ovo je Habermasa veoma kosnulo. Oko njega se već bilo oko okupilo jato istomišljenika koje se ostrvilo na Sloterdajka optužujući ga da se "zaglibio na Ničeovom i Hajdegerovom tragu i, pri tom, umišlja da u gradskoj šumi u Karlsrueu može da pokopa filozofsku modernu".
       Nedavno, Habermas u Nemačkoj objavljuje i knjigu pod naslovom "Budućnost ljudske prirode. Rizici liberalne eugenike."
       Knjiga je prevedena i na italijanski te prošle nedelje italijanski magazin "Espreso" donosi intervju sa Habermasom. U tom intervjuu "glavni hajkač" na Sloterdajka, "nacističkog eugenetičara", diskretno zalaže za "liberalnu eugenetiku", to jest, za kloniranje, ali uz strogu "demokratsku kontrolu"(!!?)
       Evo kako to Habermas objašnjava: "Liberalna eugenetika je rezultanta tri ujedinjena faktora: velikog progresa u razvoju genetskih tehnologija, njihove primene u terapeutske svrhe i, najzad, njihovo širenje preko tržišta da bi se roditeljima ponudila mogućnost da izaberu genetski dizajn sopstvene dece. U SAD se, već, govori o kupovini u genetskom supermarketu. Za sada ova vizija pripada budućnosti i niko ne zna da li ćemo dotle stići. S druge strane, to nije tako neostvariv scenario da ga već ne bismo uzeli za ozbiljno. S obzirom na brzinu razvoja tehnologija i nauke na polju reproduktivne medicine potrebno je da se, već, sada pozabavimo ovim pitanjem."
       Habermas u "Espresu" ne pokazuje više onu žestinu s kojom je polemisao sa Sloterdajkom. Jer, evo, šta kaže: "Uopšteno gledano, uzeti pravo da se odluči o genetskim predispozicijama jedne buduće osobe je nešto za šta bismo mogli da budemo pozvani na odgovornost. Neki adolescent mogao bi da prigovori roditeljima zbog sopstvenog genetskog dizajna, da im, recimo, zameri što su mu dali predispozocije za matematiku umesto za sport ili muziku, koji bi mu više koristile za karijeru sportiste ili muzičara. Taj isti adolescent ne bi više bio autor sopstvene biografije od trenutka kada bi shvatio kakve su namere imali autori njegovog genetskog dizajna."
       Habermas se, gledajući kroz prste, u "liberalnoj eugenetici" zaglibio u onaj "glib Ničea i Hajdegera", za šta je još pre četiri godine optuživao Sloterdajka. Imajući razumevanja za "liberalnu eugenetiku" koja nam dolazi iz SAD, gde se još za vreme Drugog svetskog rata udomila čitava armija Hitlerovih eugenetičara, Habermas kao da rehabilituje "fašistoidne ideje" Petera Sloterdajka.
       Tako Habermas podržava "značaj genetskih intervencija u terapeutske svrhe", ali optužuje "pozitivnu eugenetiku" kojoj je cilj da, recimo, proizvodi lepšu i pametniju decu. Kao da "genetske intervencije u terapeutske svrhe" ne mogu da naprave haos u jednom organizmu i duši, kao da se time ne gubi genetski identitet buduće osobe. Deleći eugenetiku na " pozitivnu" i "negativnu", Habermas kao da ponavlja "fašističke" greške. Tako Habermasu smeta samo "proizvodnja lepše i pametnije dece" verovatno zato što ga to podseća na Hitlerove farme arijevaca. On zato i kaže: "Zdravlje, fizička snaga, pamćenje su osobine koje mogu da ograniče ostvarenje nekog budućeg životnog projekta. Ne možemo nikada biti sigurni da će neka 'genetska vrednost' biti stvarno korisna u životu druge osobe. Posledice i efekti određenog stava vezane su za biografski sadržaj svakog posebno. Imati dobro pamćenje u principu je veliki dar, ali, ponekad, ne uspeti da se nešto zaboravi može biti kazna. Roditeljima nije dato da znaju da li će, možda, neki blagi fizički hendikep njihovog deteta, možda, biti prednost za buduće dete."
       Ali, Habermas kao da ne vidi da svaka genetska intervencija predstavlja neku vrstu - eugenetike. I šta ako još nerođeno dete hoćemo da oslobodimo nasledne epilepsije od koje su patili mnogi geniji, od Isusa do Dostojevskog? Koliko ćemo genija osakatiti Habermasovom "pozitivnom", to jest "liberalnom eugenetikom"? Ali, on ponavlja: "Zašto bismo se protivili korišćenju biogenetike u kliničke svrhe? Etički problemi nastaju kada se ova nauka usmeri na druge ciljeve. Moj predlog je, dakle, da se kao orijentacioni koncept uzme onaj koji vodi ka terapiji i prevenciji bolesti. Nikome ne može biti dozvoljeno da vrši podelu prirodnih životnih rezervi nekog drugog bića na osnovu sopstvenih želja."
       To pravo Habermas ne dozvoljava ni roditeljima!? On kaže: "Roditelji žele najbolje svojoj deci, ali, čak, ni oni ne mogu da znaju koji genetski dar će biti 'najbolji', zato što to zavisi od apsolutno nepredvidivog konteksta."
       Rezime Habermasovog intervjua je, tek, u duhu "liberalne eugenetike", to jest zastrašujući. Jer, on ne daje pravo roditeljima da kroje genetsku mapu deteta, ali zato "kada naučni i tehnički razvoj stigne do tačke da genetska tehnologija može da interveniše", tada odluku neće donositi samo roditelji već i "građani nekog demokratskog društva moraće da pronađu način da regulišu ovu oblast".
       Ali ni to nije sve što nam stiže od Habermasa.
       On dodaje: "Naravno, širenje genetske tehnologije moglo bi da dovede do toga da se na sve gleda kao na nešto normalno, ali taj demokrata koji bude odlučivao moraće da veoma pažljivo proceni koje su intervencije dozvoljene i da ih definiše maksimalno precizno."(!?)
       Ovde se pitamo; da li jedan Habermas može da bude toliko filozofski naivan? Ili je, pre, besprimerni cinik? Jer, u veku koji je pred nama, "taj demokrata koji bude odlučivao", i "pažljivo procenjivao koje su genetske intervencije dozvoljene", može da bude samo neki - Veliki Inkvizitor na Orvelovoj farmi, ali ne svinja nego ljudi.
       Tako ispada da je ona halabuka na Sloterdajka, kojom je, pre četiri godine, dirigovao Habermas, bila nepotrebna.
       Jer, mnogo pre Sloterdajka, još 1964. godine, neposredno posle otkrivanja strukture DNK, Džulijan Haksli je već brinuo zbog nesavršenosti ljudskog roda i predložio da se eugeničkom selekcijom "poboljša kvalitet svetskog stanovništva". Dobitnik Nobelove nagrade Xošua Lederberg, inače molekularni biolog, likovao je na jednom naučnom kongresu što se "sad čovek može definisati" i što se "zahvatima pre rođenja može regulisati veličina čovekovog mozga". A Frensis Krik je za putovanja u svemir sanjario o homenkulust otpornom na zračenja i sa veoma malim potrebama, "regresivnom mutantu sa nogama kojima može da hvata i majmunolikom karlicom".
       Najzad, 2001. godine novine su na velika zvona objavile da je italijanski profesor Severino Antinori napravio ljudske klonove(!?), ali mnogi eksperti sumnjaju u to. U aprilu, ove godine, iz SAD je stigla vest da su dve gluvoneme lezbijke, koristeći seme gluvonemog prijatelja, odlučile da donesu na svet gluvonemo dete rekavši da "gluvoća nije hendikep". Želja da se upravlja "plasmanom gena" postaje "političko-kulturni pokret". U SAD se umnožavaju udruženja koja propovedaju "genetski libertizam" predviđaju budućnost: na Internetu će postojati tržište gena, a roditelji će kupovati nasledne osobine koje će poklanjati svojoj deci; visina i boja očiju, "spremnost za razmišljanje", koeficijent inteligencije, sposobnost za matematičke nauke ili umetnički temperament.
       I, možda, ljudski rod ide tim putem. Putem "liberalne eugenetike" koja nas vraća na Prvu knjigu Mojsijevu, na Bibliju u kojoj je objavljeno - kloniranje čoveka.
       I, nemojmo onda Sloterdajku pripisivati fašistoidne ideje, jer će se onda neko setiti da je i Biblija - "fašistička knjiga". Ne samo zato što se u njoj, prvi put, pominje kloniranje već i priča o "izabranom narodu".
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu