Cena turske bespogovorne lojalnosti Americi biće pobeda islamista na parlamentarnim izborima

      Turski glavni državni tužilac Sabih Kanadoglu, po svemu sudeći, neće uspeti da spreči trijumfalan povratak islamista na vlast u ovoj najstarijoj (još od vremena Ataturka) sekularnoj zemlji sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Kanadoglu je, naime, od Ustavnog suda Turske zatražio da zabrani konzervativnu islamističku Partiju pravde i razvoja kontroverznog Rexepa Taipa Erdogana (48), i to samo dve nedelje uoči prevremenih parlamentarnih izbora zakazanih za 3. novembar.
       Formalan razlog za zatraženu zabranu je to što se Erdogan nije dosledno povinovao prethodnoj sudskoj odluci kojom je bio osuđen zbog "jezika mržnje" u politici, jer je na jednom javnom političkom skupu recitovao staru nacionalističku pesmu u kojoj se pominje stih "minareti, naši bajoneti". Tada je, inače, pod pritiskom armije (vernog čuvara načela sekularne države) bio uklonjen sa mesta gradonačelnika Istanbula...
       Moćni, prozapadno orijentisani, turski generali su tokom proteklih decenija više puta posezali za sličnim merama i do sada uglavnom uspevali da zabrane razne islamističke ili kurdske nacionalističke stranke, koje su, po njihovom mišljenju, ugrožavale same temelje države. Tako je, recimo, još 1971. godine, posle vojnog udara, bila zabranjena stranka Nacionalni red, a 1980. sličnu sudbinu doživela je stranka Nacionalni spas. Potom je 1998. bila zabranjena Stranka blagostanja, a 2001. Partija časti. Drugim rečima, u Turskoj je svojevremeno, vojnim udarom, bio oboren premijer prve proislamističke stranke koja je uspela da se domogne vlasti na izborima, da bi potom dve islamističke stranke jedna za drugom bile zabranjene... Ma koliko to možda zvučalo paradoksalno, takav postupak je danas mnogo teže zamisliv: zbog temeljnih ustavnih reformi i demokratizacije koju je sprovela vlada Bulenta Edževita u želji da ispuni tražene uslove za približavanje EU, sada je legalnim sredstvima mnogo teže obezbediti zabranu neke političke stranke.
       Međutim, Erdogan se zbog pretnje sudskom zabranom za njegovu partiju ni najmanje ne uzbuđuje i nastavlja gromoglasnu predizbornu kampanju. Tim pre što sva istraživanja javnog mnjenja govore da će on na izborima u nedelju biti siguran pobednik. Jer, postupak pred Ustavnim sudom Turske u jednom ovakvom predmetu može da potraje i duže od godinu dana... Stoga su mnogi analitičari političkih prilika u ovoj zemlji sada skloni da veruju da se inicijativa za zabranu ove stranke upućena Ustavnom sudu, jednostavno, svodi na predizborni manevar Erdoganovih političkih rivala, koji bi već za nekoliko dana mogao da im se vrati kao - bumerang.
      
