NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Teror mladosti

Imidž mladosti nudi prototip uspešnog ljudskog bića, neke vrste tehno-gurua, koji se svodi na to šta ima, šta radi i kako izgleda. I za to biće mršavo do anoreksičnosti rade modna, kozmetička, filmska i TV industrija, reklamne agencije i estetska hirurgija

      U jednoj tralala emisiji ovdašnje ružičaste televizije, srpski premijer Zoran Đinđić je objasnio kako o eventualnim saradnicima ozbiljno razmišlja samo ukoliko zajedno sa njim preskaču po jedan stepenik dok se penju uzbrdo. I kao da je time sažeo imperativ vremena u kome živimo. Biti mlad, jer samo tako možeš biti uspešan.
       U Americi je ova boljka zvana “teror mladosti” odavno dobila ime - ageism, iliti ejdžizam. Iako je još 1967. donet akt protiv diskriminacije zaposlenih koji štiti pojedince u četrdesetim godinama (i starije), ovaj vid rasizma se u SAD sprovodi pritajeno ili transparentno, svejedno je. Nedavno je službenica jedne avio-kompanije premeštena sa šaltera na drugo radno mesto jer se jedan redovan putnik požalio kako su njene ruke “neesteske” jer su ih prekrile izdajničke pege. Ništa nije vredelo što joj je lifting na licu prikrio rane pedesete.
       Mladost je opsesivna tema moderne civilizacije, a održavanje kulta mladosti je imperativ modne, filmske, televizijske i kozmetičke industrije, reklamnih agencija i estetske hirurgije.
       Profesor dr Jelena Đorđević kaže da je “teror mladosti” duboko inkorporiran u modernu kulturu, naročito kulturu masovnog društva i kulturu dinamičnog ekspanzionističkog kapitalizma i pridružuje se svetskim analitičarima koji tvrde da se taj generacijski odnos u društvu zapravo promenio posle “revolucionarne” 1968. godine: “Od kraja šezdesetih kada omladina dobija poseban, gotovo povlašćen društveni i kulturni status, od kada demokratija sve više proširuje svoje mogućnosti uvlačeći sve slojeve društva u neke oblike odlučivanja, od kada psihologija i novi metodi obrazovanja insistiraju na novom (‘nežnijem’) pristupu adolescentima, od kada se tradicionalne uloge i autoriteti u porodici i u širem društvu ruše ili razvodnjavaju na različite načine, najzad, od kada je industrija zabave i reklame uspostavila mlado lepo i snažno telo kao vrhunsku vrednost - mladost je postala opsesivana tema moderne civilizacije.
      
       Počelo sve je sa šezdesetosmašima
       U zemljama bivše Istočne Evrope, ukuljučiv i nekadašnju Jugoslaviju, celokupan ekonomski i društveni sistem počivao je na jakim autoritetima, a nepostojanje istinski demokratskih izbora omogućavalo je ostanak na vlasti gotovo do smrti. Kada su se ti, manje-više totalitarni režimi urušili, ekonomije tih zemalja su manje-više bile prinuđene da iz socijalizma zakorače u kapitalizam. A dinamika kapitalizma u uslovima današnjice”, kako objašnjava dr Jelena Đorđević, “zahteva neverovatnu spremnost na promene, na prilagođavanje i inovacije, čemu mladost jedina može da odgovori, i to trostruko: mentalno, fizički i moralno”. Medijska kultura tome ide naruku, stvarajući savršeno kompletiran imidž “onoga što se traži”, a to su probitačnost, fizička snaga, lepota, brzina, ambicioznost i spremnost na brzi uspeh, što su vrline koje krase mladost.
       Za kulturu čije je geslo “biti samo mlad i uspešan”, psiholog Tijana Mandić kaže da je regresivna, infantilna i površna i dobija se kontraefekat od uspeha kojem mladi teže:
       “Glorifikacija kulta mladosti koji podrazumeva brz život, brz uspeh, brzu vožnju i sve brzo, brzo... zapravo je glorifikacija nečijih bubuljica i brzog svršavanja. A šta je sa kvalitetom života koji ne podrzumeva samo tu brzinu?”
       Imidž mladosti nudi prototip uspešnog ljudskog bića, neke vrste tehno-gurua, koji se svodi na to šta ima, šta radi i kako izgleda: “A to znači da je biće mršavo do anoreksičnosti, da vozi taj i taj džip, da ima odeređen tip laptopa ili mobilnog telefona. I pri tom da zna kako se postaje bogat za jedan dan, i kako se pronalazi Bog za jedan dan.”
       Nasuprot ovome, vrline zrelosti i starosti, kaže dr Jelena Đorđević, nisu vrline našeg doba: “Da li postoji ijedna reklama za kremu za lice koja prikazuje ženske bore? Da li postoji ijedna reklama koja nudi nešto za starije ljude? Ukoliko ih ima, to su lekovi za hemoroide ili prostatu. Moćni holivudski film prikazuje stare kao najtužnija bića na svetu i uvek u znaku pripremanja za smrt. Nema ništa odvratnije od holivudskih filmova koji govore o starosti. A voleli mi to ili ne, oni umnogome kreiraju vrednosti našeg doba.
      
