Ako Amerika i saveznici uskoro povedu rat protiv Sadama Huseina i u tom ratu izvojuju brzu pobedu, cene nafte na svetskim tržištima bi verovatno dramatično pale. U suprotnom, svetska ekonomija doživela bi kolaps

      Dok se u Savetu bezbednosti UN nastavljaju diplomatski pregovori o novom predlogu rezolucije o Iraku, koja bi Sadama Huseina trebalo da liši oružja za masovno uništenje i bilo kakve mogućnosti da i dalje preti svojim susedima, u svetu malo ko još sumnja u spremnost SAD da uđu u novi rat u Persijskom zalivu. Zato se više gotovo niko i ne pita - hoće li biti novog rata? - i svi samo nastoje da odgonetnu: kada će taj rat početi? I, šta će se dogoditi posle rata? To je, uostalom, sasvim razumljivo ako se ima u vidu da je Irak druga najbogatija zemlja sveta po do sada otkrivenim rezervama nafte, odmah iza Saudijske Arabije. Što znači da bi bilo kakva značajnija promena u ovom regionu, a rat pogotovu, mogla umnogome da utiče i na svetsko tržište i na cene nafte i gasa, a time i na ukupnu svetsku ekonomiju.
       Džon Braun, direktor korporacije BP, najveće evropske kompanije za proizvodnju nafte i gasa, i najveće evropske kompanije uopšte, uputio je prošle nedelje Amerikancima jedno vrlo zanimljivo i nadasve ilustrativno upozorenje u vezi sa mogućim novim ratom u Iraku. On je, naime (u jednom intervjuu u “Gardijanu”) skrenuo pažnju zvaničnom Vašingtonu da nakon (eventualnog) rata u Iraku ne bi bilo umesno da sva iračka naftonosna polja sačuva samo za svoje naftne kompanije!? Bilo bi, kaže Braun, lepo da pored američke korporacije Ekson (ExxonMobile) i neke evropske firme dobiju mogućnost da rade i da crpu naftu u Iraku ukoliko Sadam Husein bude uklonjen sa vlasti. Direktor korporacije BP - koja se s valjanim razlozima smatra izuzetno bliskom britanskom premijeru Toniju Bleru - založio se i za neku vrstu tendera u postupku za raspodelu budućih prava za eksploataciju iračke nafte. Jer, on veruje da bi njegova firma u takvom slučaju imala i izvesnu prednost, s obzirom na činjenicu da su britanski stručnjaci nekada davno, pre nego što su otuda bili proterani 1975. godine (u vreme kada je u Iraku izvršena nacionalizacija celokupne domaće industrije nafte i gasa) već radili na naftonosnim poljima u Iraku.
       Drugim rečima, dok se diplomate nadmudruju, a vojnici nekoliko zemalja - za svaki slučaj - privode kraju pripreme da obave svoj deo posla u Iraku, izgleda da uveliko započinju i rasprave o podeli mogućeg ratnog plena. Zato, valjda i mnogi mediji širom sveta sada anketiraju poslovne ljude u potrazi za odgovorom na pitanje - kako će se taj rat odraziti na ekonomiju? Ko će na tome profitirati, ko izgubiti?
      
       Niže cene, nove nevolje
       Procene su, naravno, različite, ali svi se uglavnom slažu da bi jedan kratak rat i efektna američka pobeda u tom ratu verovatno uticali na značajniji pad cena nafte na svetskim tržištima. Ta računica počiva na verovanju da bi u slučaju obaranja Sadama Huseina sa vlasti, i uspostavljanja novog prozapadnog režima u Iraku, brzo počela i masovna eksploatacija nafte u toj zemlji, koja je proteklih dvadesetak godina živela pod međunarodnim sankcijama i bilo joj dozvoljeno da izvozi i na stranim tržištima prodaje samo ograničene količine u okviru programa UN “Hrana za naftu”. Irak je, naime, pod sankcijama živeo još od vremena iransko-iračkog rata (1980-1988), s tim što su ograničenja za izvoz i prodaju nafte iz te zemlje i dodatno zaoštrena posle agresije na susedni Kuvajt i rata u Zalivu (“Pustinjska oluja”, 1990-1991). Zato bi, kažu, odmah po okončanju rata sa iračkih naftonosnih polja - prvi put posle mnogo godina - opet potekle velike količine “crnog zlata”, tržište bi naglo postalo prezasićeno i, naravno, cene bi počele da padaju...
       Sadašnje cene, koje su se tokom proteklih nekoliko meseci kretale između 26 i 30 dolara po barelu (157 litara), u tom slučaju brzo bi pale na samo 18 do 20 dolara, a možda i niže. Naravno, ne samo zbog povećane ponude nafte iz Iraka, nego pre svega zato što bi sve naftne kompanije u tom slučaju odmah prestale da uračunavaju i sadašnji tzv. ratni dodatak od tri do četiri dolara po barelu, koji je uveden na osnovu jedne ranije odluke OPEK-a zbog mogućih ratnih rizika. A, budući da su cene gasa na gotovo svim svetskim tržištima, po pravilu, vezane za cenu nafte, to znači da bi i ovaj značajni energent pojeftinio...
       Šta bi nove, niže, cene značile za svaku nacionalnu ekonomiju ponaosob, stvar je već drugih i drugačijih računica, budući da cena nafte ne utiče jednako na prilike u svim zemljama. Recimo, pojedini istaknuti američki ekonomisti sada već primećuju da bi eventualni pad cena nafte na samo 20 dolara po barelu, a možda i niže od toga, tek neznatno - za najviše jedan odsto - doprineo povećanju nacionalnog bruto proizvoda te zemlje. Na drugoj strani, Rusija, kao veliki proizvođač nafte, i zemlja u čijem izvozu nafta zauzima značajnu stavku, pretrpela bi veliki gubitak u slučaju da cene značajnije padnu. Isto, naravno, važi i za Saudijsku Arabiju, Iran, i sve ostale velike svetske proizvođače. Ali, u bitno drugačijoj situaciji mogle bi - čini se - da se nađu čak i velike evropske naftne sile, Norveška i Velika Britanija, koje crpu naftu iz Severnog mora, jer bi njihova domaća nafta mogla jednostavno da postane preskupa, a vađenje te nafte neisplativo...
       Analitičari Svetske banke, u jednoj studiji objavljenoj prošle nedelje, procenjuju da su Rusi (baš kao i mnoge druge zemlje - izvoznice nafte) pogrešno računali da će cene zauvek ostati visoke, i da u budućnosti one mogu samo i dalje da rastu, a nikako da padaju. Rusi su, procenjuju analitičari Svetske banke, po svemu sudeći prokockali šansu da u međuvremenu razviju i ojačaju i druge sektore ekonomije i pripreme se da mogu da funkcionišu i u slučaju ovakvih po njih neprijatnih iznenađenja. Razumljivo je stoga što i zvanični Rijad ne krije svoju zabrinutost zbog onoga što možda predstoji, priznajući da je državni buxet Saudijske Arabije unapred tako naštimovan da bi pad cena nafte ispod 25 dolara za barel odmah prouzrokovao veliki buxetski deficit, odnosno - rupu u nacionalnoj kasi.
       Zanimljivo je da su ovoga trenutka prilično zabrinuti i oni koji su već uveliko računali sa velikim profitima od nafte iz Kaspijskog jezera. Taj grandiozni investicioni poduhvat, kojem su se nadale ne samo sve pribrežne zemlje (Iran, Rusija, Kazahstan, Azerbejdžan, Turkmenistan), kao i mnoge okolne zemlje preko kojih su planirani veliki naftovodi, i mnoge međunarodne naftne kompanije, mogao bi se lako pokazati neisplativim ukoliko bi cena nafte pala ispod 20 dolara za barel. Jer, iako ispod Kaspijskog jezera nesumnjivo leže ogromne zalihe nafte i gasa (okolne zemlje se, istina, još spore zbog toga koliki procenat dna svakoj od njih pripada), bušenje i eksploatacija tog blaga su svakako komplikovaniji i skuplji od vađenja nafte na poljima u Iraku. A to onda znači da bi i ovaj projekat morao da bude odgođen, bar još za neko vreme, dok cene ponovo ne skoče do nivoa kada bi takav poduhvat opet mogao da bude isplativ.
       Ipak, računica da bi nafta uskoro mogla znatnije da pojeftini - pod pretpostavkom da je uopšte tačna - važila bi samo ako Amerikanci i njihovi saveznici zaista izvojuju brzu i laku pobedu protiv Sadama Huseina. I, da se, na kraju krajeva, ostvare baš sve njihove zamisli. Međutim, ako stvari krenu drugačije, ako se snage međunarodne koalicije zaglibe u ratu sa Irakom, i rat potraje, sve bi ove kalkulacije brzo mogle da se pokažu kao tek puste želje. Tada bi cena nafte odmah počela da raste, i ko zna gde bi se zaustavila: na 40, 50, a možda čak i na 60 dolara po barelu? U svetskoj ekonomiji došlo bi do velikog rasula, jer bi se mnoge industrijske zemlje, čije su ekonomije veoma zavisne od cena nafte, poput Japana, našle u nevoljama...
      
       Opasan scenario
       Postoji, naravno i onaj najcrnji, katastrofični scenario. O njemu je pre neki dan, u jednom intervjuu u pariskom “Mondu” opširno govorio i veoma kompetentni saudijski ministar za naftu, Ahmed Zaki Jamani.
       - Tačno je, kaže Jamani, da bi u slučaju brze američke pobede u eventualnom novom ratu protiv Iraka cene nafte značajno pale. Ali, šta ako se irački lider Sadam Husein, ukoliko bude napadnut, kojim slučajem odluči za politiku surove odmazde? Šta ako on odluči da razori i uništi ne samo ležišta nafte i postojeće naftne instalacije u Iraku, nego napadne i značajnije ošteti čak i naftne instalacije u susednom Kuvajtu? Tada će cene nafte na svetskim tržištima, jednostavno, eksplodirati. Moglo bi se lako dogoditi da postanu čak i - trocifrene!
       Krizu koja bi na taj način nastala na svetskim tržištima nije uopšte lako savladati, ocenjuje Jamani. Jer, recimo, susedni Iran očito nema mogućnosti da za kratko vreme toliko poveća sopstvenu proizvodnju da bi mogao da postane činilac stabilizacije. Isto važi i za gotovo sve ostale velike proizvođače. Znači, samo bi možda Saudijska Arabija mogla da za relativno kratko vreme značajnije poveća sopstvenu proizvodnju i ponudu, neophodnu da se bar donekle utiče na stabilizaciju cena i spas svetske ekonomije.
      