       Sve se plaća
       Erdogan, istina, nije tipičan zagovornik radikalne islamističke politike u Turskoj. On se, kao izuzetno vešt i lukav političar, tokom svoje predizborne kampanje maksimalno trudio da izbegava pominjanje religioznih tema, čak i same reči "islam". Umesto toga, u njegovom partijskom programu i javnim govorima češće se govori o "demokratiji" ili o "ljudskim pravima". Ipak, svima je jasno da Erdogan u tom slučaju misli pre svega na pravo muslimanki da maramama pokrivaju svoje glave, i uopšte da se oblače po strogim pravilima koja važe u konzervativnim islamskim zemljama, što je u Turskoj inače zabranjeno. Stoga mnogi strani posmatrači veruju da je Erdogan, zapravo, samo islamistički trojanski konj i da će njegova pobeda vrlo brzo ugroziti sve demokratske tekovine u ovoj zemlji. Zato, na primer, Xekson Dil iz "Vašington posta" i više drugih američkih komentatora sada primećuju da će pobeda islamista u Turskoj biti događaj od presudnog značaja za buduću američku politiku na Bliskom istoku.
       Na drugoj strani, dosadašnjem turskom premijeru Bulentu Exevitu (77), koji je bio prinuđen da godinu i po pre isteka mandata raspiše prevremene parlamentarne izbore, preti katastrofalan poraz. Njegova stranka Demokratske levice, prepoznatljiva po zalaganju za globalizam, bespogovornom prihvatanju svih naloga Međunarodnog monetarnog fonda, bezrezervnoj podršci američkoj politici na Bliskom istoku, uključujući tu i pripreme za rat protiv susednog Iraka, i kandidaturi Turske za EU, neće ovoga puta - čini se - uspeti da preskoči čak ni izborni cenzus od 10 odsto i osvoji bar neko mesto u budućem nacionalnom parlamentu.
       Konačni krah prozapadne vlade u Turskoj bio je jasno nagovešten još kad je pre nekoliko meseci čovek koji je simbolizovao radikalne ekonomske reforme u toj zemlji, ministar finansija Kemal Derviš, bio prinuđen da podnese ostavku. Derviš i njegov "drim tim" mladih turskih ekonomista školovanih u Americi i Evropi sada kažu da će reforme biti nastavljene, da se postojeći ekonomski sistem koji su oni oblikovali neće menjati bez obzira na ishod izbora, ali u to - u trenutku kad svi sa zebnjom iščekuju novi rat protiv Iraka - malo ko veruje...
       Po mnogo čemu jedinstvena, ova velika zemlja sa većinskim muslimanskim stanovništvom (60 miliona) tokom proteklih decenija bila je jedan od najvažnijih američkih saveznika. I, jedna od najlojalnijih članica NATO-a. Zbog svog strateškog položaja, na granici između Grčke, Bugarske, kavkaskih država u bivšem SSSR-u, uključujući i Čečeniju, zatim Iraka, Irana i Sirije, i u neposrednoj blizini (preko Crnog i Kaspijskog mora) Rusije i Ukrajine, kao i zbog bezrezervne lojalnosti Americi, Turska je tokom proteklih decenija, po pravilu, bivala i bogato nagrađivana. Što kroz obilatu američku pomoć, pre svega vojnu, što kroz galantnu kreditnu politiku MMF-a. Uvek je mogla da računa i na veliko razumevanje Vašingtona za svoj okrutni pristup kurdskom problemu, isključivo kao borbi protiv "terorista", ili na razumevanje za tursko viđenje (poricanje) genocida nad Jermenima, izvršenog 1915. godine... Vašington je, sem toga, kod svojih evropskih saveznika redovno lobirao da se Turska primi u članstvo EU, ali u tome je do sada bio manje uspešan...
       Međutim, kako se ništa u životu ne dobija besplatno, tako je i turska lojalnost Americi, uz neke vidljive koristi, uvek donosila i brojne nevolje na drugoj strani. Pre svega, kroz svakojaka iskušenja u odnosima sa arapskim susedima i ostalom muslimanskom braćom. Recimo, u slučaju novog rata Amerike i njenih najvernijih saveznika protiv Iraka Turska će se, kao i u vreme "Pustinjske oluje", još jednom suočiti sa grdnim problemima. Reč je, u najmanju ruku, o nedaćama koje bi pogodile ionako ranjivu tursku ekonomiju. Jer, još od 1990. godine, kada su Ujedinjene nacije zavele ekonomske sankcije Iraku, Turci su bili prinuđeni da stave van pogona naftovod između dve zemlje, koji im je ranije donosio prihod od 280 miliona dolara godišnje. Kako je Irak sve do 1990. godine bio ne samo glavni snabdevač ove zemlje naftom nego i jedan od njenih najvećih trgovinskih i ekonomskih partnera, turske zvanične procene kažu da je turska privreda zbog poštovanja sankcija u odnosima sa Irakom za deset godina pretrpela štetu od najmanje 65 milijardi dolara!
      
