(“Povest jedne ljubavi”, NIN br. 2702)

      Sa velikim uzbuđenjem pročitao sam veličanstvenu ispovest gospođe Eve Nahir. Sudbina te žene jeste paradigma 20. veka, no, postoji jedno ali! Gospođa Nahir nije razumela da je nad njom i svim zatočenicima Golog otoka postojalo Veliko oko, čijom voljom su i slati tamo i s namerom da budu psihički ubijeni.
       Gospođa Nahir je imala sreću da je kasnije leči i izleči izvanredni psihijatar Hugo Klajn. Da joj vrati vitalnost, kako sama kaže. A, šta je sa ostalim nesretnicima koji su se vratili sa ostrva? Masovno su vršili samoubistva! Zato što je psihička tortura nad njima nezabeležena u novijoj istoriji čovečanstva. Hitler je za eliminaciju nepodobnih Nemaca koristio metode u rasponu od vešanja klavirskom žicom, do gušenja ciklonom B, dok se veliki vođa revolucije opredelio za sofisticiraniju varijantu - da zatvorenici jedni druge osakaćuju “toplim zecom”, kao i za metodu mokrenja u usta, što je iskusila i sama gospođa Nahir.
       I danas je nejasno zašto su tim ljudima činjena takva zverstva. Čini se da je, u jeku hladnog rata, takvim odnosom prema “ortodoksnima”, ili onima koje je Udba tako proglašavala, Tito kupovao simpatije zapadnih političara. Većina tih nesretnika sa Golog otoka poumirala je, a da nisu smeli da ispričaju šta im je činjeno. Izveštaji o njihovom ponašanju na Golom otoku neminovno su stizali na njegov (prirodom diktatorskog režima), sto, on je zasigurno znao šta se tamo događa. Udba je znala šta se govori u porodicama, a kamoli šta se čini desetinama hiljada “nepodobnih”, uglavnom dojučerašnjih saboraca.
      
       BRANISLAV RISTIĆ,
       Beograd