Desimir Tošić: Pedeset godina od smrti Milana Grola (2)

      Niko u jugoslovenskoj vladi u Londonu nije bio zadovoljan držanjem zapadnih saveznika i pre marta 1941. godine, ali Grol nije bio ni nesrećan ni očajan zbog toga, kao što bi se moglo svedočiti za Beneša. S jedne strane, Grol je bio jedna vrsta levičara koji bi želeo i mogao podneti saradnju s komunistima ali na ravnopravnoj osnovi. U jednom trenutku, Grol piše u “Londonskom dnevniku” krajem decembra 1944, da je “zlo u tome što se oni ne zadovoljavaju vodećom ulogom, nego je hoće kao jedinu komponentu, isključivu i diktatorsku”. Postavlja se pitanje zašto je Grol ipak pristao na tu funkciju? Mi nemamo dovoljno istorijskih podataka na samom izvoru, bar do sada, ali možemo pretpostaviti na osnovu onoga što je objavljeno, naročito u pomenutoj Grolovoj knjizi, da su mnogi, posebno kod Hrvata i Slovenaca, molili Milana Grola da uđe u prvu vladu posle oslobođenja kako bi mogao da utiče na razvoj unutar države i društva. Čitaoci će biti iznenađeni što se među Srbima nalazio i Slobodan Jovanović. Iz “Dnevnika” se vidi da je Slobodan postavio pitanje Grolu: “Primate li saradnju s komunistima?”. Na to Grol odgovara, na kraju 1944. godine: “Zar može biti bez nje?”
       Ali je Grol i realist koji uviđa teškoće saradnje s komunistima u tom vremenu, ne samo u Jugoslaviji već u celoj istočnoj Evropi. Njega ne zbunjuju ideje, ideje socijalizma i komunizma, koliko strahuje od beskrupuloznih pustolovina koje mogu doći glave čitavim narodima. Grol verovatno do 1946. godine nije mogao ni da sagleda sveukupno zlo koje se razvija u društvu, nezavisno od operacija koje su predstavljale modernizaciju društva i države. U tom smislu, pišući Vlajiću u London januara 1946, Grol kaže:
       “Mene ne bune više ideje režima nego način izvođenja, a bune me i zbunjuje opasnost (od) pustolovnih reakcija koje, i kada bi bile moćne, ne donose rešenja, realna i ostvarljiva”.
      
       ONO ŠTO NE RAZUMEJU RAVNOGORSKI TAKOZVANI istoričari, to je da je situacija u tom trenutku krajem Drugog svetskog rata za nekomunističku stranu bila beznadežna, mislim na one snage koje nisu bile ni partizanske, još manje komunističke. Nikako ne treba smetnuti s uma da u izvesnim oblastima partizanski pokret preovlađuje - među Srbima u Hrvatskoj, izuzev severne Dalmacije; među Srbima u Bosanskoj krajini; posebno u Crnoj Gori, iako je mreža partizanskih jedinica postojala u svim krajevima i dejstvovala. Dakle, nije partizanski pokret bio predstraža sovjetskih jedinica niti beznačajna skupina u izvesnim marginalnim oblastima. S druge strane, valja imati još dve napomene u vidu: Mihailović je vremenom postajao čisto srpski, velikosrpski pokret i tu kongres u selu Ba januaru 1944. nije mnogo pomogao, iako to nije bio “ravnogorski kongres”, nego kongres predstavnika političkih stranaka i ravnogorskog pokreta. S druge strane, organizacija, disciplina i spektakularni vojni nastupi partizana zadovoljavali su čak i antikomunistu kao što je bio Čerčil.
       U Politbirou ondašnje Komunističke stranke Jugoslavije, verovatno je Milovan Đilas jedini poznavao Milana Grola. Ako nije lično, pratio ga je kao književnog i pozorišnog radnika. Đilas je pisao još pre 1941. o Grolu kao pozorišnom kritičaru. Šta su mislili u datom trenutku članovi Politbiroa, nemamo svedočanstava izuzev kod samog Đilasa koji je u Saveznom parlamentu jednom žestoko, bez nekih provokativnih razloga, napao Grola. Međutim, u docnijim svojim memorijalnim delima, Đilas nam je otkrio dve činjenice. Prva, da su članovi Politbiroa, verovatno samo Broz i Kardelj, stalno dovlačili Grola na Dedinje kako bi ga ubedili da uđe u Narodni front, da bi ga stavili pod svoju neposrednu disciplinu. Drugo, da im je Grol - parafraziramo - odgovarao politički duhovito: Razumeo bih da me pozivate da uđem u Komunističku stranku, ali u Narodni front koji je predstavljao jedan politički kavez.... Međutim, piše Đilas, svojom ozbiljnošću i stilom svu četvoricu ih je iznenadila ostavka Milana Grola avgusta 1945.
      
       KAKO SE MILAN GROL ODNOSIO PREMA NOVOM režimu, revolucionarnom i policijskom - u poređenju s Jašom Prodanovićem, Dragoljubom Jovanovićem - dovoljno objašnjava činjenica da je Grolova Demokratija, sedam brojeva, izlazila od avgusta do gašenja novembra 1945. godine. To je bila otvorena kritika poratnog režima, ali bez one površne radikalizovane antikomunističke retorike. Dok posmatramo Grola i Demokratiju, postaje jasno da je pored komunizma i antikomunizma, postojala u našem društvu i treća, građanska, u osnovi demokratska snaga, ali slabija i od prve i od druge u tom trenutku. I to je bio problem broj jedan za naše društvo i za našu demokratiju i za našu civilizaciju. Čini nam se da su sva tri činioca ili sve tri pojave počele da se uspešno razvijaju početkom XX veka i da je nazadak nastao s Drugim svetskim ratom koji je za naše društvo postao i građanski rat. Ali, sam građanski rat može da se završi, kao u Engleskoj XVII veka, jednom uzlaznom evolucijom. Kod nas se to nije zbilo. Kod nas je, nezavisno od uspeha u industrijalizaciji i urbanizaciji, posle Drugog svetskog rata, urušavanje društvene i političke kulture išlo brzinom koja će verovatno biti jasnija potonjim generacijama.
       Pitanje monarhije postavljalo se dosta jasno već posle pada poslednjeg Obrenovića ma koliko da naše društvo nije bilo u stanju da prihvati tu debatu i da potom o tome odluči. U članku o “Republikanskoj demokratiji”, posle 1918, Grol piše da je “smrću poslednjeg Obrenovića, 29. maja 1903, pitanje o obliku vladavine u Srbiji - bilo otvoreno”. Dnevni list, u kome Grol teče svoju mladalačku novinarsku karijeru, objavio je članak “Za republiku”, ali su vojnici po naređenju “novih vlasti” početkom leta 1903. ušli u redakciju i zaplenili taj broj. Grol je polazio od nekih činjenica, iako se nije izričito izjašnjavao kao republikanac. On je smatrao da “u zemljama gde još nije došlo do razvijenog ustavnog osećanja, ustavnost monarhije je neostvariva”. Potom, “načelnog izbora između monarhije i republike za naprednog čoveka u našem veku ne može biti”. Pored jasne politike protiv ustavnosti sve tri naše dinastije, Petrovića, Karađorđevića i Obrenovića, Grol je monarhiji pripisao kao zlo i militarizam.
       Međutim, politička istorija u XX veku pokazala je da militarizma, i te kakvog, može biti izvan monarhije, u republikama, kao što su bile boljševička i nacistička. Militarizam italijanskog fašizma bio je daleko više delo samog fašizma, njenog vođe i njegove ekspanzivne politike nego delo italijanske monarhije.
       Milan Grol je, međutim, imao i druge razloge protiv monarhije, a to je njena politika posle Prvog rata. To nije bio više samo čin gaženja Ustava. To gaženje nije vodilo računa ne samo o Srbima nego ni o Hrvatima i Slovencima. Bila je to izuzetno nova autokratska inicijativa u pogledu nacionalne ideologije. Nikada ranije se dinastije nisu osmelile da daju ideološki pravac društvu u kome vladaju. Kralj Aleksandar je svojim državnim udarom unapredio jednu staru ideju, jugoslovensku, u državni program, odbacio nacionalna razvrstavanja na srpsko, hrvatsko i slovenačko, zabranio upotrebu njihovih nacionalnih zastava koje traju vekovima i nametnuo jedno oktroisano jugoslovenstvo kao državnu ideologiju obaveznu za svakog građanina ondašnje Kraljevine Jugoslavije. I zaveo 1929. političku svoju diktaturu.
      
       GROL JE PRIPADAO JEDINOJ JUGOSLOVENSKOJ stranci, Demokratskoj, predvođenoj Ljubomirom Davidovićem (1863-1940) koja nije htela da pristane, na ma koji način, da tu antidemokratsku promenu Ustava ni prećutno prihvati. Slovenačke i muslimanske snage iz Bosne bile su tom nametnutom stanju popustile u otporu već 1935. godine, udružujući se s režimom Milana Stojadinovića, s režimom koji su zajedno izgrađivali sa Stojadinovićem i Anton Korošec i Mehmed Spaho. Sporazumom kneza Pavla s vođom hrvatskog seljačkog pokreta Vladkom Mačekom obrazovana je nova vlada s Dragišom Cvetkovićem na čelu, a u tu vladu ušle su i nekadašnje opozicione stranke, kao što su bile Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska, srpska Zemljoradnička stranka i jedan predstavnik “starih radikala”. Profesor Mihailo Konstantinović, koji docnije postaje i sam član vlade Cvetković-Maček, pokušavao je za sve to vreme do 27. marta 1941. da uvuče Demokratsku stranku u tu novu vladu i u tu novu sporazumašku politiku. Demokratska stranka je ušla u jugoslovensku vladu tek s padom tog režima, 27. marta 1941. godine.
       Nezavisno od svega rečenog, Grol je doživljavao ustanovu monarhije u egzilu u Londonu kao sumrak monarhije i tu mu se priviđala stvarnost monarhije daleko više i bliže nego 1903. godine, mada se u tom trenutku pored pitanja monarhije kao ustanove postavljalo i pitanje samog kralja Petra II. U više puta pomenutom “Dnevniku”, aludirajući na samog Kralja, Grol ukazuje na “apsurdnost zalaganja za monarhiju i moralno bolesnog mladića”. Grol je, u datim uslovima - čak je na to u smislu produženja ustavnog kontinuiteta pristao i Josip Broz Tito, iako komunisti ne vole da se to istakne - više primao faktičko stanje nego što se “zalagao” za monarhiju. Na drugom mestu, Grol veli za Petra II: “taj degenerik” koji je za Slobodana Jovanovića rekao “ona matora budala”. Petar II nije bio, rekao bih, degenerik ali je u potpunosti bio nepodoban za ustavnog i demokratskog vladara jer je, kako je Grol rekao, “moralno bolestan mladić”. Iako je priznavao kontinuitet jugoslovenske države, očigledno je da je Grol još od ranijih vremena intimno napustio monarhiju kao ustanovu budućnosti u našem društvu. U svakom slučaju, može se reći da i ovo njegovo gledište otvara put “saradnji” s komunistima, do koje, nažalost, u pravom smislu demokratske saradnje, nije došlo, jer komunisti skoro svuda u svetu nisu pristajali na saradnju. Prihvatali su ne samo potčinjenost nego kao bitno - postepeno samolikvidaciju svakog drugog političkog i ideološkog mišljenja i organizovanja.
       Ono što je odmah posle Revolucije 1917. u Rusiji Grol primećivao, jeste da je klasna diktatura “prilagodljivija stvarnosti i sposobnija za evoluciju”, jer se kod sovjeta raspravlja i nekako kolektivistički odlučuje, dok se u tadašnjem fašizu samo sluša. S dolaskom Staljina na vlast već 1924. godine u Sovjetskom Savezu pojavio se, pored nacističkog, najtotalitarniji totalitarizam, komunistički, koji bi danas, prema savremenim pojmovima, lako mogao biti optužen i za genocid nad etničkim grupama, političkim mišljenjima i prema klasama kakva je bila seljačka klasa pre kolektivizacije Rusije i ostalih oblasti oko Rusije.
       Koliko je Milan Grol bio ispred svog vremena, vidi se već prema dvema pojedinostima. On je bio optimist u pogledu nacionalizma jer je još u toku Drugog svetskog rata verovao da “već sedamdesetih godina prošlog (XIX) veka, sa ideologijom Svetozara Markovića, jedan radikal-socijalistički program likvidira romantični nacionalizam”. U pismu oktobra 1918. u Ženevi, Grol obećava predsedniku Jugoslovenske demokratske lige Jovanu Cvijiću da će pisati o evoluciji nacionalizma. Da, nastala je evolucija nacionalizma u razvijenim zemljama, razvijenim i politički i kulturno i ekonomski, ali taj evropski proces nije zahvatio istočnoevropsko pa ni srpsko društvo. Napadajući pojavu fašizma i pokušaj da se među naše obrazovane ljude ubaci ideja korporativizma, Grol pita šta bi bila “diktatura egzaltiranog nacionalizma. Zar to ne bi bila slika pakla?”
       U svojoj knjizi “Iskušenja demokratije”, koja je pisana za vreme emigracije, u Londonu, beleži da “neprikosnovena zapoved o državi-idolu” rađa neminovno “zapoved slepog nacionalizma”. “Fašizam i nacionalsocijalizam pokazali su strahote te krvave mistike”. To povezivanje nacionalizma s pojmom i ustanovom klasične suverene države izuzetno je značajno ne samo za teorijsku raspravu nego i kao proroštvo za našu sredinu: kuda ide naša evropska civilizacija? Potiskivanje klasične suverene države goni na evoluciju nacionalizma, i rezultati ta dva procesa, sada znamo, rađaju Evropsku uniju pre ravno pedeset godina. Ali i pre Evrope, Grol uviđa da “Evropi nema života u njoj, razorenoj i iscrpljenoj (posle Drugog svetskog rata - D.T.) za grehove vlastodržaca i za zablude jedne generacije, ako milioni ljudi ostanu ograđeni bodljikavom žicom”, odnosno klasičnim granicama suverenih država. “Ujedinjavanje u široke zajednice prirodna je tendencija vremena”, a nije proces koji - dodajemo mi - naređuje jedna ili više velikih sila, jer su se pre drugih malih zemalja baš te prve sile udružile: Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija.
      
       PROSTO JE NEVEROVATNO DA JE MILAN GROL PISAO pre šezdesetak godina da je “naša sloboda opredeljivanja ograničena” a u “zastupanju svojih narodnih i državnih interesa možemo uspeti samo u meri u kojoj ove dovedemo u sklad sa neotklonjivim nužnostima samog reda stvari, povlačeći iz njega ukazani nauk”. I dalje: “Mi moramo, da bismo održali svoje mesto u Evropi sutrašnjice, postati aktivni saradnik i u pripremi te Evrope, izići kao nosioci principa na kojima treba novi evropski mir da počiva”. Posle Prvog rata, u jednom trenutku odaje priznanje Ljubomiru Stojanoviću, akademiku, vođi majušne Jugoslovenske demokratske republikanske stranke, i u isti mah kritikuje njegov nacionalizam zbog “istorijsko-etnografskog mentaliteta” (u stvari, srpskog). Grol ukazuje na opštu potrebu ujedinjavanja: “U veku, u koji ulazimo, sve će biti teže malima i podvojenima”. Desetak godina pre Šarla de Gola koji se, kao konzervativni i u isti mah moderni nacionalist, bavio pitanjem međuzavisnosti, Grol tvrdi da je “probuđena svest o međunarodnoj međuzavisnosti”, pa potom: “postoji samo jedan svet, širom čitavog šara zemaljskog”. A posle Grola i De Gola, francuski filozof Edgar Moren dodaje: “Bez obzira na to da li smo mala ili velika zemlja, ne možemo sami rešavati probleme i saradnju odbacivati”, ali to znači, veli savremeni Francuz, u trenutku kad prihvatamo međuzavisnost i saradnju da činimo sve da sprečimo “hegemoniju ekonomskih interesa” jedne velike sile.
       Kao što je prethodnik De Golovih ideja o međuzavisnosti, tako je Milan Grol i prethodnik poznatog poljskog javnog radnika Mihnjika o “trećoj svetskoj revoluciji” koja “počinje univerzalnošću”. U nadi da će doći do posleratne saradnje SSSR-a i Zapada, Grol predviđa u toj revoluciji saradnju Istoka i Zapada. Iako se to nije dogodilo 1945, događa se pred našim očima 2000. godine.