       Iračka ponuda
       Na glavnim svetskim tržištima nafte sada se grčevito prate rasprave u Savetu bezbednosti UN i cene se, naravno, odmah usklađuju sa onim što se tamo događa. Zanimljivo je, međutim, da je - u zavisnosti od promene ponašanja, pa čak i nekih gestova američkog predstavnika u Savetu bezbednosti - obično burnije reagovala berza u Londonu nego ona u njujorškom Volstritu. Na primer, prošle srede, kada su agencije javile da je američki predstavnik “nervozno reagovao” na pokušaje da se postigne kompromis u vezi sa zahtevima postavljenim Iraku, cene su odmah skočile za 18 procenata u Londonu, a u Njujorku za samo 13 odsto...
       I, dok se tako širom sveta svi preračunavaju, pitajući se šta bi ko dobio, a šta izgubio u slučaju novog rata, irački lider Sadam Husein ignoriše sve optužbe na sopstveni račun i ponavlja kako je uveren da američki predsednik Buš želi da ga napadne isključivo zato što planira da uspostavi kontrolu nad iračkom naftom. Jer, ta nafta predstavlja zaista ogromno bogatstvo. Veruje se, naime, da u ovoj zemlji sa nešto više od 23 miliona stanovnika postoje rezerve od barem 300 milijardi barela nafte. Iako, na primer, američko ministarstvo energije i ostali međunarodni činioci obično barataju podatkom da u Iraku postoji oko 112 milijardi barela utvrđenih rezervi nafte, što znači nešto manje nego što iznose utvrđene rezerve u naftom najbogatijoj zemlji sveta, Saudijskoj Arabiji, sami Iračani tvrde da imaju dokaze o postojanju dodatnih rezervi od preko 200 milijardi barela. I još neke - za sada nedovoljno potvrđene - nagoveštaje o mogućim rezervama, na nešto većim dubinama, od čak 500 milijardi barela? Što bi ih - ukoliko se ove njihove procene pokažu kao tačne - svakako činilo i naftom najbogatijom zemljom sveta.
       “Mi smo potpuno ubeđeni u ove naše procene”, kaže Taha Hmud, pomoćnik iračkog ministra za naftu, koga ovih dana naširoko citiraju mnogi listovi u svetu. “Spremni smo odmah da udvostručimo, ali i da dodatno povećamo proizvodnju nafte i gasa koliko je god potrebno. Nadamo se da bi susedna Turska mogla sa nama da zaključi sporazum o gradnji jednog novog gasovoda. A to bi mogao biti samo početni korak, jer mi smo spremni da snabdevamo i dobar deo Evrope naftom i gasom. Mećutim, svesni smo da se čak i Turci zbog spoljnog pritiska u ovom trenutku kolebaju da prihvate ovu našu ponudu”, kaže Iračanin.
       Naravno, Bela kuća energično odbacuje Sadamove optužbe da predsednik Buš, navodno, ima neke skrivene ambicije da gospodari iračkom naftom. “Jedini interes Amerike jesu mir i stabilnost u tom regionu, a ne vađenje nafte”, ponavlja se iz kancelarije američkog predsednika.
       A, zvanični portparol Bele kuće Ari Flajšer prošle nedelje kaže da je sada “sasvim bespredmetno spekulisati o tome šta bi bilo, kad bi bilo u zavisnosti od realizacije ovog ili onog vojnog scenarija...”
      
       STEVAN NIKŠIĆ
      
      

Disciplina OPEK-a Izvori austrijske kompanije OMV, koja ima nekoliko pumpi u Srbiji, rekli su NIN-u da je uverenje da će intervencija u Iraku na dug rok doneti drastičan rast cena nafte, nerealistično. “Od sredine 70-ih, OPEK ne koristi naftu kao političko oružje. OPEK je odlučio da zadrži cenu nafte na nivou od 22 do 28 dolara po barelu, mada je tačno da se u ovom trenutku plaća neka vrsta ’ratne premije’ od četiri do šest dolara po barelu. S obzirom na veoma male količine nafte koju izvozi Irak u ovom trenutku (tri odsto ukupne svetske ponude) ostale članice OPEK-a mogu lako da nadoknade taj gubitak”, kaže se u reagovanju centrale OMV u Beču. Analitičko odeljenje jedne od vodećih svetskih investicionih banaka JP Morgan, u poslednjoj analizi kretanja cena nafte navodi da je nedostatak fokusa OPEK-a kako na kratkoročne tako i na dugoročne efekte mogućeg rata u Iraku, uslovio kolebanja cena nafte, većih od optimalno očekivanih. U analizi se takođe ocenjuje da očekivano neslaganje UN sa odlukom SAD o operaciji u Iraku nije faktor koji će uticati na smirenje cena nafte i njihov pad. JP Morgan ocenjuje da će SAD ostati odlučne u nameri da intervenišu u Iraku i da to može biti odlučujući dugoročno destabilizujući faktor na tržištu nafte.        T. J.