Članovi Odbora za odbranu Veselina Šljivančanina, optuženog za ratne zločine, kažu da su spremni da poginu za svog idola

      Crni kaput i crni ranac bio je znak za prepoznavanje sa aktivistkinjom Odbora za odbranu Veselina Šljivančanina, koja iako često daje izjave za javnost, želi da ostane anonimna. Kao i dvoje njenih kolega sa kojima je došla na razgovor za NIN. Organizacija je očigledno jedna od najtajanstvenijih u Srbiji. Odbor nije registrovan, do fiksnog broja telefona je gotovo nemoguće doći. Kolege iz “bratskih” organizacija koji su poznati javnosti kao recimo oni iz Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, kažu da o “najmlađem” Odboru (osnovan je februara prošle godine) skoro ništa ne znaju. A voleli bi da sarađuju.
       Zahvaljujući novinarskoj solidarnosti, došli smo do ljudi koji su grafitima namerili da ubede sve koji možda još sumnjaju da je “Šljiva heroj” ili “junak” i koji poručuju “ne damo Šljivančanina” ili se tepajući nežno zaklinju “branićemo Šljivu”. Najgušća koncentracija ovih ljubavnih poruka je preko puta zgrade Vlade Srbije na ogradi srušenog Generalštaba. Često su se mogle videti i na samoj zgradi vlade u Nemanjinoj ulici ali su nečijom brzom intervencijom nestajale preko noći.
      
       Branitelj
       Trio “prvoboraca”, kako sami sebe nazivaju, ne odgovara predrasudama koje “mondijalisti” često gaje prema “nacionalistima”. Nisu precvali malograđani koji se retko tuširaju. Naprotiv. Najstarija (koja je očigledno vođa grupe) ima 32 godine, udata je i ima sedmogodišnjeg sina. Vodi privatan biznis, roditelji, suprug i dete podržavaju njenu borbu koja se svodi na “propagiranje istine o Šljivančaninu” i naravno, istine o svim ostalim sličnim sapatnicima koje progoni Karla del Ponte, haška tužiteljica. Tu je i studentkinja Pravnog fakulteta manekenskog izgleda i njen istogodišnjak, student dizajna, zadužen za kreiranje letaka, bedževa i zastava. Kažu da je u Odboru najviše njihovih vršnjaka ali da ima dosta i uglednih starijih poznavalaca lika i dela penzionisanog pukovnika - svi odreda skloni najdubljem preziru prema instituciji Haškog tribunala.
       Otkud kod tako mladih ljudi fascinacija optuženim za ratne zločine, oficirom nekadašnje JNA u pokojnoj SFRJ. Da nisu u rodbinskim vezama sa njim ili je možda kućni prijatelj njihovih roditelja?
       Kategorično odbijaju ovakve banalne pretpostavke. Lepotica sa Pravnog sa mnogo zanosa objašnjava: “Moja generacija je imala 14 godina kada je počeo rat. Sećam se da su me roditelji isterali iz sobe kad se na Drugom dnevniku RTS-a emitovala specijalna emisija o događajima u Vukovaru. Ali ja imam TV u svojoj sobi i uključila sam ga. Čula sam tog divnog čoveka i zauvek zapamtila njegov govor pred kamerama koji je počeo rečima ‘Ovo je moja zemlja’”... Tu je našoj sagovornici glas zadrhtao. U međuvremenu su, nastavlja, i roditelji podržali njeno opredeljenje i skoro da im je žao što i ona nije bila privedena u MUP Srbije kao neke njene kolege zbog pisanja grafita.
      
       Policija
       Za razliku od svojih kolega, ona nije lično upoznala Šljivančanina. Zbog toga žali: “Najviše bi mi značilo da sretnem i upoznam čoveka koji je branio našu budućnost. Volela bih da susret protekne pod drugačijim uslovima, da on bude slobodan.”
       Student dizajna je dugokos, skupio je kosu u rep. Džemper i farmerke, kao dete cveća iz 60-ih godina. “Majka i otac su mi usadili osećaj za pravdu a ovo što se dešava, nije pravda. Moji roditelji me savetuju i podržavaju me.”
       Optužnica Haškog tribunala Šljivančanina tereti za likvidaciju oko 260 zarobljenika iz vukovarske bolnice pogubljenih na farmi Ovčara. “ To se priča, neko je od nekog čuo ali niko nije pouzdan svedok da kaže da je video.” Upitan kako da priče o zločinima nisu istinite, branitelj odgovara bez daha: “Zato što sam upoznao Šljivančanina i znam da je dobar i jak čovek. On ceni ljudski život, ne bi tek tako ubijao”, tvrdi dugokosi mladić i dodaje zajedno sa koleginicama: “Ako je počinio ratni zločin, treba da mu se sudi u ovoj zemlji. Mi iz Odbora bismo mu takođe sudili ali smo protiv Haškog tribunala jer je to politički sud, koji unapred osuđuje.”
       Principijelno su, dakle, protiv Haškog tribunala, ali ne negiraju da zločincima treba suditi i odbijaju pomisao da su ksenofobični. “Niko od nas ne tvrdi da ratnih zločina nije bilo. Zločinci treba da odgovaraju u svojoj zemlji pred svojim sudovima. Ili, neka nas ova vlast obavesti da nemamo sudove, da nam ne treba vojska i policija i da nemamo državu. Pod ovakvim okolnostima ja svom sinu ne bih dozvolila da brani zemlju ako zatreba. Zar da ga sutra posećujem u zatvoru u Hagu”, kaže mlada žena i dodaje da ju je “sramota što nova vlast trguje glavama heroja kao da je reč o glavicama kupusa. Prosto je neozbiljno da posle svega što se dogodilo, Karla del Ponte spektakularno dolazi u Beograd, ona šeta a nas hapse.”
       Naša sagovornica bila je privedena sa još nekim aktivistima dok su pisali grafite u slavu Šljivančanina. Ali, sedmosatno iskustvo u policijskoj stanici, kako kažu, nije bilo neprijatno. U stvari, sigurni su da imaju problem sa Vladom Srbije i policijskim vrhom: “Premijer Đinđić zahteva da nas hapse a policajci nas hrabre rečima ‘samo tako nastavite, imate našu podršku’. I ne samo njihovu.”
       Poveravaju da Odbor funkcioniše po principu jezgra i realizacije zadataka. Šefova nema. Nema članskih karata ni pristupnica. U početku bilo je desetak romantičara a sada se stvorila gužva koju sačinjavaju ljudi različitih obrazovnih profila. Odbor je prvi put javno delovao “nesrećnog dana” kad se u saveznom parlamentu usvajao Zakon o saradnji sa Tribunalom. Delili su letke upućene poslanicima koalicije “Zajedno za Jugoslaviju” na kojima su štampani upozoravajući Njegoševi stihovi “U pamet se dobro, Crnogorci/ko izdao, braćo, te junake”...
      
       Prisluškivanje
       Posle su ispred republičke skupštine poslanicima delili crvene bedževe sa Šljivančaninovim likom na kojima je pisalo: “Ovo je moja zemlja.” Policija je pokušala da ih ukloni jer nisu prijavili skup. Prilazili su im samo poslanici koji su glasali protiv zakona. Prva sledeća akcija biće akcija sakupljanja potpisa za predlog ukidanja Zakona o saradnji sa Tribunalom koji za Odbor sastavlja advokat Moma Bulatović.
       Istražitelji Haškog tribunala nisu imali kontakte sa ljudima iz Odbora. “Nisu i to ne očekujemo. Ako se to i dogodi, branićemo svoje domove. Ovo je naša zemlja, preporučujemo im da se od nas sklone što dalje.” Dok razgovaramo u jednom beogradskom restoranu, naši sagovornici se često okreću, proveravajući da li ih prate. S vremena na vreme vade baterije iz mobilnih telefona da bi sprečili prisluškivanje. “Kad je sve ovo krenulo, znali smo u šta se upuštamo. Da će nas prisluškivati, pratiti možda i hapsiti. Ali propatio je i Šljivančanin na frontu gledajući kako mu ginu vojnici da bi i danas živeo kao pas”...
       Svesni su da se oko Šljivančanina steže obruč. Namrgođenija nego ikada, Karla del Ponte je nedavno posetila Beograd, a Ratko Mladić svakako nije bio jedini razlog za njenu mrzovolju.
       Upozorila je savezne vlasti da je “nedopustivo da Šljivančanin i dalje bude na slobodi”. Još je dodala “da Odbor za njegovu odbranu iritira demokratsku javnost u svetu”. Prema nepotvrđenim podacima, specijalne jedinice MUP-a Srbije pokušale su početkom juna da uhapse Šljivančanina. Izvršen je prepad na jedan stan u Beogradu za koji su navodno imali pouzdane operativne podatke da se u njemu krije. Ali, dom se pokazao praznim. Od tada pukovnik kao da je propao u zemlju. Iz Odbora i medija su plasirane kontradiktorne informacije. Te da je Šljivančanin napustio zemlju, te da je u Srbiji, te da će izvršiti samoubistvo samo da ne bude uhapšen (članovi Odbora ovu mogućnost kategorično odbijaju), te da će se braniti do poslednjeg daha.
       Na rastanku ističu da su spremni da izginu za svoje ideale. Braniće ako treba i puškama svog idola. Osvrtali su se. Sigurni da je jedan od usamljenih muškaraca za susednim stolom bio zadužen da ih prati.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