(ili: kad proradi Etna svako se seti Empedokla ili Crnjanskog, zavisi ko je šta studirao)

      Proradio je vulkan na Etni, a potom su počeli i zemljotresi i, u obližnjoj varoši Sant Đulijano di Pulja srušila se škola i stradalo je dvadeset i šest devojčica i dečaka, dvadeset i šest anđela i tri njina nastavnika. Cela Sicilija, cela Italija tuguje, a varoš Sant Đulijano di Pulja je evakuisana, svi su pod šatorima na poljani, ali kasno, kasno.
       A kada je, prošle nedelje, proradila Etna počeli su zemljotresi i van Italije; od Kopaonika do Aljaske. Onda, ovog ponedeljka, probudili se i vulkani u Ekvadoru, gradovi pod pepelom, građani sa gas-maskama po ulicama. Nešto se dešava u utrobi zemlje, neki “globalni pokret” od Sicilije do Aljaske i Ekvadora. Utroba zemlje, “unutrašnje sunce” buni se nešto i opominje nas, nas koji balegamo na tankoj Zemljinoj kori (negde tankoj svega PETNAEST KILOMETARA), da se manemo ćorava posla, da se okanemo Ustavne povelje, jer može i nama da zagrmi unutrašnje sunce i da od ove labave federacije SRJ napravi trice i kučine.
       A kada proradi Etna, uvek se setim Empedokla iz Akraganta. Bio je žestok borac za demokratiju ali “imao je Homerovu žicu”; napisao je spev “O prirodi” u PET HILjADA STIHOVA od kojih ništa nije ostalo. Spalila mu - sestra!? I Aristotel za Empedokla kaže da je bio “pobornik slobode i protivnik svakog gospodstva” i “odbio je kraljevsku vlast kad mu je bila ponuđena očito zato što je zavoleo priprost život”.
       Demokratizovao je skupštinu u rodnom gradu Akragantu, učinio je dostupnom i širokim slojevima stanovništva. Ali, videvši šta je uradio, uvidevši šta je DEMOKRATIJA NA DELU, pobegao je iz grada glavom bez obzira i skočio u vulkan na Etni. Dobro, nije priznao da je to učinio zbog poraznog iskustva sa demokratijom. Smislio je jači alibi za to samoubistvo. Jednostavno, tvrdio je da je bog i da mu se skakanjem u grotlo vulkana ništa neće desiti.
      
       Proradio je vulkan na Etni, i, neko se odmah seti Empedokla, a neko Miloša Crnjanskog. Zavisi ko je šta studirao. Mada i ovi što se sete Crnjanskog sete ga se zbog onog poglavlja iz “Hiperborejaca”. Zbog poglavlja “O sandali Empedokla”.
       A Empedoklova sandala je, u filozofskom žargonu, sindrom za božansko ludilo. Jer, kada je Empedokle skočio u usijano grotlo, lava je kasnije izbacila samo njegovu - sandalu. I cinici likuju zbog te sandale. Kao, eto, šta je ostalo od filozofske budale. Ali, šta ako je Etna, utroba Zemlje, to naše unutrašnje sunce, htela čistog boga Empedokla, bez “sandale od mjedi”? Zašto bi utroba Zemlje reciklirala naše sandale, naše smeće?
       Elem, takvog ludaka Crnjanski, odmah, svojata; kao i Empedokle je naš, što će reći, Hiperborejac. I ako podlegnemo Crnjanskom, a to nije teško, onda nam je i lakše da shvatimo; zašto je Empedokle skočio u vulkan. Jer, očigledno je i danas, 2002. godine; DEMOKRATIJA NIJE ZA HIPERBOREJCE!!!
       Nama Hiperborejcima treba ili Savet mudraca ili Vođa,Tiranin. Najbolje bi bilo i Savet mudraca i Tiranin. Ali, to se, po pravilu, završi tako što Savet mudraca, brzo, iznervira Tiranina pa ovaj mora da ih pobije i ostane sam.
       Znao je to i Empedokle i zato je i odbio da bude kralj. Lakše mu je bilo da skoči u Etnu. Znao je, ako skoči u Etnu, pričaće se do kraja sveta i veka.
       Ali, to su znali i njegovi neprijatelji i ne samo da su mu zabranili da se vrati u rodni Akragant, već su hteli da mu obesmisle spektakularnu “vulkansku smrt”. Hiperborejska zavist večna je, nema joj kraja. Tako su sugrađani počeli da šire najgnusnije laži o Empedoklovoj smrti, a najpaklenija je ona da se nije bacio u vulkan Etne nego je samo bacio sandalu, a onda otišao sa Sicilije na Peloponez i tamo umro.
       Druga verzija Empedoklove smrti je još banalnija; putujući na neku svečanost u Mesinu, pao je s kola i slomio bedrenjaču. Razbolevši se od toga, “umre u sedamdeset i sedmoj godini”.
       I Aristotel je naseo na te tračeve, dozvolio je sebi da tvrdi kako je Empedokle “umro u šezdesetoj godini”. A Demetrije iz Trezena tvrdio je da je Empedokle bio “u naponu snage u vreme osamdeset četvrte olimpijade”, dakle, od 444. do 441. godine pre naše ere. I Demetrije ima svoju verziju o Empedoklovoj smrti: “umro je okliznuvši se u more zbog velike starosti”.
       I ne samo oko smrti, helenski hroničari ne mogu da se dogovore ni čiji je učenik bio Empedokle. Po mišljenju jednih njegov učitelj bio je Pitagora, drugi veruju da je to bio Parmenid, a pominje se i Anaksagora. Onda kažu da je, kao i Demokrit, išao kod velikih magova “preko mora”. Da li je to Indija, odakle je Demokrit doneo učenje o atomima? Ili Egipat? Elem, Empedoklu su priznate magijske veštine i nije proganjan zbog njih. Pa i noć uoči skakanja u Etnu, kažu da je neku ženu digao iz mrtvih, a da se onda čuo snažan glas sa neba koji ga je pozvao imenom, a videla su se i sjajna svetla na nebu...
       Ovo, priznaćete, zvuči poznato, golgotski. S tim što će priča sa Golgote ostati, izgleda, još dugo, a za Empedokla da li ćemo znati, za koju godinu?
       Jer, čujem, ove nedelje, da profesor Leon Kojen u beogradskom Kapetan Mišinom zdanju počinje predavanja iz helenske filozofije sa Platonom, a da će presokratike, pa i Empedokla, brucoši da otljavaju sa asistentima. Elem, presokratici će se, onako, uzgred, pominjati kroz predavanja o Platonu, Aristotelu, valjda, i Sokratu. Legenda o Empedoklovoj sandali će se, dakle, sve ređe pominjati, i vremenom prekriće je ljudski zaborav, gušći od vulkanskog pepela Etne.
       Tu veliku katastrofu koja nam se odigrava ispred nosa, u Kapetan Mišinom zdanju, neće ni “žuta” ni ozbiljna štampa zabeležiti. Sve oči uprte su u DSS i DOS. U Povelju.
       Eto, to vam je kobno hiperborejsko slepilo koje će nas, tek, zakoštati.
       Jer, i filozofi su kao vulkani; izbljuju svoju lavu, uznemire svet i onda utihnu, prekrije ih pepeo i ljudski zaborav.