Mladi su konačno “izašli” iz pesama i dobili svoje mesto u društvu, koje im je, doskora, bilo obećavano samo kao šargarepa na štapu

      Nekada, kada smo mi, koji više nismo mladi, bili mladi, nama je svašta obećavano - samo ako budemo dobri. Budi dobar i završi školu, budi dobar i završi fakultet, muškarci u vojsku, pa čekaj malo nećeš valjda odmah da se zaposliš, budi malo dobar dok ne stekneš iskustvo.
       Svi smo bili dobri, neki naročito. I čekali smo, čekali. U mladosti smo dobijali samo Dan mladosti i utehu : sačekaj, sačekaj. A oni naročito dobri postajali su veseli omladinci koji su “u ime svih nas” za zakletvu Titu spevali stih. Sećate se, matori, te pesme. Valjda ju je pevao Vasil Tupurkovski, tadašnji predsednik omladine.
       Zakleo se tada Vasil, ovom novinaru (NIN br 1534 od 25.5.1980) da će, i u njegovo ime, čuvati Jugoslaviju. Ali, to su bila teška vremena. I kad Vasil uđe u Predsedništvo SFRJ, ni on ni drugi mladac Bogić Bogićević ne uspeše da je sačuvaju (SFRJ). Ne dadoše im Milošević, Franjo i Alija. Ne dadoše mladosti da postupi po zakletvi. Ili je to bilo malo drugačije.
       A đe je oni Milo (upadica iz pesme “Sloboda-ne”).
       Sreća da se Vasil i Bogić nekako spasiše i da im je sad, hvala bogu, dobro. A Milu?
       Pade mi na pamet jedan vic. Da ga ispričam. Nije sad vreme za viceve. A još si mlad da “pričaš” viceve po novinama.
       U ona stara vremena, od pre desetak godina, sve je bilo drugačije. Mlade su kočili, gušili, nisu im dali da se razmahnu, da pokažu šta znaju. Zapravo, davali su šansu najboljim mladima, ali najbolje mlade su birali oni matori iz CK. Isključivo po znanju i vernosti. Sad, bilo je tu i tamo grešaka, ali živi ljudi rade, pa i greše, a i “greškama” nije tako loše.
       Uglavnom stvari se polako menjaju.
       Pre neku godinu upadnem ja kod svojih kolega. Iskusni novinari, obrazovani, bivši dopisnici iz inostranstva i sada (tada) urednici (jedan čak glavni). Kad tamo, jedan mali se muva, ulazi i izlazi. Pitam ko je to. Moj zamenik, kaže glavni. Struja, zar ga ne poznaješ, kaže drugi.
       Ljudi, bre, kako Struja zamenik glodura?
       On je mlad, perspektivan, vredan... Ali on je električar! Pa šta, važno je da je mlad i vredan i da hoće da radi. Ma, da ja vama ispričam jedan vic. Nemoj sad viceve.
       Naspi još jednu, i posrećilo vam se.
       Posrećilo im se.
       A đe je oni Milo?
       Ovo vam je sve istorija i pošto sada ja svedočim, moraćete da mi verujete, ukoliko se ne pojave, drugi koji bi drugačije svedočili. A neće se pojaviti i ukoliko se pojave neće svedočiti - jer, tako je bilo.
       Danas su stvari sasvim drugačije. Mladi su danas školovani i više se ne traži moralno-politička podobnost, ili vernost, već samo znanje, jer “znanje je moć”, što bi rekao čarobnjak Merlin (citat jednog studenta FPN-a), sada novinara.
       Čujem, u mnogim firmama mladi vode glavnu reč. Pitam jednog od “onih” kolega kakve škole imaju. Nemaju, kaže. Poznaju li “rad na kompjuteru”? Ne, odgovara. Znaju li jezike? Ne, osim jednog koji je bio portir u “Moskvi”, ali su mladi i perspektivni i oni će uspeti. Možda su talentovani, pokušavam. Možda, ali to se više ne traži. Kako se slažu, kakvi su k’o ljudi? Bolji su k’o radnici.
       Dosta, matori, što si džangrizav! ‘Ajd da popijemo još jednu i ispričaj nam neki vic...
       Najbolji već znaš, kažem.
       A đe je oni Milo?
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