       Lažni japi optimizam
       Mudrost, iskustvo, znanje, iznijansirano mišljenje, sklonost ka sigurnosti i utemeljenijim vrednostima, opasni su u vremenu koje ne bi podnelo da o njemu sude mudrost i iznijansirana misao. Čitav projekat bi se sunovratio i propao. Lažni japi optimizam vrlo brzo bi otpao, a tržište koje neprekidno mora da se puni novim i novim predmetima, projektima i idejama, veoma brzo bi osiromašilo. To se ne može dozvoliti i zato je mladost ideal, autoritet i zahtev bez presedana.
       Nekadašnji obredi inicijacije u zrelost sada su izokrenuti u inicijaciju u mladost preko raznih plastičnih operacija, opsesija dijetama, alternativnih metoda ‘povraćaja mladalačke energije’...”
       Mladost je zaštitni znak većine ovdašnjih televizija, više nego što je to u razvijenim zemljama sveta. Teoretičari medija ističu da je u pojedinim slučajevima (vesti, ozbiljne političke i društvene debate) učinak mladih i neobrazovanih novinara kontraproduktivan. Otuda i odsustvo emisija o društveno relevantnim problemima u tim medijima. Najgledaniji elektronski mediji glorifikuju mladost u emisijama koje su posvećene modi i muzici, a kako je takvih najviše, ti mediji ujedno stvaraju i lažnu sliku o “mladima, neodoljivima i nedodirljivima koji nikada neće ostariti”, kako kaže Tijana Mandić i podseća da je Sigmund Frojd još na početku prošlog veka ukazivao na opasnost od narcizma tipa “ja se nikada neću razboleti ja nikada neću ostariti... ja nikada neću umreti”.
      
       Istok, kao filozofska kategorija, na vreme gleda cirkularno, a “ejdžizam” na vreme gleda linearno i traži da se sve radi brzo, brzo, objašnjava dr Mandić:
       “Mlad čovek mora sebi da postavlja pitanje ‘ko sam ja’, a ne ‘šta ja imam’. Mi koji smo na raskrsnici Istoka i Zapada ne moramo baš tako glupo i površno da kopiramo Zapad. Možemo malo da se okrenemo Istoku. Imate tibetansku knjigu mladosti koja vam može pomoći da bez ikakvog prerađivanja u teretani i bez ikakvog hirurškog noža sačuvate vitalnost.
       Kada se ceo razvojni put čovekov, od rođenja do smrti, zamrzne u jednu tačku, onda je to isto kao da Frankenštajna proglasite za ideal”, zaključuje sagovornica NIN-a.
       Nasuprot ovako projektovanoj mladosti, neumitna starost (koja počinje veoma rano) postala je najstrašnija kletva - smatra dr Jelena Đorđević:
       “Stvari su tako postavljene da od momenta kada ljudsko biće počne da gubi kosu ili čvrstinu mišića, počinje sunovrat ka mračnom bezdanu smrti uz stalno podsećanje sa televizijskih ekrana i političkih govornica da je mladost prošla i da više ništa nije ostalo.
      
