Naziv izložbe: Velika autonomistička prevara
Galerija: “Remont”
Autor: Uroš Đurić

      Đorđe Kadijević
       Zaklonjen spektaklima velikih izložbi u Narodnom muzeju, Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i Muzeju savremene umetnosti koje su obeležile početak ovogodišnje jesenje sezone, ostao je gotovo neprimećen nastup mladog multimedijalnog umetnika Uroša Đurića u skromnom, malo zaturenom prostoru galerije “Remont”. Reč je o nastupu, ne o izložbi u uobičajenom značenju reči. Jer, retke posetioce pomenute galerije čeka iznenađenje: galerija je prvo danima bila prazna. A onda su se u njoj “pojavili” eksponati, ali ne originalna dela već njihove kopije!... Nespremnog namernika takvi prizori mogu da dovedu u iskušenje - pomisliće da je svedok jedne od onih “ludorija” kakve priređuju predstavnici umetničke avangarde. Đurić se potrudio da predupredi takve reakcije objavljenom izjavom da ovakav njegov nastup predstavlja protest upućen našem kulturnom establišmentu, pa i čitavom društvu, zbog nedostojnog položaja u kom se nalaze umetnici. Otvaranje izložbe bez eksponata je u tome simboličan čin koji po sebi nije destruktivan već implicira jedan negativni aspekt realnosti društvenog života.
       Ovakvim gestom, Miloš Đurić dotiče značajni i mnogo diskutovani odnos umetnosti i stvarnosti. On je mogao da bira između tri manifestne vrste tog odnosa: kritičkog, ironički parodijskog i apstinencijalnog. Odlučio se za ovaj treći, najređi i najteži.
       Koji je motiv pokrenuo Đurića na ovakvu akciju? Sigurno ne lični, jer njemu kao umetniku sa karijerom u uzlaznoj liniji i ne ide loše. Ono što je ovom izložbom “rečeno” tiče se opšteg odnosa društva prema umetnicima i statusa umetničkog dela u postojećem sistemu vrednosti. Društvo u tranziciji kao što je naše zapravo nema izgrađene vrednosne sisteme, što se fatalno odražava u domenu kulture. To je ono što Đurićevom protestu daje dublje značenje. Praznina u galeriji “Remont” predstavlja povod ne samo da se razmisli o socijalnom položaju umetnika, nepriličnom njihovoj profesiji i vrednostima koje oni stvaraju. Tu se implicitno postavlja drugo pitanje koje u drastično uprošćenoj formi glasi: da li je društvenoj sredini čiju je svest zahvatila opsesija prizemnog utilitarizma uopšte potrebno ono što umetnici rade? Zar je to što je takvo društvo istaklo kao svoj “interes” spojivo sa aktivnošću umetnika i njihovim ciljevima? Tu su jednako na proveri moral i etika samih umetnika. Ima li umetnik koji odgovorno shvata svoj poziv u takvoj sredini pravog razloga da stvara i izlaže dela - osim ako i sam nije podlegao uticaju promovisanog merkantilizma i svojom javnom aktivnošću prihvatio etablirani vid legalne korupcije?
       Gestovi kao što je Đurićev rizikuju da, na mestu gde se čine budu neshvaćeni ili prenebregnuti. Izvesno da se zbog prazne galerije “Remont” niko u nas neće “prenuti”, niti će njome biti dotaknuta nečija savest. Đurićev rizik je u tome što je stao na onu tananu liniju na kojoj se u ovakvom svetu kakav sada jeste dodiruju herojstvo i donkihotizam. Njegova je satisfakcija što je to učinio svesno...