       Nije li ta univerzalnost, u stvari, savremeni globalizam? Verujući da će stradanja i rušenja za vreme Drugog svetskog rata proizvesti prirodnu solidarnost, Grol uzvikuje: “U sreći se svet deli, u nesreći vezuje” Jer samo se u nesreći oseti koliko sebi nije dovoljan.” Ali, totalitaristička utopija ne priznaje ni logike ni prirodu stvari u društvu, i tako se ta očekivana solidarnost Istoka i Zapada (čak i Kine na neki način) pojavljuje posle pola veka. U svakom slučaju, što ovde treba još jednom podvući, Grol je na sasvim drugoj strani od nacionalizma, provincijalnosti, ksenofobije, razbijačkog duha i nepolitičnosti koja je zahvatila takoreći sve republike nekadašnje SFRJ.
      
       KO NEPOSREDNO POSLE PROČITAVANJA GROLOVIH beležaka iz 1901. u beogradskom Teatronu, pročita i poslednji njegov esej, pisan četrdesetih, a objavljen posthumno pre tri godine - “Kroz dve Jugoslavije” - biće van svake sumnje zbunjen, jer se nalazi licem u lice sa dva teksta koji, ni po jeziku ni po sadržini, ne odgovaraju prirodi jednog istog čoveka. Svestranost Milana Grola ne otkriva samo izuzetnu darovitost nego i političara kome ni u tom pogledu nema ravna u našoj političkoj istoriji, i pojedinačno i stranački. Po naslovu, reklo bi se da je reč o međunacionalnom pitanju, a to nije. Grol razmatra socijalna i ekonomska pitanja našeg seljačkog društva pre 1941. godine. O tome ne piše uobičajenim grolovskim stilom, već sa nizom statističkih podataka i drugih činjenica, ali pre svega, u uvodnim rečima, pokazuje se jedna filozofska racionalizacija misli izuzetnog politički obrazovanog čoveka. “Nikakva zebnja ni od čega, nego jedno duhovno mučenje i sumnja u sve... I ne samo ljudima, nego ni rečima katkad ne verujem. Naizmence, surovost i licemernost hvataju se u koštac na sve strane”, i dodaje: “Stavljam sebe samog na ispit u kome se stavlja reč na hartiju, mora biti više promišljena.” Tako je Grol bio daleko od čestog “praznorečja političara”.
       Iako raspolaže, kako je rečeno, statističkim podacima, Grol se ne predaje u ovom eseju nekim ekspertskim ispitivanjima. On samo ukazuje, s jedne strane, na slabosti seljačkog poseda ne samo kao malog po broju hektara i zastarelog, nemehanizovanog, već ukazuje na moralne probleme koji su ga kao pauk uhvatili u svoju mrežu korupcija i “izdaja znalaca”. U ime politike Grol diže glas protiv onih koji mnogo znaju a malo vrede. Grol ukazuje na korupciju kao vrlo rasprostranjenu bolest našeg društva, bolest koja obuhvata ne samo one koji vladaju i korupciju koriste, već i one u “širokim društvenim redovima” koji koriste korupciju za ostvarenje svojih interesa i za maskiranje slabosti svojih. Dakle, bolest duboka i “široka”.
       Međutim, Grola zanima i pitanje odnosa zakona i nepravde. Može biti nepravičnih zakona, ali može biti nepravde nezavisno od zakona. Ljudi čine nepravde, često protiv zakona ili koriste nepravde zakona. Uz to, kad se uzme u obzir fetišizacija države, “država iznad svega”, onda je jasno koliko vlast može da iskoristi sredstva kojima raspolaže, samim tim što poseduje i sredstva prisile. “Međusobno razumevanje čoveka za čoveka, uslov je za zdravu zajednicu.” I opet se, kao i ranije, vraća pitanjima morala: “Osećanja moralna, osećanja suživota u zajednici; ona upravo koja diktuju zakone u zajednici, uređuju odnose, uravnotežuju prava i dužnosti, i stvaraju svest o tome da je čovek - samo kao solidarni član zajednice - čovek.” Sve to Grol vidi kao problem našeg kolektiviteta, a ne samo pojedinaca koji raspolažu finansijskim ili sredstvima nasilja. “Od drumskih razbojnika štete su krupne, ali su vidne i povremene. Ali od pilićara (‘sitni lopovi, na malo’), kada se oni namnože, kao skakavci, štete su nebrojene i teško se od njih braniti, jer je sitan lopov mnogobrojan, krade svud, gde što stigne. I teško se od tog sitnog lopova braniti i što on nije profesionalan kao onaj što se odmeće u šumu, nego je tu oko kuće i često u samoj kući... Sitno zlo, ali na sve strane.” U karakterologiji našeg društva, Grol vidi naš nacionalni problem, i tu je više propovednik nego političar. Milan Grol je duboko saosećao i realno priznavao ono što leži u temeljima našeg društva kao naše opšte, ali naše zlo. “Veliki broj malih pogrešaka je kobniji od malog broja velikog ogrešenja. Jer velika ogrešenja uzbuđuju javnu svest i bude je, a nebrojena mala ogrešenja, razvraćajući naravi u širokim slojevima, uspavljuju javnu svest i obeshrabruju je za duboku moralnu uzbunu.”
