NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Ustav za federalnu Evropu

Hoće li se Evropska unija ubuduće zvati kao i do sada ili možda “Ujedinjena Evropa” ili “Sjedinjene Države Evrope” odlučiće se najverovatnije do polovine iduće godine. Izvesnije je, međutim, da Evropska unija ide ka nekoj vrsti federalnog ustrojstva

      Evropska unija se nalazi pred izborom kako da se ubuduće zove: Evropska zajednica, Ujedinjena Evropa, Sjedinjene Države Evrope ili, kao i do sada, Evropska unija. Iako je bio inspirisan američkim Ustavom, Valeri Žiskar d’ Esten, predsednik Konvencije o budućnosti Evrope i glavni tvorac prvog nacrta budućeg evropskog ustava, nije za to da Evropska unija po imenu liči na Sjedinjene Američke Države, jer to asocira na stvaranje neke superdržave, pa se opredeljuje za jednostavan i jasan naziv: Ujedinjena Evropa.
       Da bi lakše sagledali budućnost, članovi Konvencije su najpre morali da se odrede oko toga šta je za njih sadašnja Evropa: ekonomska zajednica, politička asocijacija, politički savez, kvazifederacija, zajedničko tržište, slobodna trgovinska zona, zajednica istih civilizacijskih vrednosti ili sve to zajedno.
       Žiskar d’ Esten sugeriše da je to “unija evropskih država koje, zadržavši nacionalne identitete, tesno koordiniraju svoje politike na evropskom nivou i upravljaju izvesnim zajedničkim nadležnostima na federalnoj osnovi”. Njegov nacrt otuda predviđa ustav za zajednicu država - ujedinjenih na bazi istih ili sličnih ekonomskih i političkih interesa - koja liči na federaciju. To praktično znači da će sve rasprave o budućnosti Evrope zapeti već kod prvog člana, ne računajući preambulu koja tek treba da bude napisana.
       Međutim, nacrt se smatra uspehom, budući da je, posle uopštenih priča o budućnosti Evrope, ostvaren konsenzus u Konvenciji od 193 člana da se izradi ustav. Uz to je pominjanje “izvesnih nadležnosti na federalnoj osnovi” shvaćeno kao manji bauk, nego što se na početku slutilo, i ne samo kao puki ustupak “evrofederalistima”. Kad je i to prošlo, bilo je logično da se razmišlja o tome kako će ujedinjena Evropa moći da funkcioniše na efikasan, a za sve prihvatljiv način.
       Nacrt je otuda predvideo postojanje predsednika Unije, umesto sadašnjeg predsednika Evropske komisije, i “legalnog visokog predstavnika”, odnosno sekretara za spoljne poslove i bezbednost koji bi, sa ovlašćenjima širim od ovih koje sada ima Havijer Solana, potpisivao međunarodne sporazume i zastupao zajednicu u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. Ove dve ličnosti (od kojih je debata o prvoj posebno osetljiva, pa je verovatno da će biti otvorena sa zadrškom) otelotvoravale bi jaču izvršnu vlast, na bazi uporedo ojačane zakonodavne vlasti. Predviđeno je, naime, osnivanje “Kongresa građana Evrope”, koji bi sačinjavali predstavnici Saveta Evrope, poslanici Evropskog parlamenta i predstavnici svih nacionalnih parlamenata.
       Svi građani starog kontinenta imali bi dvojno državljanstvo: svoje zemlje i ujedinjene Evrope. Zemljama članicama bi se dopustilo slobodno istupanje iz Unije, ako one to žele, a predvideo bi se i način privremenog suspendovanja članstva za zemlje koje krše zajedničke sporazume ili zajedničke norme ponašanja.
       Odbrambena politika bila bi “zajednička”, odnosno takva da “promoviše vrednosti Unije u celom svetu”. Jedan član koji se tiče zajedničke odbrane bio bi sličan članu 5 Ugovora o NATO-u, po kome bi se oružani napad na jednu zemlju smatrao oružanim napadom na celu Uniju.
       Uz 46 članova, nacrt ima i jedno propratno, u tekst neuvršteno, pitanje: treba li budući ustav ujedinjene Evrope da pominje Boga? Žiskar d’Esten o tome će se tek konsultovati s papom Jovanom Pavlom Drugim, iz čega bi se dalo zaključiti da dilema nije jednostavna. Unija jeste sekularna tvorevina, ali je njena civilizacija hrišćanska, i to pretežno rimokatolička. Sem toga, u njoj žive i ubuduće će tek živeti - kad u Uniju budu primljene Turska i Bosna i Hercegovina - brojni pripadnici drugih vera, prevashodno muslimani.
       U samoj Konvenciji o budućnosti Evrope uočljive su bile dve vrste podela, pa je verovatno da će one biti izražene i u javnoj debati. Prva podela je između pristalica jače federalizacije (Nemačka, Belgija) i pristalica očuvanja vlasti u nacionalnim vladama (Francuska, Britanija). Druge dve velike zemlje, Španija i Italija, nalaze se između ove dve formacije. Usledila je potom podela na velike sile i manje zemlje. Veći insistiraju na prevlasti u ime efikasnosti, a manji strepe od hegemonije.
       Predviđeno je da ustav bude usvojen do polovine iduće godine, kako bi Unija bila ustrojena na novim osnovama kada 2004. u nju bude ušlo deset novih članica. Naslućuje se da će iskusni Žiskar d’Esten primeniti posebnu taktiku u javnoj raspravi: stavljaće na dnevni red član po član, idući od lakših ka težim i osetljivijim pitanjima.
       Prvi su se o nacrtu oglasili Britanci, i to, kao što se očekivalo, kritički, možda i zato što su se predsednik Širak i premijer Bler sukobili oko poljoprivredne politike i raspodele budžeta u Evropskoj uniji, pa su stare nesuglasice i prigušene netrpeljivosti između Britanije i Francuske brže isplivale na površinu. Dva državnika su odložila svoj planirani susret, a britanski političari su uperili koplja u Žiskara maltene koliko i u Širaka. Oni u nacrtu novog ustava vide “nedemokratsku federalnu Evropu”, “embrionalnu evropsku superdržavu”, pa čak i “vrlo opasan dokument”. Većina onih koji su se oglasili nije ni za promenu imena Evropske unije ni za dvojno državljanstvo građana Evrope.
       Možda je i prirodno što je izjašnjavanje tako počelo. Radi se o oblikovanju budućnosti Evrope u narednih nekoliko decenija, možda čak za čitavu prvu polovinu 21. veka.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu