Izetbegović je rekao Zimermanu da mu je žao što je potpisao taj sporazum, na šta mu je ovaj odgovorio: Zašto ste ga potpisali ako vam se ne sviđa?! Objavio sam taj članak, u kojem sam nagovestio da je Zimerman ohrabrio Izetbegovića da povuče svoj potpis

      Dugogodišnji dopisnik "Njujork tajmsa" iz Beograda, Dejvid
       Bajnder upamćen je po nekoliko svojih tekstova koji su izazvali veliko uzbuđenje u ovdašnjoj javnosti. Prvi je objavio procenu CIA, novembra 1990. da će se SFRJ raspasti. Takođe, iz Dejvidovog članka u "Njujork tajmsu" proizašlo je saznanje da je Voren Zimerman, tadašnji američki ambasador u Beogradu, ohrabrio Izetbegovića da povuče svoj potpis sa Lisabonskog sporazuma - da je Izetbegović, na mig Amerikanaca, odustao od sporazuma sa Srbima. Kad je 1994. obznanio procenu CIA da je Milošević jedini validan pregovarač za rešavanje balkanskog galimatijasa, njegovi članci o Jugoslaviji prestali su da se pojavljuju u "Njujork tajmsu".
       Gospodin Bajnder je vedar čovek, uvek spreman da se nasmeje dobrom vicu. U Beogradu je čest, i rado viđen gost.
      
       BALKANSKI PUT: Pripadam generaciji koja je verovala da se novinarstvo ne može naučiti studiranjem, nego radom. Da je to zanatska profesija. Počeo sam od nule, bio potrčko u redakciji, pratio lokalne vesti, policiju, sudove, pisao nekrologe. Radio sam u desetak listova, u Masačusetsu, Kentakiju, Ilinoisu, Minesoti. Posle ređanja svih ovih država američkog srednjeg zapada, teško bi neko pomislio da sam rođen u Londonu! Moj otac je tamo bio dopisnik jednog od tada najboljih američkih listova, "Čikago dejli njuza". Mnogo boljeg od "Njujork tajmsa", i mnogo, mnogo boljeg od "Vašington posta". Bio je cenjen dopisnik i iz Italije, SSSR-a, Nikaragve...
       Ne samo što mi je on bio uzor u novinarstvu već i moj deset godina stariji brat, koji je pisao izvanredno. Nažalost, Drugi svetski rat je sprečio njegovu karijeru, prijavio se u vazduhoplovstvo i leteo je u 26 misija nad Nemačkom, poginuo je. Moja majka je radila za jedan list u Čikagu, levičarski. Kad se udala, prestala je da piše i bavila se podizanjem dece. I uvek je tu činjenicu potezala kao argument zašto se nije afirmisala u novinarstvu. Možda je ovaj detalj suviše intiman, jednom mi je rekla da sam začet u Budimpešti i nošen u stomaku do Beograda, Tirane i Raguze (Dubrovnika). Tako da je kontakt sa Balkanom bio još u mojoj prenatalnoj fazi.
       Odrastao sam u politički veoma svesnoj porodici. Otac je u svojim kolumnama predviđao da se rat približava; moj brat je bio jedan od ranih antifašista, uticao je i na mene. U to vreme birali smo strane u Španskom građanskom ratu, naravno, bili smo na strani koja se borila protiv fašizma.
      
       KOREJSKI DOBROVOLjAC: Svi biraju neke datume za početak hladnog rata, ja mislim da se to dogodilo 1948. Svakako, bio je to veliki šok za Ameriku. Upravo je bio okončan najveći rat u istoriji čovečanstva, SSSR je bio naš veliki saveznik, a onda je nastala hladnoratovska kampanja.
       Tako je i Jugoslavija, naša ratna saveznica, odjednom postala neprijateljska zemlja. Kad je Tito izbačen iz Kominterne, Jugoslavija je polako prihvatana, ne kao prijateljica, već tolerisana komunistička zemlja.
       Moja generacija je nazvana ćutljivom. Zaista, mi smo ćutali i bili tihi, jer smo bili zblanuti razvojem događaja. Taj nagli preokret izazvao je veliku zbunjenost, pogotovo onih koji su bili antifašistički nastrojeni. Među njima je postojalo i izvesno komunističko raspoloženje.
       Usledio je antikomunistički pohod senatora Makartija, ali to nas nije zbunilo. Brzo smo shvatili da je Makarti veća opasnost za Ameriku, nego Staljin.
       Hladni rat je krenuo sa blokadom Berlina, ubrzo je otpočeo i Korejski rat, u početku je nazvan policijskom akcijom. Momci iz moje generacije ginuli su u velikom broju, i ja sam saopštio ocu da i ja želim da odem tamo, kao dobrovoljac. Ne zato što sam bio antikomunista, već što sam smatrao da treba da sledim primer mog brata. Suznih očiju, otac mi je rekao: Ne čini to, molim te! Nisam otišao mada mi je posle bilo žao. I danas mislim da bi mi koristila disciplina, kojoj bih tamo bio podvrgnut.
       Studirao sam na Harvardu, našem najstarijem i najpoznatijem univerzitetu. Mnogi ga smatraju i najboljim univerzitetom, ja ne mislim tako, ne verujem u koncept najboljeg univerziteta. Harvard je bio pun snobova koji su na nas, momke sa Srednjeg zapada, gledali kao na primitivce. Mi smo u tome uživali, jer smo sebe smatrali superiornijima. Ljudi iz tih krajeva smatraju sebe najboljim Amerikancima, kao što se u Srbiji sebe smatraju Šumadinci. Volim svoje studentsko doba, ali nisam poseban ljubitelj Harvarda. Ne spadam u njegove lojaliste. Pre mene svi iz moje porodice studirali su na Harvardu, posle mene, više niko.
      
       GOSPOĐA ULBRIHT: Uvek sam težio cilju da postanem dopisnik iz inostranstva, da idem očevim stopama. Nekoliko puta boravio sam na Univerzitetu u Kelnu, kao Fulbrajtov stipendista. Počeo sam da pišem iz Nemačke, kao frilenser, za "Čikago dejli njuz". Imali su dopisnika u Bonu, ali ja sam pisao reportaže i članke o stvarima za koje sam mislio da se niko drugi neće baviti. Recimo, bio sam u jednom garnizonu, 1958, kada su prvi vojnici Bundesvera počeli da marširaju. Onda me je londonski "Dejli mejl" zaposlio kao dopisnika iz Berlina. Bilo je to 1959, kad je Hruščov pretio da će od zapadnog Berlina napraviti slobodan grad. Svaki dan odlazio sam u istočni Berlin, i uradio nešto, što se kasnije ispostavilo kao veoma srećno za moju karijeru. Naime, upoznao sam neke mlade komuniste, jedan od njih postao moj prijatelj za ceo život. Kasnije je radio kao pomoćnik Margot Honeker. Preko njega sam imao uvid u rad Politbiroa, a povremeno dobijao i svetske ekskluzive. Jedna od njih je i priča o padu Valtera Ulbrihta, uključujući i citat gospođe Ulbriht (mislim da je još živa). Utrčala je u vrt u kome smo sedeli, vičući: Valtere, Valtere, oni hoće da te se otarase! Bila je to sjajna priča, kao i ona iz 1968, kada sam 11 dana ranije saznao i objavio da će trupe Varšavskog pakta izvršiti invaziju na Čehoslovačku. Zaista, senzacionalna vest; čovek koji mi je to otkrio rizikovao je svoj život.
       Trebalo mi je 25 godina da shvatim Nemce. Odgovor je bio tako jednostavan, da sam se osećao glupim što mi je trebalo toliko vremena. Naime, Nemci su oduvek imali problem sa identitetom. Oni još ne znaju šta je Nemačka, geografski, ni šta su Nemci, niti šta bi trebalo da budu. I još rade na rešavanju te zagonetke. Moram da kažem da sam se oženio Nemicom, iz Staljinštat ulice, ali nije levičarka, kao što bi neko mogao da pomisli.
      