       Ako se prisetimo još jednom njegovog izveštaja o pozorištima na Zapadu početkom XX veka i ovih razmišljanja i propovedanja u sredini tog istog veka, sa poznavanjem ekonomskih problema našeg sela, onda je jasno da je pred nama čovek izuzetno širokog interesovanja i izuzetno produbljenog razmatranja. Moderan političar se ne može zamisliti bez poznavanja ekonomije, bez obzira na to u kojoj meri deluje kao ekonomist. Za ono vreme, Milan Grol je bio prosto izuzetak i u našoj sredini i u našoj modernoj političkoj istoriji. Više od svega, bio je čovek po humanističkoj i socijalnoj meri. Zato ne čudi što navodi Tolstoja u svom eseju “Kroz dve decenije Jugoslavije”: “Mnogo znalaca, prosvetitelja, lekara, jurista: puno umnih ljudi, ali ne vidim čoveka”. Milan Grol je pre svega čovek u najširem smislu te reči: od umetničkog saživljavanja s ljudskom dramom pa do socijalnog zahvata u probleme razvoja privrednih odnosa. Ne razvoja privrede zbog privrede, nego privrede u službi čoveka. I, pored svega toga, Grol ne boluje od intelektualizma. Intonacija njegovih reči odiše jednom čovekoljubivom iskrenošću, bez patetike i bez demagogije, bez manipulacija i bez politike zbog politike. U svim njegovim akcijama nema populizma: ni u pozorištu, ni u političko-socijalnim aktivnostima onog vremena.
      
       MILAN GROL, KOJI JE U PRVIM svojim istupima izgledao prek elitist, strog profesor, u stvarnosti tražio je stalno ravnotežu i meru, u svemu, u problemima i u ljudima. Ovako kao što je i u emigraciji istupao četrdesetih godina protiv ekstremističke politike Jovana Dučića, i ocenjivao slabim ocenama jednog režimskog oportuniste Miloša Crnjanskog - tako je istupao i u vezi s Miloradom Draškovićem koji je takoreći u svemu bio antipod ličnosti Milana Grola. I ono što naši ljudi uobičajeno ne čine, da priznaju greške i zablude, Grol je uvek samog sebe ispitivao, i to beležio, da li je u pravu ili nije. Povodom pogibije Milorada Draškovića 1921, on je napisao tople reči za poginulog: “I onda kada sam u prepisci i u ličnim razgovorima napadao oportunizam njegovih (Draškovićevih) metoda, u duši sam morao priznati mu lepotu smelosti i razboritosti u isti mah s kojom ga je on otvoreno ispovedao.”
       U svakom slučaju, ono što je razlikovalo Milana Grola od njegovih savremenika među političkim prvacima, razlikuje ga i danas od skoro svih naših ljudi koji stoje na čelu demokratskih tendencija i organizacija: to je osećanje i ambicija da se svemu nađe mera i ravnoteža, da se utvrdi konačni “istorijski” sud. Prava enciklopedijska misao i ambicija da se dođe do što je moguće najobjektivnijeg suda o problemima i ljudima. Zato bi Grolov stav, njegov rad i njegova borba morali biti velika inspiracija za generacije koje dolaze. Izuzev Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića, Milan Grol je takoreći bio jedini politički mislilac tog vremena, u razmaku od stotinak godina, između XIX i XX veka, politički mislilac koji je udruživao svoju energičnu radinost s političkim i društvenim idealima jedne demokratske civilizacije.
       U istorijskoj perspektivi, treba voditi računa da Milana Grola pratimo kao čoveka rođenog u drugoj polovini XIX veka, čoveka koji svoj vredni i bogato radni život završava pre pedeset godina. Ali kad ga čitamo i slušamo danas, kada ga pratimo, vidimo da Milan Grol i njegove proročanske vizije žive i u našem vremenu. Teško onome koji smatra da je njegov sledbenik, a ne čini što misli i što programi Milana Grola zahtevaju.
       Ne bih rekao da postoji neka konačna i čvrsta terminologija koja bi odredila građanskog levičara. Pre bih rekao da u objašnjavanju ličnosti i rada Milana Grola možemo doći do neke relativno zadovoljavajuće terminologije o pojmu građanskog levičara.
      
       FRANCUZI POLAZE u pojmu “levog” od toga da taj izraz nudi značenje naprednosti i kretanja u stalnoj modernizaciji. U našem slučaju, ja bih rekao da levica označava pobunu protiv datog stanja u društvu. Pobuna ne povlači sa sobom ni pojam revolucije ni pojam komunizma. Pobuna je protiv datog stanja kod Milana Grola, kao i kod Jovana Skerlića, još od pre Prvog svetskog rata. I ta pobuna nije prestala ni između dva rata. Ono što su komunisti uspeli da nametnu ne samo našem javnom mnjenju, posebno obrazovanim ljudima, to je da je samo komunistički totalitarizam jedini progresivni, “naučni” put za jedno društvo. U stvarnosti, i u istorijskoj retrospektivi, bilo je toliko ljudi još od antičkih vremena koji su bili napredni a da nisu bili revolucionarni komunisti. Napredan je samo onaj koji misli i radi za čoveka u društvu i za društvo kao zajednicu koja bez zastoja napreduje. Napredan čovek, kao Milan Grol, uviđao je, još od početka prošlog XX veka, da je, kad je reč o nama, reč o “našoj privrednoj nerazvijenosti i našoj kulturnoj zaostalosti”. To je sasvim suprotno od onih stavova koji smatraju da Evropa nama duguje više nego mi njoj.
       Milan Grol se ne slaže sa zapadnom politikom, posebno za vreme Drugog rata, i ono što ne znamo, mada je verovatno, da je bio protivan i zapadnoj politici u prvim godinama posle 1945. Ali on se ne konfrontira sa zapadnom politikom, on traži da u okviru te zapadne politike branimo svoje interese. Milan Grol je protiv “apsolutnog nacionalizma”: “Apsolutni nacionalizam kad u njemu glas mrtvih zagluši glas živih.” Ne, naprotiv, svet je naš. Treća revolucija, koju Grol prorokuje, “ne začinje se na posebnom tlu, ona počinje univerzalnošću. Jer obnova i neki novi poredak... danas zavise od stavljanja u pokret povezanih snaga čitavog sveta, od međunarodne saradnje.” Kako može biti međunarodne saradnje kad u Bosni i Hercegovini ne mogu da sarađuju Bošnjaci muslimani i Srbi pravoslavni. Mnogi su i školovani Muslimani sanjali i sanjaju muslimansku državu, početkom devedesetih godina. Srbi u Bosni nisu hteli da poslušaju vapaj Ljubomira Davidovića iz 1933. i da nađu osnove za saradnju u Bosni, već su priželjkivali rađanje svesrpskog anahronog kraljevstva koje nikada kao posebna vlast nije postojalo u Bosni. Ako je to kraljevstvo zamišljeno u bolesnim i neznalačkim glavama, doživljena stvarnost je sledeća: hiljade pobijenih, hiljade porušenih kuća, hiljade masovnih grobnica, veliki broj ratnih zločinaca na svim stranama, desetine hiljada izbeglica, ponajviše Srba i Muslimana... Da li sve to ne govori o mnogim pogrešnim putevima nas samih?
       Milan Grol prisustvuje propasti prve Jugoslavije još u Londonu 1941. Prisustvuje Vidovdanskom pomenu 1943. kao član jugoslovenske vlade: parastos kosovskim žrtvama. Taj opis je dramskog karaktera u “Londonskom dnevniku”: “Parastos ne kosovskim junacima, nego mnogo čemu drugom. I sve su mi se sudbine ređale u glavi. I ta Kraljica (Marija) koja kleči, a van nje pravi teškoće, nema ni pameti ni istrajne volje u brizi za sinom; i to dete s titulom kralja, a bez zrelosti i bojim se - bez osećanja one tragedije u zemlji, i čitav poredak u kome još vode reč oni koji su je upropašćivali, jedni sebičnošću i drugi mračnom zabludom; i sudbina zemlje, iskidane strastima i bez vođe ni na jednoj ni na drugoj strani. Na mahove, usred crnih misli, padale su reči hora (crkvenog), sa strašnim rečima opela...”
