(“Univerzitet je izabrao”, NIN, br. 2702)

      Gospodin Dragoljub Belić, redovni profesor i član Saveta Univerziteta, u odgovoru na moju kritiku tvrdi da ne navodim šta je “javna obmana” u njegovom članku. On očigledno ima loše pamćenje kada je za samo nekoliko dana “zaboravio” ono što je rekao, odnosno napisao, ili, pak, računa na zaboravnost čitalaca.
       Podsetiću samo na jednu “javnu obmanu”, što ne znači da su druge tvrdnje u njegovom članku istinite. (Uostalom, on nijednu drugu moju kritiku ne osporava, što znači da ih prihvata.)
       Dakle, javna obmana je kad je, govoreći o stanju na Univerzitetu, neposredno pred sednicu Saveta Univerziteta na kojoj su birani rektor i prorektori, tvrdio u navedenom članku da je “Srbijanka Turajlić, pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje reši(la) da smeni (sadašnjeg) rektora, tako što će forsirati svoga kandidata za tu funkciju preko grupacije tehničkih fakulteta, a i šire”. I dodaje da je “Mira Marković to radila brutalnije, ali ishod i namera su slični”. A kao “dokaz” navodi da je “interesantno i to što je i predsednik Saveta, vanredni profesor Bora (a ne Borivoj -Đ.U.) Lazić, predsednik Saveta, takođe s grupacije tehničkih fakulteta”. Dokaze o “brutalnosti” i učešću M. Marković u smenjivanju rektora, međutim, on ne navodi, a još manje zašto se tek sada toga (pri)setio? (Verovatno misli, “ako mrtvome vuku i zec rep meri”, mogu i ja “vučici”!)
       Obmana je kad neko, kao g. Belić u ovom slučaju, namerno, dakako, izjednačava “forsiranje svog kandidata”, u legalnom postupku kandidovanja i izbora za neku funkciju, i “brutalno smenjivanje” s te funkcije. I kad ulogu ili moć “smenjivanja” dodeljuje nekome ko je ne može imati!
       Dakle, što se izbora i “smenjivanja sadašnjeg rektora” tiče, tu, g. Turajlić, za razliku od Belića, nema čak ni pravo da glasa, jer nije član Saveta, koji mora da radi po Zakonu o univerzitetu i svom Poslovniku, što je g. Belić znao, jer ih priziva za svedoke, ali tek naknadno.
       U svom odgovoru g. Belić pobednički, gotovo trijumfalno ističe da je izabran rektor koga je on podržavao. Članovi Saveta su ga, dakle, poslušali! A možda su, ipak, glasali rukovođeni svojim uverenjima o predloženim kandidatima i programima koje su izložili, preporukama fakulteta koji su ih delegirali, itd. G. Belić, međutim, ne ostavlja dilemu u pogledu svojih “zasluga” za izbor rektora, koji uz brojne ranije Belićeve komplimente (“beskompromisni borac”, “simbol promena, “rad na obnovi i uzdizanju Univerziteta iz ponora”, i sl.), ima sada i njegovu (Belićevu) “podršku i podršku većine fakulteta”? Šta će rektoru dodatna podrška g. Belića, sada kada je izabran na tu funkciju - to verovatno samo on zna.
       Rektoru bi nesumnjivo u ovom trenutku bila dragocenija podrška onih koje g. Belić ne pominje ni u jednom svom članku, a tolike je druge pomenuo.
       Reč je o - studentima!
       Da li opet “čudnom podudarnošću”, u istom broju NIN-a objavljen je članak-intervju rektora prof. dr Marije Bogdanović, kao poruka studentima - “Dosta s protestima!” Možda je naslov redakcijski. Bilo kako bilo, studenti, međutim, nastavljaju da protestuju, čak i na ulici. Dakle, “neposlušni su”. I zahtevi su im sve brojniji i radikalniji; više se ne zadovoljavaju samo povećanjem broja ispitnih rokova i smanjenjem školarine. Znači li to da hoće reformu univerziteta?! Videćemo!
       U svakom slučaju - to pitanje je važnije od moje i Belićeve prepiske. Zato je ona, s moje strane, završena!
      
       ĐORĐIJE USKOKOVIĆ,
       Beograd