Olivera Jevtić je stigla treća, a mogla je da bude i druga da nije pala

      Trčala sam, trčala, trčala... i onda sam se odjednom našla na asfaltu. Pala sam onako potrbuške i na kolena. Znam da me je neko gurnuo, ali ne i ko? Šta mi je bila prva pomisao - pa to, da treba da ustanem i nastavim sa trčanjem. U tom momentu nisam osećala veliki bol. Snaga me nije izdala i znala sam da sam među vodećim trkačicama, i da moram da prođem kroz cilj”, rekla je u telefonskom razgovoru za NIN Olivera Jevtić, 25-godišnja Užičanka, trećeplasirana atletičarka na 33. tradicionalnom i prestižnom “Njujorškom maratonu”, održanom prošlog vikenda.
       Čitava ujdurma sa padom naše najuspešnije atletičarke, među svetskim dugoprugaškim “ajkulama”, dogodila se na 34. kilometru, staze duge 42 kilometra i 195 metara, kada je u grupi među osam trkačica Australijanka Mek Keni rukama gurnula Oliveru Jevtić. Na sreću, Olivera je ustala i nastavila sa trčanjem do pobedničkog postolja dok je Australijanka Keni, pobednica poslednjeg maratona Komonvelta, stigla na cilj tek sedma.
       Oliveri Jevtić ovo je bio prvi pravi maraton u karijeri. Uglavnom je, do sada, trčala staze na deset i pet hiljada metara, polumaraton i kros-trke. Kaže da je posle trke bila toliko uzbuđena - da joj san nije navirao na oči. “Sve me je bolelo. Kolena su mi otekla, bolela me je i ruka, čak i kuk. Masaža mi jednostavno nije pomogla, ali važnije od svega bilo je to da se bolovi nisu javili odmah posle pada. Bila sam zagrejana iako je vreme u Njujorku bilo izuzetno hladno. Na ceremoniji dodeljivanja nagrada u zgradi, na kojoj je tabla posvećena Nikoli Tesli, pitali su me da li me je Australijanka namerno gurnula. Naravno da nije, odgovorila sam, a na cilju obe smo plakale. Ja od sreće, a ona zato što je bila sedma.”
       Na dodeljivanju nagrada naša maratonska rekorderka (2 sata, 26 minuta i 44 sekundi) tri puta je izlazila na bis. Prvi put, jer je oborila nacionalni rekord - čak za 6,16 minuta. Drugi put, jer je bila prva na polovini staze, za šta je dobila srebrnu statuu “Trofej Pulaski”. Treći put našla se pored pobednice Kenijke Džojs Čepčumbe i drugoplasirane Ruskinje Ljubov Denisove.
       Da li je mogla i da pobedi? Olivera Jevtić odgovara: “Čitavu noć sam o tome razmišljala. Mislim da je moglo biti svašta. Pre četiri godine na šampionatu sveta u polumaratonu bila sam brža od Kenijke Čepčumbe. Verujem da se ona seća svega toga i to je bio njen razlog da u poslednjim kilometrima ovog maratona izvrši strahovito forsiranje trke koja je u začetku bila dosta spora. Tada sam pomislila u sebi: važno je da završim trku.
       Olivera je dalje istakla da se specijalno spremala za “Njujorški maraton” i da je dočekala svojih pet minuta: “Ako ste uporni i strpljivi, onda i sportska sreća dođe sama po sebi. Ovo je bila specifična trka i sada, posle svega, mislim da sam mogla da pobedim, jer staza mi je odgovarala.
       Olivera Jevtić je dobila i dva novčana čeka - jedan na trideset hiljada dolara za osvojeno treće mesto i drugi na petnaest hiljada dolara za oboreni nacionalni rekord i trčanje ispod dva sata i 27 minuta, što je predviđeno nagradnim fondom organizatora maratona. Nažalost, lavovski deo novca ostaće u kasi države Njujork na ime poreza!
       Uz legendarnog Franju Mihaliča (osvojio 1956. na Olimpijadi u Melburnu srebrnu medalju) Olivera Jevtić je jedina od naših atletičara bila prva i na polumaratonu u Sao Paulu, u ponoćnoj novogodišnjoj trci “Sao Silvestre”. Dogodilo se to 1999. godine, ali je maraton u Njujorku, ipak, bio prvi u karijeri Olivere Jevtić. Zanimljivo da je organizator polumaratona u Brazilu u evidenciji Oliveru Jevtić upisao kao Slovakinju. Da li je to bila nemarnost, ostala je tajna. Tek, za vreme prenosa maratona u Njujorku spiker je gledaocima saopštavao trenutan redosled trkačica, a Oliveru imenovao kao Srpkinju...
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