Naziv Izložbe: Retrospektiva
Galerija: beogradskog Narodnog muzeja
Autor: Miodrag B. Protić

      Đorđe Kadijević
      
       Prikaz retrospektivne izložbe slikara Miodraga B. Protića (1922) u beogradskom Narodnom muzeju može da započne izricanjem suda bez prethodnog uvoda: reč je o delu koje je svojom umetničkom vrednošću dosegnulo sam vrh našeg likovnog stvaralaštva i ostalo na toj visini u vremenu dugom čitavih pola veka. Nastavak ovog prikaza neće se svesti na dokazivanje ovakvog suda jer bi to bilo ponavljanje onoga što je već toliko puta učinjeno. Protić je odavno ocenjen kao umetnik izuzetne stvaralačke doslednosti, konsekventnog stava, jasne i logične linije razvoja. Istaknuta je konceptualna širina njegove slikarske tematike na čijoj jednoj strani je kontura "romantičnog" poetskog figuralizma, a na drugoj se projektuje emanacija sinteze figuralne forme u kojoj je nastao metafizički sistem znakova sa sublimnim simboličkim sadržajem. Rečeno je da je Protić navedene relacije istražio na način koji po dubini promišljanja i suptilnosti izraza nema premca u našem savremenom slikarstvu.
       Ova velika izložba koja celovito prikazuje Protićevo delo daje priliku za nešto drugo. Čini se da je moguće, možda i potrebno, preispitati neke od sudova izrečenih o Protićevom slikarstvu. Prvi takav sud je onaj po kojem je Protić "evoluirao" od slikarske figuracije ka "čistoj" geometrijskoj apstrakciji. Taj je sud diskutabilan već otud što je Protiću, koji se pored slikarstva bavio likovnom kritikom i teorijom umetnosti, jasno da je i samo pominjanje neke čiste apstrakcije u likovnim umetnostima svojevrsna besmislica. Njemu je blisko iskustvo suprotne, konkretne pojavnosti lepote koje je neodvojivo vezano za "sliku sveta", za njene sinonimne entitete obeležene simboličnim znacima kao što su prava linija (horizont), spirala (puž), polukrug (mesec), krivulja (cvet), presek linija (krst) i tako dalje. Otud bi se moglo reći da Protić zapravo nikad nije insistirao na razlici između slikarske figuracije i apstrakcije kao na nekim posebnostima koje razdvajaju nepomirljive suprotnosti.
       Drugi stereotip koji se artikulisao u kvalifikacijama karaktera Protićevog slikarstva jeste onaj koji deo njegovog opusa iz zrele faze kategoriše kao primer umetničkog minimalizma. Ovakva kvalifikacija se paradoksalno ukršta s ispravno uočenom Protićevom težnjom da sa što manje spoljnih sredstava izraza pokaže punoću unutarnjeg sadržaja slike. Njegov redukcionizam u tome nema ničeg zajedničkog sa mazohističkim minimiziranjem značaja estetskih kvaliteta likovnog dela, karakterističnog za "praksu" tzv. siromašnog slikarstva, mezimčeta aktuelne neoavangarde. Pre bi se moglo reći da estetizam Protićevog sažimanja forme nosi u sebi nenametljivu ali odlučnu maksimalističku tendenciju koja, redukovanjem fizičkih elemenata likovnog izraza, ističe duhovnu dimenziju sadržaja slike.
       Kao povod ovakvom promišljanju sadržine Protićevog slikarstva mogu da posluže njegovi monumentalni tematski ciklusi kao što su "Sazvežđa" i "Maljeviču u čast" čija platna velikog formata se, kao u malo kojoj drugoj prilici, mogu videti u galeriji Narodnog muzeja, izložena jedna pored drugih.