“Uprkos tome što mnogi veruju u suprotno, rat bi mogao da ubrza pad akcija na Njujorškoj berzi i istovremeno oslabi dolar”

      Relativno dug rat u Iraku, sa velikim brojem žrtava, mogao bi imati negativan uticaj na raspoloženje američkih potrošača, koji bi mogli da zaključe da je bolje štedeti nego trošiti, ocenio je pre dve nedelje Džoel Narov, glavni ekonomista i predsednik “Narov ekonomik advajzersa”. Čak i ako bi broj žrtava bio relativno mali, nova intervencija u Iraku mogla bi izazvati “CNN efekat”, kao pre 11 godina tokom Zalivskog rata. Tada su potrošači sedeli opčinjeni ispred TV ekrana, gledajući prvi put uživo jedan ratni sukob, a veliki šoping centri zvrjali su prazni.
       Iako možda izgleda bizarno odmeravati ljudske troškove intervencije SAD u Iraku, iz prizme poverenja potrošača, stvari izgledaju razumljivije (bar sa strane računovođa i analitičara), kada se uzme u obzir da privatna potrošnja čini dve trećine ukupnih kupovina u američkoj ekonomiji.
       “TV efekat” je poslednji u nizu razloga koji navode analitičare da ocene da bi obaranje Sadama Huseina moglo imati ozbiljan negativan efekat na globalnu ekonomiju.
       Leri Lindzi, jedan od dva glavna ekonomska savetnika američkog predsednika Džordža Buša, izazvao je gnev Bele kuće, tvrdi “Tajm” u prošlom broju, jer je moguće troškove novog rata u Iraku procenio na 100 do 200 milijardi dolara, baš kad je njegov šef propovedao uvođenje discipline u trošenju državnog novca.
       Neki drugi analitičari procenjuju da bi za SAD jednokratni trošak rata bio između 30 i 50 milijardi dolara, dok bi svaka naredna godina okupacije Iraka koštala između pet i 20 milijardi dolara.
       Povećana javna potrošnja za vojnu industriju, instaliranje “prijateljskog režima” u Iraku, što bi automatski dovelo do stvaranja jeftinog izvora nafte i obnove porušenog i zaostalog Sadamovog carstva, imali bi značajan uticaj na rast društvenog proizvoda svih zemalja budućih izvođača radova, smatraju zastupnici teze da borba protiv terorizma ima i lukrativne ekonomske efekte.
       Oprezniji podsećaju da su SAD tokom Zalivskog rata, koji je koštao između 70 i 80 miliona dolara, imale značajnu finansijsku podršku ne samo zapadnih saveznika, već i zemalja u okruženju, što sada nije slučaj. Saudijska Arabija, napadnuti Kuvajt i Japan platili su 1991. godine gotovo četiri petine troškova, a sada daju jasne signale da bi voleli da budu zaobiđeni. Zalivski rat je tada, po mišljenju nekadašnjeg analitičara CIA a sada profesora na Harvardu, ubrzao već postojeću recesiju američke ekonomije.
       Među deset najvažnijih razloga za “ne” američkoj intervenciji u Iraku, Evan Iland, jedna od direktora Kejto instituta, navodi upravo ovaj pomenuti razlog i još jedan više. Ako SAD, kao što to sada izgleda, ostanu usamljene u svojim nastojanjima da se hitno obori režim Sadama Huseina, moraće da plate znatne diplomatske troškove, tj. da ponude značajnu finansijsku pomoć islamskim zemljama sa čijih teritorija bude izvođena invazija na Irak. Samo u slučaju Turske, koja bi mogla biti najviše pogođena ratom, SAD će verovatno biti prisiljene da oproste pet milijardi dolara duga, da bi tu zemlju privolele na prilično nevoljnu saradnju, smatra Iland.
       “Uprkos tome što mnogi veruju u suprotno, rat bi mogao veoma negativno da utiče na cenu akcija na Njujorškoj berzi, da ubrza njihov pad, i istovremeno dovede do slabljenja dolara”, izjavio je Dal Lamanga, izvršni direktor Tvizerman korporacije. Bacanje gomile dolara u vetar moglo bi znatno da naškodi američkoj ekonomiji, smatra on.
       Uprkos tome, bar za sada je jasno da je Buš dobio podršku Kongresa da potroši 355,5 milijardi dolara “na svaki izvor, svako oružje i sva potrebna sredstva” koje Pentagon oceni potrebnim. To je najveći iznos novca odobren za vojne svrhe, još od vremena nekadašnjeg predsednika SAD Ronalda Regana i procentualno najveći porast sredstava odobrenih Pentagonu u poslednjih 20 godina.
       “Njujork tajms” u opsežnoj analizi troškova napada SAD na Irak navodi da će povećani vojni troškovi dovesti do daljeg rasta budžetskog deficita, ili do brisanja nekih drugih stavki u budžetu, kao što je, na primer, predlog da se bolesnicima nadoknađuju troškovi nekih lekova.
       Prema analizi Si-En-Ena, rat u Iraku najteže primaju američke avio-kompanije koje su već doživele svoje crne dane prošlog 11 septembra, kada je broj putnika drastično opao. Vojni avioni, tenkovi i druga oruđa troše velike količine srednjih destilata nafte, dizela i mlaznog goriva, što će dovesti do toga “da se putničke avio-kompanije bore oko svakog barela nafte sa vojnim kupcima i plaćaju višu cenu goriva u najgore moguće vreme”, upozorio je Lorens Goldštajn, analitičar i predsednik Fondacije za istraživanje u naftnoj industriji.
       Takav scenario, čak i ako skok cena nafte bude kratkotrajan, kao što veruju neki analitičari, mogao bi dalekosežno zakomplikovati Bušov politički rejting i ugroziti njegove šanse na novim predsedničkim izborima 2004. godine na kojima on namerava ponovo da se kandiduje.
       Najnovija analiza MMF-a pokazuje da bi konstantno povećanje cene nafte za pet dolara izazvalo na globalnom nivou pad ekonomske aktivnosti za 0,3 odsto, a u SAD i Evropi za 0,4 odsto.
       Guverner Kanadske centralne banke Dejvid Dodž već je izložio račun po kome će povećana cena nafte i globalna ekonomska neizvesnost izazvana najavama vojne intervencije, značajno uticati na porast inflacije i usporavanje privrednog rasta u Kanadi. Sa pesimističkim procenama izašli su i zvaničnici Južne Koreje, koji su izračunali da će ih produžena intervencija u Iraku koštati 0,4 odsto porasta društvenog proizvoda u 2003. godini.
       Ni potrošači u Srbiji nisu ostali neobavešteni o troškovima rata u Iraku. Pre nego što je takav sukob i počeo, na domaćim pumpama povećana je cena benzina, u skladu sa rastom cena na svetskom tržištu nafte. Srpska vlada, međutim, nije do sada iznela nikakve prognoze o tome kakav bi efekat takve cene goriva mogao imati na industrijsku proizvodnju u narednoj godini.
      
       TANJA JAKOBI