       Cena savezništva
       Svesni te činjenice i puni razumevanja za nevolje svog važnog saveznika, Amerikanci su ubedili Saudijsku Arabiju da pomogne Turskoj. Saudijci su, na nagovor Amerike, odrešili kesu i Turcima poklonili izvesne količine nafte, vredne 1,1 milijardu dolara, ali uz dodatni uslov da ubuduće gotovo svu naftu za svoje potrebe (oko 8,5 miliona tona godišnje) kupuju isključivo od njihove kompanije "Saudi Aramko".
       Kako su Turci i dalje kukali podsećajući Ameriku i svoje druge zapadne saveznike da su zbog lojalnosti prema njima bili prinuđeni da podnesu velike ekonomske žrtve, Zapad je galantno odlučio da im se oduži kreditima MMF-a. Tako je Turska u srazmerno kratkom roku postala i najveći dužnik MMF-a u njegovoj istoriji. Njena ekonomija se sada kreće tankom i opasnom linijom između potpunog finansijskog kraha i permanentne zavisnosti od novih kredita MMF-a i stoga je sasvim razumljivo što je problem ogromnih dugova ove zemlje i jedna od glavnih predizbornih tema.
       To što se Turci danas ni najmanje ne raduju novom ratu protiv Iraka, svesni da bi taj rat mogao - makar indirektno - da pogodi i njih, ili da obeshrabri potencijalne strane investitore, ima pored ostalog i mnogo veze sa činjenicom da je turizam u ovoj zemlji postao jedna od najvažnijih privrednih grana. Zato se čak i hotelijeri u Bodrumu, na obali Egejskog mora, sada u panici pitaju - kako će potencijalnim turistima objasniti da je granica Turske sa Irakom daleko od njihovih plaža?
       Čini se da Ankaru uoči mogućeg novog rata protiv Iraka, ipak, najviše brine kurdski problem. Nastojeći da se prilagodi standardima neophodnim za kandidaturu za EU, zvanična Turska je već bila prinuđena da obezbedi znatne političke ustupke i prava domaćim Kurdima, što svakako nije bilo po volji domaćim konzervativnim krugovima, pre svega nacionalistima i radikalnim islamistima. Sada je iskrsao novi, još veći problem. Jer, sa druge strane tursko-iračke granice takođe žive Kurdi, koji već uživaju neku vrstu faktičke autonomije u Iraku, dodatno učvršćene nametnutom zonom zabrane letenja posle "Pustinjske oluje". Ti irački Kurdi ne samo što nemaju mnogo simpatija za režim Sadama Huseina u Bagdadu, nego se i otvoreno nude za saveznike Americi u slučaju novog rata... Naravno, verujući da će zauzvrat, posle svrgavanja aktuelnog iračkog režima, biti nagrađeni slobodom i nezavisnošću... Što u Turskoj, naravno, podstiče najcrne slutnje i strah da bi time mogao biti potpaljen požar i unutar njihovih granica budući da su Kurdi najveći narod bez sopstvene države ne samo u ovom regionu (Turskoj, Iraku, Iranu, Siriji...) nego i u čitavom svetu. I, da svi Kurdi već dugo sanjaju svoju nacionalnu državu. Njeno formiranje bi bitno promenilo granice postojećih država na Bliskom istoku.
      
       Nova geopolitička slika?
       Sve u svemu, jasno je da će pobeda islamista na predstojećim izborima u Turskoj uticati na stvaranje potpuno nove geopolitičke slike i rasporeda snaga na granici između Evrope i Bliskog istoka. I, na sasvim nov, konkretan način ponovo aktuelizovati staru dilemu: mogu li u jednoj zemlji skladno funkcionisati islam i zapadna demokratija?
       Kako će na promene u Turskoj reagovati Amerika, kako Evropa? Već iz prvih nagoveštaja čini se da će američki predsednik Buš, koga je sada očito teško zaustaviti da ostvari svoj naum u Iraku, pokušati da zauzme krajnje pragmatično stanovište. I da kaže: zašto da ne? Ako ta nova turska islamistička vlada ne bude dovodila u pitanje svoje savezničke obaveze prema Zapadu, i prema NATO-u, Amerika se neće mešati u turske unutrašnje stvari. U krajnjoj liniji, to će Americi omogućiti da još jednom - makar deklarativno - potvrdi kako ona nije generalno protivnik islama, i kako u stvarnom životu uvek pravi razliku između "dobrih" i "loših" muslimana...
       Što se Evrope tiče, ona je svoje stanovište prema Turskoj - bar indirektno - već stavila do znanja odbijanjem da uzme u obzir kandidaturu ove zemlje za članstvo u EU, čak i da saopšti datum kada bi se to eventualno moglo dogoditi, kao što je to već učinjeno sa nekim drugim kandidatima, poput Rumunije ili Bugarske, koje su u red za članstvo u EU stale mnogo kasnije od Turske.
      
       STEVAN NIKŠIĆ