Stabilizacija treće faze miloizma, oličenog u konfederalističkom čitanju Beogradskog sporazuma, glavni je efekat poslednjih izbora

      Režim Mila Đukanovića, neosporno najjače političke ličnosti postkomunističke Crne Gore, može se vremenski podeliti u tri jasno prepoznatljive faze. Prva bi bila faza prvobitnog, izvornog ili umerenog miloizma. Njegova je glavna osobina bio raskid sa Miloševićevim režimom, okretanje srbijanskoj opoziciji i zapadnim silama koje su je bar verbalno podržavale, ali uz nedvosmisleno zadržavanje pozitivnog stava prema SRJ. Na toj platformi Đukanović je tesno pobedio Bulatovića na predsedničkim izborima 1997, a glavni momenat u učvršćivanju te faze miloizma bili su parlamentarni izbori maja 1998, raspisani zbog rascepa u DPS. Đukanovićevo krilo je zadržalo stranačko ime i sklopilo koaliciju "Da živimo bolje" sa Socijaldemokratskom partijom (nastala od kadrova privrženih titoizmu i nezavisnosti Crne Gore) i prosrpskom ali antimiloševićevskom Narodnom strankom. Koalicija je osvojila apsolutnu većinu i vladala Crnom Gorom uspešno izbegavši pokušaje tadašnjeg beogradskog režima da Republiku destabilizuje i jače je izloži posledicama sukoba sa NATO-om 1999.
       Naizgled apsurdno, ali baš je pad Miloševića doveo do raspada ovog trijumvirata.Reakcija DPS-a i SDP-a na oktobarske promene u Srbiji bila je upravo obnova priče o nezavisnosti i izlasku iz SRJ, kao uvod u sledeću fazu - indipendistički ili radikalni miloizam. Usled toga NS napušta vladu i ostavlja je bez većinske podrške u skupštini. DPS i SDP dobijaju ponudu dosledno indipendističkih liberala da popune tu prazninu ako ove dve stranke ostanu čvrsto na novom kursu, ali se one ipak odlučuju za raspisivanje novih parlamentarnih izbora na koje izlaze udružene u koaliciju "Pobjeda je Crne Gore". Koalicija na izborima u aprilu 2001. ipak ne uspeva da osvoji apsolutnu većinu, čak i sa vernim saveznicima iz albanskih stranaka nedostajao joj je jedan mandat. Zato je u toj fazi miloizma u vladinu većinu primljen i LS, nagrađen za to mestom predsednika skupštine uprkos daljem insistiranju na hitnom raspisivanju referenduma o nezavisnosti.
       Baš je ta okolnost učinila ovu fazu najkraćom. Realno procenivši da nema dovoljne podrške za uspešan referendum, Đukanović je pod pritiscima EU marta 2002. potpisao Beogradski sporazum koji predviđa redefinisanje odnosa sa Srbijom bez prekida postojanja zajedničke države. Taktička saradnja LS sa prosrpskom opozicijom miloševićevske (SNP i SNS) i antimiloševićevske (NS) prošlosti, udruženom 2001. u koaliciju Zajedno za Jugoslaviju, da bi se razvlastile DPS i SDP kad već od brzog osamostaljenja nema ništa, imala je efekat bumeranga. Dovoljan broj njihovih pristalica nije prihvatio stav - Milo je prokockao šansu za nezavisnost, razvlastimo ga makar i sa "ovima". Ceo pokušaj razvlašćivanja izveden je na brzinu sklopljenom, politički čudnom i tesnom novom skupštinskom većinom, što je deo dosadašnjih liberala naveo da sada ipak glasaju za Đukanovićevu koaliciju i daju joj apsolutnu većinu. Ta stabilizacija treće faze, kompromisnog, pragmatičnog, formalističkog miloizma, oličenog u konfederalističkom čitanju Beogradskog sporazuma, glavni je efekat poslednjih izbora. Ona će imati izuzetno brze političke posledice, jer više nema nijednog objektivnog razloga za odlaganje ionako okasnelog donošenja Ustavne povelje. Lopta je opet u Srbiji, a ovde profilisanje političke scene tek dolazi. Ko zanemari da je učvršćivanje treće faze miloizma jedna od činjenica koje diktiraju uslove tog profilisanja - prekombinovaće se.
      
       (Autor je politički analitičar i saradnik u AOM-u)