“Ne možemo se večno ’ćerati’, ne možemo pisati knjige koje ja zovem ’poetikom do Šida’ ”

      Vidosava Stevanovića, koji je sada daleko od svakog “periferijskog zmaja”, nije baš lako naći u Parizu. Uostalom, “disidenta” je svagde teško naći. Naročito, ukoliko je “jedini”, po sopstvenom kazivanju.
       No, ipak, srećnom okolnošću, najpre telefonom... “Ja živim sasvim pristojno u Parizu, od svog književnog rada i još ponečeg što donosi novac. U mojoj zemlji, vidim, gotovo da na mene ne obraćaju pažnju (za to vreme, u “Politici” izlazi Stevanovićev memorijalni feljton, prim. O. S). Uostalom, i ne trudim se da bude drugačije. Svi su u Srbiji izašli iz Miloševićevog šinjela...”
       Primećujem kako, ipak, ima izuzetaka, sa čime se moj sagovornik načelno, ali nevoljno, složio...
       “Kada sam devedeset šeste došao u Srbiju da se pridružim borbi protiv diktature, video sam tadašnju opoziciju sasvim izbliza. I, sve mi je bilo jasno. Ispostavilo se - evo, sada - da su moje negativne procene došle do izražaja. Ili su radili za Njega ili za sebe...
       Kažem piscu mladalačkih “Niščih” kako sam tada slušala jedan njegov intervju na kragujevačkoj televiziji. Sadržaj tih nekadašnjih kazivanja bio je drugačiji... Međutim, moj sagovornik je nepomirljiv u odnosu na “nekadašnja kazivanja”. Sada je, prosto, disident! Bez ostatka.
       “Ja sam jedini disident iz nekadašnje Jugoslavije. No, nisam samo disident iz Miloševićevog režima, već i iz ovog novog, demokratskog! Ništa se nije promenilo.”
       Potpisniku ovih redova učinile su se preteranim ove reči, te je pisac-disident upitan da li će se jednom ipak vratiti u svoju zemlju u kojoj je, prethodno, imao odličnu karijeru i zamašan spisateljski rejting...
       “Ne znam da li ću se vratiti, ali, sva je prilika da sam se ovde, u Parizu, nastanio (iako, naravno, pišem na svom maternjem jeziku, srpskom), nastanio sam se, makar i kao ’izdajnik’, u odnosu na ’patriote’ koji rade svoj posao...”
       Tema “izdajništva” i “patriotizma” ne može biti apsolvirana tek jednom lapidarnom rečenicom, te je podstičem, na šta moj sagovornik ispriča duhovitu “skasku” o tome kako određene službe u Parizu, sačinjene od naših “patriota”, zapravo ne bi imale čime da se bave da nema - Stevanovića... Dakako, da u podtekstu (pa i u tekstu) ovog kazivanja, “disident”, odnosno “izdajnik” jeste patriota, a “patriota” je doušnik, što već podseća i vuče na literaturu (i to svetsku), te je pravi trenutak da pisca upitamo kako spisateljski živi u Francuskoj.
       “Spor sam pisac”, kaže Stevanović, “i uvek sam bio spor. Pišem polako, teško, ne dovršavam... Gospođa Izabel Galimar mi kaže: kad god vam tražim knjigu, vi je nemate, a neke vaše kolege od kojih je i ne tražim, imaju po desetak gotovih... Možda sam spor zato što pišem za neko drugo, evropsko, svetsko vreme koje će prosuđivati literaturu kao univerzalni učinak pojedinog pregalnika, a ne...”
       A šta ne?
       “Ne možemo se večno ’ćerati’, ne možemo pisati knjige koje ja zovem ’poetikom do Šida’”...
       Pošto je aluzija više nego jasna, primećujem da su Stevanovićevi “rani radovi” bili jezički, pa i pripovedački toliko samosvojni da su delovali gotovo neprevodivo, te mi se ote pomisao, pa i pitanje, da li naš jedini disident, no raskošan pisac, možda već radi za književni “poredak” udaljen od “kućišta bića”.
       “Već sam rekao da pišem na svom jeziku, ali imam odlične prevodioce i odlične izdavače i tu nema nikakvih problema. Ni ja sam, u svojoj šezdesetoj, nemam probleme... Jedino što objašnjavam ovima ovde da i oni još uvek žive u socijalizmu... Jedan radi, a trojica gledaju.”
       Razgovor sa Stevanovićem nije mogao biti duži, jer naš pisac ne voli da daje intervjue i nerado ih daje. “A i ne plaćaju”, kaže.
       Setila sam se pri kraju ovog razgovora mladog Stevanovića, iz sedamdesetih. I tada je, u Beogradu, bio disident. Iz Stepojevca.
      
       OLGA STOJANOVIĆ