       Ali Milan Grol je građanin, ni revolucionar ni populist. Sledi svoja duboka uverenja a ne strasti. Stalno je u brizi za čoveka i za društvo. Značajno je kako on komentariše izbornu propagandu komunističkog režima posle Drugog svetskog pred jednopartijske izbore:“U krvavoj graji izbornih procesija, ni na jednom transparentu nema reči o brigama s kojima ceo svet leže i ustaje. U tim parolama ne objavljuje se rat nevoljama, nego onima koji se na njih žale.” Svedok prizora spaljivanja njegove “Demokratije” iz 1945, Grol će zabeležiti u jednom od poslednjih brojeva lista: “Slova mogu biti spaljivana, ideje i ljudi proganjani, ali će život teći samo po zakonima koje postavlja stvarnost.” “Ako se ja u izvesnim stvarima ne slažem s predstavnicima krajnje levice, to je u pogledu efikasnosti jednog totalitarnog režima koji onemogućuje druge stranke i gledišta.” I to se čini s narodom koji je i pre 1941. godine “bio ugnjeten diktatorskim režimom pre okupacije”.
      
       RAZLIKA IZMEĐU MALOBROJNIH LEVIČARA PRE Drugog rata i Milana Grola, s druge strane, u tome je što su oni po dolasku komunističke vlasti svoje strele upućivali samo ka starom sahranjenom poretku. Grol ne zaboravlja taj stari poredak, protivnik je restauracije, ali on se sukobljava s komunizmom u jednom ideološkom smislu, konfrontira se s njim na jedan politički način, ne osuđuje ga na smrt. U tome je novina ne samo u stavu i radu Milana Grola, već je to reakcija onog “srednjeg puta” koji je obeležavao građanina. Ono što mi danas beležimo kao građansko društvo, to je društvo koje Milan Grol predstavlja, društvo koje još ne pobeđuje, i to je jedan od razloga što mi nemamo demokratije. Mi se još nalazimo između ostataka utopističkih totalitarnih ideja, koje kolaju u raznim oblicima iako nevidljivim, i s druge strane - ludog nacionalističkog divljanja i nacionalističkog populizma. Milan Grol je na drugoj strani i od utopije i od populizma.
       Zato se s pravom piše u ovom istom magazinu novembra prošle godine, o “savremenosti Grolovih ideja”: te ideje suprotstavljale su se utopiji iz 1945. godine jer ideje treba da budu “ideje vodilje” a ne “ideje gonilje”, kao što obrazovanje treba da prosvećuje a ne da “zabluđuje”. Ali to nisu samo ideje protiv komunističkog totalitarizma. Ono što ostaje od Grolovih ideja za savremene teme i razmatranja, to su njegova shvatanja o nacionalizmu, o državnim i nacionalnim međuzavisnostima, o kulturi koja ne treba da povlađuje najnižim standardima i strastima. Ništa više ne kazuje da je Milan Grol bio takoreći jedini čovek politike u onim vremenima koja su i tada zahtevala samoispitivanje i samokritiku. U teškim trenucima, piše Milan Grol, potrebna su dva osećanja: “U ovom trenutku nama je potrebno i jedno i drugo: samopouzdanje da nas teška iskušenja ne navedu na podlost, jer vidimo da ona nije pomogla onima koji su se s njom mislili pomoći; samokritika - da bismo očišćeni od mana koje nas danas čine nemoćnim, našli u samima sebi sredstva koja odgovaraju današnjim uslovima života.” U tome je savremenost ideja Milana Grola. Ukoliko te ideje shvatimo ozbiljno i ukoliko im budemo verni kako je bio veran svojim humanističkim idejama Milan Grol.
      
      

Desimir Tošić je u tri maha objavio svoje viđenje Milana Grola. U dva maha to su bili duži članci u Našoj reči u Londonu, 1972. i 1973. godine. Treće kazivanje o Grolu Tošić je objavio kao predgovor knjizi “Demokratija Milana Grola” u Londonu, takođe 1990. godine.