("Nesrećni biciklisti", NIN br. 2704)

      Beograd se nalazi pred saobraćajnim kolapsom, i to svi vidimo. U njegovom centralnom delu su ulice planirane za saobraćaj od pre pedeset i više godina i one ne mogu da prime današnji broj automobila i masu sve brojnijih stanovnika. U taj zagušeni pešačko-automobilski promet neizvodljivo je umetanje i biciklističkih staza, jer bi to praktično zavezalo centralnogradski saobraćaj u nerazmrsivo klupko.
       Žaljenje i prekore Vuka Stambolovića, (koga podržava Nenad Jovanović) što u Ulici kralja Milana nisu uvedene biciklističke staze smatram krajnje neumesnim i deplasiranim. Jer, šta bi značile ove staze od Slavije do Terazija ako one nisu povezane sa drugim pristupnim stazama iz šire okoline? Dovoljno je zamisliti kako bi one izgledale u Balkanskoj ili u Brankovoj ulici, pa onda u Kneza Miloša i Francuskoj. Pored toga, brdovit teren i ne baš povoljne klimatske prilike ostavili bi ove staze neiskorišćenim u dobrom delu godine. U tom smislu ulaganje u biciklističke staze kao vid redovnog transporta u centru Beograda zasad je potpuna besmislica.
       Verovatno kao primer neuspešnog podsticaja biciklističkog saobraćaja, M. Jevtić je pomenuo Novi Beograd jer su tamo potrošene velike količine boje za obeležavanje staza na trotoarima i zasečeni ivičnjaci, pa biciklista skoro da nema. Novi Beograd i Zemun su jedini delovi Beograda koji bi mogli da se uporede sa Somborom i Novim Sadom, kad je o pogodnosti za biciklizam reč.
       Nadu za bicikliste može da donese samo metro i smanjenje automobilskog saobraćaja, a to je, nažalost, zasad nesaglediva budućnost.
      
       ALEKSA MIĆOVIĆ,
       Beograd