Emisija pokušava da odgovori na večita pitanja: Šta su sve ljudi sposobni da urade pred TV kamerama i koliko su drugi spremni da im pomognu u tome?

      Osećaj je krajnje neobičan. Nabiju ti kameru u lice i bukvalno uvuku u igru. Ne stigneš ni da razmisliš, a već uhvatiš sebe kako juriš da ispuniš zadatak”, ovako je 23-godišnja Tamara, apsolvent političkih nauka objasnila svoje učešće u “gejmšou” programu: Hoćeš-nećeš! Reč je o TV emisiji produkcije “Emotion” iz Beograda, koja se po licenci holandske produkcijske kuće “Endemol”, već šest meseci prikazuje na Trećem kanalu. A prepričava svuda. Po kafanama, stadionima, fakultetima.
       Igra se, dakle zove: “Hoćeš-nećeš” i za novčanu nagradu potrebno je uraditi određen zadatak. Emisija pokušava da odgovori na večita pitanja. Šta su sve ljudi sposobni da urade pred TV kamerama i koliko su drugi spremni da im pomognu u tome?
       Zadaci su, inače, vrlo provokativni. Od takmičara je traženo da se skidaju zubima, mažu imalinom i čokoladom, da glume orgazam na ulici, hodaju u perajima, pasu travu, povijaju bebe, pevaju dok su im usta napunjena pirinčem, sakupljaju pseći izmet, zasmejavaju prolaznike. Iako su mnogi od ovih zadataka benigni i zanimljivi, neki su zaista prešli granicu dobrog ukusa.
       “Slažem se da je narodu potreban smeh ali se do njega ne sme stizati ponižavanjem ljudi i korišćenjem njihove teške finansijske situacije. Jer, svaka igra bi trebalo da poseduje sklad etičkog i estetskog, i bez tog sklada igra je degradirana”, smatra kulturolog Ratko Božović. Voditeljka emisije Aleksandra Denić kaže da se ne može govoriti ni o kakvom ponižavanju, ističući da novac čak nije ni osnovni razlog pristanka. “Akcenat je na zabavi, zašto se ustručavati. U Belgiji su se recimo tri starije žene takmičile u branju trave ustima. Tamo i stariji, poslovni ljudi, bez problema pristaju da učestvuju u igri. Zašto to ne bi moglo i kod nas?” pita se Aleksandra. Ona kaže da bi i sama rado učestvovala u većini igara, stidljivo dodajući da joj je nekada neprijatno da postavi zadatak, “ali tada u pomoć priskače Blaža”. Njena imenjakinja, koja se za hiljadu dinara tuširala obučena, vrlo je zadovoljna svojim učešćem u kvizu. Kaže da je bilo jako zanimljivo i da u igri nema ničeg negativnog. “Ma, kakvo poniženje? Baš su super fore. Opet bih rado učestvovala kad bih imala priliku.”
       Istraživanja gledanosti pokazuju visok rejting kviza. Kada su u pitanju emisije zabavne forme veći rejting ima jedino “Milioner”. Redovno “Hoćeš-nećeš” gleda 300 000 ljudi a čak 63 odsto populacije mlađe od 40 godina prati emisiju, što redovno, što povremeno. Medijski analitičari smatraju da je tajna uspeha u tome što “narod obožava da gleda direktan prenos tuđih života”, a i na ovom nivou ljudi se najbolje identifikuju sa likovima. Uspehu emisije svakako je doprineo i odličan voditeljski par, koji čine uvek zanimljivi Inspektor Blaža i šarmantna, 19-godišnja Aleksandra Denić kao i režiser emisije Slavoljub Živanović Zli. A i svetski trendovi su na njihovoj strani.
       Takozvana “Realna televizija”, čiji su junaci obični ljudi a ne nedodirljivi političari, sportisti ili pop zvezde, apsolutni je hit. Samo u Sjedinjenim Državama trenutno se emituje 140 takvih programa a MTV šou “Jackass”, u kojem ljudi izvode najneverovatnije akrobacije, i koji je nedavno pretočen u film, samo za prvi vikend prikazivanja zaradio je 22,7 miliona dolara i izbio na prvo mesto američkih top-lista.
       Posle relativno neuspešnog srpskog “Big brothera” (Cirkus Voajer na Košavi), “Hoćeš-nećeš” je drugi (i uspešni), srpski “realitz TV shonj”. Ako taj pridev srpski uopšte može da stoji, jer sve stiže iz Holandije: scenariji, oprema, zadaci.
       “Nemoguće je da mi, koji smo poznati po tom svom duhu i smislu za humor, nemamo kreativnih ideja. Bojim se da smo, u svojoj nepromišljenosti počeli da kupujemo i maštu. Tuđi, često vrlo nizak nivo zabave”, kaže psiholog Tijana Mandić.
       A kad bi Tamari, koja nije uspela da za sedam minuta pronađe i izmeri 10 devojaka koje imaju manje kilograma od nje, ponovo “nabili kamere u lice” i kad bi opet pokušali da je uvuku u igru, da li bi pristala?
       “Pa, verovatno bih. Ipak je bilo zabavno. Mada sve zavisi od vrste igre.”
      
       GORISLAV PAPIĆ