       Od pedesete - društveni višak
       Niko, izgleda, nije otišao dalje u tom podsećanju od nas. Pod diktatom nužnosti brzih promena mi sledimo primere i recepte zapadne kulture. Doduše, kao i mnoge duge zemlje trećeg sveta mi smo skloni da prvo prihvatimo škartove civilizacije, a ne prave i potvrđene vrednosti niti mnoštvo alternativa koje ta civilizacija ima da ponudi. Mi kao da preuzimamo recepte holivudske B produkcije i time se zadovoljavamo.”
       Zemlje u tranziciji su na poseban način osetile probleme sa masovnim otpuštanjem radnika. Za mnoge zaposlene, u punoj životnoj snazi, radni vek je naprasno završen. Koncept novog dinamičnog društva zahteva sprovođenje snažnih ekonomskih i ostalih reformi, a to znači da će veliki broj ljudi ostati bez posla. Uglavnom oni koji imaju više od 50 godina:
       Oni su višak sa kojim naše siromašno društvo zaista ne zna šta da radi, jer ne može da ponudi alternativu, kaže dr Đorđević i objašnjava:
       “Zato se nudi slika mladog budućeg građanina koji je sada dete otpuštenog. Dakle na njemu, na našoj deci svet ostaje i zato vredi da se podnese žrtva i tako treba da bude.
       Žao mi je što to moram da kažem, ali mi se nalazimo u takvoj situaciji kao da nema mesta za sve pa se stariji moraju eliminisati da bi ostavili prostor za mlađe. U ovom trenutku čini se neophodnim da se prekine sa prošlošću, a jedan od načina svakako je i taj da se marginalizuju one starosne grupe koje su tu prošlost gradile. Naravno, nisu svi u tome učestvovali i to nije pitanje generacije već ideologije.
       Ali, simbolički je značajno prekinuti vezu sa prošlošću, a ukidanje i poništavanje starijih bukvalno znači i prekid sa starim navikama. Sve ovo oslanja se na neke naše tradicionalne i primitivne naslage. Veoma dugo u ovom društvu postoji pravilo da se ne ukazuje adekvatna medicinska pomoć onima koji su stariji. Naša medicina nema para i prostora za sve pa bira, tako da se to čini kao reminiscencija na lapot. Podela društvenih grupa prema polu i uzrastu kao talog tradicije, kao da olakšava naše prilagođavanje na medijski i društveni ‘teror mladosti’.”
       Koliko su naše tlo i naša tradicija podložni i prijemčivi za ovu vrstu diskriminacije? Reklo bi se da je ta moda kao izmišljena na ovom prostoru. Jer, teško je u nekoj, za poređenje relevantnoj zemlji, pročitati u novinama da je “mladić silovao staricu (60)”. Baš kao što je nezamislivo da Svetlana Bojković, u 40. godini igra babu, televizijsku naravno, u seriji “Bolji život”. Njena koleginica Ljiljana Blagojević je takođe zaigrala babu u komadu Siniše Kovačevića “Velika drama”, kada još nije napunila 45 godina. Ovo stoga, jer za to godište ovde nema uloga lepih i dopadljivih žena “izvesnih godina”. Svetlana Bojković kaže da se to najbolje vidi na našem filmu gde ona odavno ne igra, jer joj nije padalao na pamet da je posle prve mladosti scenarista i reditelj obuku u šlafrok da bi igrala tetku koja se umiva na česmi u dvorištu.
      