       BERLINSKI ELEMENTI: Posle godinu dana rada za "Dejli mejl", ponuđen mi je posao u Mineapolisu. Primljen sam na mesto urednika deska, sa obećanjem da ću brzo dobiti mesto dopisnika iz inostranstva. Urednik koji mi je dao obećanje ubrzo je smenjen, otišao sam izdavaču i zatražio da se obećanje ispuni. Bio je to Džon Kols Junior iz poznate izdavačke kuće, znali smo se sa Harvarda. Rekao je: Znaš, Bajnder, kupujem tri nove štamparije i nemam novac za dopisnike iz inostranstva! Rekao sam: OK, ali sam pomislio: do viđenja, Džone!
       Napisao sam pismo uredništvu "Njujork tajmsa", poslao svoju biografiju i zatražio posao dopisnika iz inostranstva. Mislim da sam jedina osoba koja se tako zaposlila u "Njujork tajmsu", sad moraš da prođeš stroge psihijatrijske testove da bi se tamo zaposlio.
       Nekoliko meseci kasnije, poslali su me u Berlin. Bilo je to u avgustu 1961, pratio sam gradnju Berlinskog zida. Potom su me pitali da li bih išao u Vijetnam. Mogu li da povedem ženu?, bio je moj jedini uslov, na koji nisu pristali. Ali, ja nisam oženio "Njujork tajms", nego nju!, rekao sam. Onda sam tri meseca radio u odeljenju za nauku, pa su me poslali u dopisništvo u Vašingtonu. Da pomognem u praćenju kubanske krize, koja je imala berlinske elemente.
      
       KOMUNISTIČKI RAJ: U Beograd sam stigao maja 1963. Bila je to ljubav na prvi pogled. Odmah sam spoznao da su Srbi komičan, duhovit svet. Smestili smo biro u sobu hotela "Moskva", otvorio sam vrata, otkačila su se. Pridržavao sam ih rukama, došlo je osoblje, sa osmehom su rekli: Nema problema, sad ćemo to da popravimo! Ujutro je luster pao pravo na doručak, otišao sam da operem ruke, lavabo je otpao... Verovatno bi se većina Amerikanaca razgnevila, ja sam se smejao i smejao...
       Ono što sam ubrzo saznao, ili otkrio, jeste da je ovde bilo još dosta straha, ali da ga neutrališe taj sjajni smisao za humor. Ljudi su uveliko pravili viceve, recimo, Jovanku su zvali Jugosmeh! Uvek se cerila na kamere, i sve drugo je imalo taj prefiks jugo-banka, petrol... Meni je to bilo divno, od prvog dana sam se sjajno provodio. Bilo je i mnogo iznenađenja, recimo, rukovodioci bi me dočekivali u rano jutro, sa turskom kafom i ljutom rakijom. Osećao sam kako mi kafa ulazi sa jedne strane glave, rakija s druge, i kako se međusobno sukobljavaju. Odmah sam se sprijateljio sa običnim ljudima, ne sećam se da su se samosažaljevali. Sad čujem više kuknjave. Istina, bilo je političkih zatvorenika, Udba je veoma dobro funkcionisala, ali ljudi su počeli da putuju. Da rade u Nemačkoj; građevinske firme su krenule da grade po svetu - granice su se otvorile. U poređenju sa svim drugim komunističkim zemljama, ovde je bio raj.
      
       ĐILAS I TITO: Neću da kažem preko koga je Đilas prokrijumčario svoje tekstove u "Njujork tajms", neka ostane tajna. Naravno, Tito je za to saznao, i Đilas je po drugi put otišao u zatvor. Na neki način smatrao sam sebe odgovornim za njegovu porodicu, posećivao sam Šteficu i malog Aleksu, nudio im pomoć. U jednoj prilici Štefica mi je ispričala mnogo toga o njegovim uslovima u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Rekla je da neprestano piše na toalet papiru i da se nalazi u delu zatvora u kome su smešteni kriminalci i ubice. Odmah sam sastavio članak i obavestio svetsku javnost: Evo kakvi su uslovi u kojima robija Đilas.
       Jugoslovenske vlasti su pobesnele; odmah me je pozvao Cvijeto Job, bio je predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, i rekao: To je najgluplja stvar koju si mogao da uradiš. Sad ćemo morati još duže da ga držimo u zatvoru! Odgovorio sam: Možda mu je tamo lepo. Vi ste tako plemeniti rukovodioci, puni obzira, naročito prema političkim zatvorenicima! Počeo je da me vređa, rekao da sam glupak, ali nije poricao da se Đilas nalazi u lošim uslovima. Nekoliko meseci kasnije, Đilas je pušten iz zatvora. Mislim, dve godine pre isteka kazne.
       U međuvremenu bio sam premešten u Nemačku, vratio sam se čim sam mogao, delom i da bih upoznao Đilasa. Rukovali smo se i on je rekao: Mislim da je vaš članak pomogao da me puste! I zahvalio se na tome. Rekao sam: Neću vas intervjuisati, ali možete da objavljujete članke u "Tajmsu", kao što ste i ranije činili.
       Bio je već veoma bolestan kad je Štefica umrla. Zajedno sa Aleksom razgovarali smo o budućnosti Jugoslavije. O, da, predvideo je krvavi raspad Jugoslavije, razumeo je šta se sprema. Znate, zavoleo sam Đilasa. Jednom sam pričao kako su me proterali iz Rumunije jer sam napisao nešto loše o Čaušeskuu, a on mi je na to rekao: Da sam na njegovom mestu, ja bih vas uhapsio! Aleksa tvrdi da je to bila šala, mislim da se nije šalio.
       Sa Titom sam imao jedan kratak intervju, za vreme njegovog boravka u Vašingtonu, u našem Belom dvoru. Ali, nisam ga objavio. Pitao sam zašto se otarasio Jovanke, a on mi je odgovorio: Učinila me je nervoznim, stalno mi je govorila da prestanem da pušim i pijem viski! Bio je veoma impresivna osoba, ostavljao je utisak filmske zvezde. I negovao je taj svoj imidž. Objektivno, cenio sam ono što je ostvario, modernizovao je Jugoslaviju. Bio je metalski radnik i uvek sam imao utisak da na Jugoslaviju gleda kao na neku mašinu koju povremeno treba popravljati - pohapsiti sve staljiniste i disidente, uništiti potencijalne protivnike tako što će ih ućutkati. Rankovića, Đilasa, Marka Nikezića, Miku Tripala... Samo ih prekrije velom tišine, i govana.
      
       ZIMERMANOVA ULOGA: Milošević je ostavljao utisak provincijskog političara koji ima ogromne ambicije. Ima takvih političara i u Americi. Recimo, Nikson je bio sličan, ali je, za razliku, imao i neke pozitivne osobine. Milošević je zamišljao sebe kao srpskog Tita. U novembru 1990. došao sam do saznanja da će se SFRJ raspasti. Svojim očima video sam analizu CIA, mada je bila proglašena tajnim dokumentom. Ne bih je ni objavio da nisam verovao da je procena tačna. Voren Zimerman se tome rugao pokazujući da ne poznaje ovdašnje prilike. Ali, bilo je i drugih Zimermana u Vašingtonu...
       U leto 1992. napisao sam veliki članak o tome kako je Zimerman posetio Izetbegovića, odmah posle potpisivanja Lisabonskog sporazuma, tj. Kutiljerovog plana o miroljubivom rešavanju bosanskog problema. Izetbegović je rekao Zimermanu da mu je žao što je potpisao taj sporazum, na šta mu je ovaj odgovorio: Zašto ste ga potpisali ako vam se ne sviđa?! Objavio sam taj članak, u kojem sam nagovestio da je Zimerman ohrabrio Izetbegovića da povuče svoj potpis. Posle sam, od jednog visokog službenika Stejt departmenta koji je prisustvovao njihovom razgovoru, saznao da je Zimerman ne samo okuražio Izetbegovića da povuče potpis sa Lisabonskog sporazuma već mu je obećao da će, u slučaju da BiH proglasi svoju nezavisnost, SAD to priznati i potruditi se da je i Evropljani priznaju. Tako se i dogodilo.
       Smatram da je Voren Zimerman jedan od glavnih arhitekata bosanskog rata! Ne mislim da je iza njega stajala nekakva interesna grupa ili moćan lobi; mislim da je delovao samostalno i da je to što je uradio u priličnoj meri šokiralo Stejt department. Ali, učinjeno je, šta je učinjeno.
      
       POLITIČKA NEKOREKTNOST: Bez ikakvih problema u "Njujork tajmsu" objavljivao sam tekstove, procene i analize o događajima u bivšoj Jugoslaviji. Cenzura je usledila krajem '94, a povod je bio jedan tekst u kojem sam otkrio analizu CIA po kojoj se Milošević smatra jedinom relevantnom osobom sa kojom vredi praviti dil u Srbiji. Stejt department se veoma uznemirio zbog mog članka, do te mere da su se požalili uredništvu "Njujork tajmsa". Ovi su im odgovorili: OK, povlačimo Bajndera sa priče o Jugoslaviji! Nisu mi to direktno saopštili, samo su mi stavili do znanja da više ne žele moje tekstove o Jugoslaviji. Onda sam u "Njujork tajmsu" pisao o mnogim drugim zanimljivim stvarima. Recimo, o vukovima i medvedima! O Jugoslaviji sam pisao za druge listove, uključujući i neke beogradske, za koje pišem i danas.
       Bio sam više ražalošćen time, nego povređen. Imam prijatelje, poput Saše Nenadovića, koji su prošli kroz slično iskustvo. I mnogo gore, deset godina njegov potpis nije mogao da se pojavi u novinama. To je najgore što jednom novinaru može da se dogodi. Ne bih sad tvrdio, po analogiji, da je svuda isto. Pre bih rekao da u svakom društvu postoji ono što se zove politička korektnost, odnosno podobnost, a moja predstava o novinarstvu podrazumeva da treba biti politički nekorektan. Naravno, korektan sa prezentacijom činjenica. One moraju biti tačne, kao i izveštaji o događajima i mišljenjima ljudi, ma koliko se to urednicima, ili političkim moćnicima, ne sviđa.
       Kad dođete u moje godine, razmišljate koje su vam priče bile najbolje: ako ste pošteni, kao što ja nastojim da budem, shvatite da niste veoma dobar pisac, u najboljem slučaju samo adekvatan pisac. Moja ostavština će biti ne ono što sam uradio ili napisao, što bi moglo da bude tek fusnota u nekoj knjizi, već ono što je zaista važno u životu - da vas se sećaju sa ljubavlju. A ja imam mnogo prijatelja, i zato smatram da sam srećan čovek.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Više mojih srpskih prijatelja pitalo me je da li ću ovde kupiti kuću. I moja žena ponekad kaže: Što se ne preseliš u Beograd, tamo ima mnogo onih koji te vole?! Kažem: Znam da bi me dočekali sa trubačima, ali siguran sam da bi me već posle nekoliko dana pitali: Šta ti, kog đavola, ovde radiš!?