       Tradicijski obrazac
       “Tradicijski obrazac naročito je prisutan prema ženama koje se već u četrdesetoj proglašavaju staricama, jer su po definiciji ispunile svoju društvenu ulogu oko produženja vrste. S te tačke gledišta žena i nema neku drugu društvenu ulogu”, komentariše dr Jelena Đorđević i dodaje:
       “Muka sa tradicionalnim navikama nije u tome što su žive i vitalne, već što u izvesnim situacijama bivaju obično izokrenute, osiromašene, često izopačene. Zato kada se takve tradicionalne navike pomešaju sa još neizgrađenim novim i lošim navikama, onda dobijamo jedan svet u kome nema mesta za mnoge, prvenstveno za one koji ne ispunjavaju uslove dinamičnog vremena brzih i naglih promena.
       Paradoks našeg doba je u tome što s jedne strane zahvaljujući tehnologiji i standardu života, ljudski vek, bar u razvijenim zemljama, postaje sve duži, dok je istovremeno starost (pa i zrelost) postala društveno disfunkcionalna i kulturno nepoželjna. Drugi paradoks je u tome što u sveopštem otvaranju prema mnogim društvenim grupama i potkulturama u društvu u kome se obezbeđuje sve veći prostor za različitost i pravo glasa za sve, postoji jedna unižena populacija, simbolički poništena populacija onih koji nisu u svetu snažne, borbene, na rizik spremne mladosti. I najzad, paradoks našeg društva je u tome što sticajem istorijskih okolnosti za jedan životni vek ljudi su primorani da više puta život počinju od početka da bi preživeli.
       Umesto da se ljudi snažnije motivišu za novi početak, njima se danas kaže da su nepotrebni, jer ne mogu ‘da preskaču po dva stepenika’, da znanje i iskustvo više nisu na ceni. Surovost takve ideologije je danas očigledna, a posledice bolne i sve više troše i obesnažuju naše već izmučeno i obolelo ‘društveno tkivo’. A to tkivo čine mladi, stariji i stari podjednako.”
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      
Mladi su žrtve

Profesor dr Sreten Vujović
      
       Smatram da je metafaora o teroru mladosti prejaka. Kad je reč o našem društvenom kontekstu mislim da je to najvećim delom izmišljen problem. Svuda, pa i kod nas, postoje društveno osetljive i ranjive grupe, a to su deca, mladi, stari, samohrani roditelji, pripadnici etničkih manjina itd. Postoji sukob vrednosnih orijentacija između starosnih grupacija, ponekad i sukob njihovih interesa, ali je pitanje ko su u toj konfliktnoj igri dobitnici, a ko gubitnici: mladi, srednja generacija ili stari.
       Ja bih rekao, barem kada je o našoj sredini reč, da su dobitnici pripadnici srednjih generacija. Ako zanemarimo specifičan svet elektronskih medija, filmske i pozorišne umetnosti, gde se lepota i mladost visoko kotiraju, u mnogim drugim oblastima života mladi su defavorizovani ili čak marginalizovani. Oni su, ipak, najveće žrtve nezaposlenosti, stambene krize, ratova. Ako se postavi ključno pitanje ko kod nas ima društvenu moć, odnosno ko odlučuje, odgovor je, svakako, nisu mladi.


      
      
Bog je to podelio

Momo Kapor, slikar i pisac
      
       Danas postoji teror mladosti, ali i teror uspešnosti. To je naročito prisutno u zapadnom svetu. Tamo i prodavačica u robnoj kući mora da bude uspešna i lepa. Inače, neće raditi na tom mestu. Taj teror je od života napravio pakao i pitam se šta raditi sa divnim starim ljudima koji ne mogu da se takmiče u toj trci. Ili jednostavno ne žele, jer Gospod Bog je, praveći svet, svakom razdoblju ljudskog života poklonio izvesne vrednosti. I zato je strašno od čoveka u sedamdesetoj godini tražiti da priznaje vrednosti kojima se priklanjaju dvadesetogodišnjaci.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu