NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bumerang u Hagu

Ako ne uspe pravni manevar Tibora Varadija pred Međunarodnim sudom pravde, Jugoslaviji preti plaćanje ratne odštete Bosni

      (Od našeg specijalnog izveštača iz Haga)
      
       U Hagu se za genocid sudi ne samo Miloševiću, već i Jugoslaviji. To je goli fakat, a ne vrednosni sud o Haškom tribunalu, od kog braniteljima tog suda u našoj zemlji uvek izbija pena na usta. U stvari, ispravno bi bilo reći da u Hagu skoro da i nema međunarodnog suda koji nama, ili nekom od nas, ne sudi za genocid. (Izuzetak je novi, stalni međunarodni krivični sud koji odskora postoji, ali još nema ni sudija, ni slučajeva, ni američkog blagoslova.)
       Tih neprijatnih činjenica morali smo se ove nedelje prisetiti iz dva razloga: Milošević se razboleo pa je njegova TV rola iznenada stala, ali je zato u Međunarodnom sudu pravde u Hagu javnim saslušanjem nastavljen spor koji se protiv Jugoslavije vodi zbog genocida počinjenog tokom rata u Bosni. Tu je i tužba koju je protiv naše zemlje podnela Hrvatska, mada nisu velike šanse da se međunarodnim sukobom proglasi konflikt u kom je Hrvatska napadnuta od “agresorske države” (SFRJ) čiji je predsednik u to vreme bio Stipe Mesić. Sud se u ovom slučaju još nije oglasio nadležnim.
       I Miloševiću i Jugoslaviji se u Hagu dakle sudi za genocid, ali se držanje bivšeg predsednika i novih vlasti u postupcima pred dva suda drastično razlikuje. Dok se Milošević grabi za publicitet i uživa u njemu, dotle naš slučaj pred Međunarodnim sudom pravde ide svojim tokom u gotovo potpunoj medijskoj tišini. Dok je Milošević gord, lukav, svadljiv i na momente vulgaran, i po tome se savršeno uklapa u sve tuđe predstave o balkanskom, odnosno vizantinskom velmoži, dotle je tim koji pred Međunarodnim sudom pravde predvodi profesor Tibor Varadi oličenje političke korektnosti: ostavlja utisak uglađenosti, nesklonosti konfliktu, spremnosti na dijalog i sporazum.
      
       Besprekoran nastup
       Dok Milošević praska i besni na sudiju i svedoke, dotle Varadi i savetnik u SMIP-u Vladimir Đerić govore ravnomernim tonom, jednolično, kao da nikad nisu radili drugo do se uklapali u svaku važeću konvenciju, i kao da ne poseduju lično iskustvo o tome da emocije ljudima katkad zamagle razum.
       Međunarodni sud pravde nije ni blizu šou ravan Miloševićevom, pa će to srazmerno mali broj ljudi ikad saznati, no ekipa zemlje koja je optužena za genocid nad komšijama ovih je dana imala u Hagu i stilski i sadržajno besprekoran nastup. Bosanska štampa se nedeljama uoči ove runde pred Međunarodnim sudom pravde, sada bi se reklo sa pravom, pribojavala da će jugoslovenska strana deklasirati bosansku, kojoj manjka i novca (bosanski Srbi u zajedničkim organima ometaju finansiranje ovog skupog spora), i pravnog znanja i talenta.
       Kontrast između Miloševića i vlasti koja ga je u oktobru 2000. nasledila u zemlji katkad nažalost više i ne izgleda tako veliki, ali je zato u Hagu, zahvaljujući Varadijevom timu, ustanovljena veoma jasna razlika između onog što je naša zemlja doskora bila, i onog što bi ubuduće htela i mogla da bude. Taj je kontrast tim veći što bivši predsednik Varadiju nije ostavio mnogo manevarskog prostora. Milošević s velikim guštom brani svoje političko delo i ponaša se kao da je suđenje za genocid samo odlična prilika da čovek potomstvu ostavi politički testament. Dotle su Tibor Varadi i Vladimir Đerić, zajedno s profesorom prava na Univerzitetu u Kilu Andreasom Cimermanom, prisiljeni da posežu za proceduralnim manevrom kako bi u poslednji čas izbegli da Međunarodni sud pravde uskoro pređe na usmeni deo pretresa o genocidu nad Bosnom. Tada bi nova jugoslovenska vlast, suočena s opasnošću da bude osuđena na plaćanje milijardi dolara ratne odštete Bosni, pred sudom morala vatreno da brani neke od posledica Miloševićeve politike.
       Naime, u momentu Miloševićevog pada tužba BiH protiv SRJ već je bila daleko odmakla u postupku. U toj situaciji novoimenovani pravni zastupnik SRJ Tibor Varadi odlučio se na smelu taktiku: da zatraži reviziju odluke suda o sopstvenoj nadležnosti u ovom slučaju. Međunarodni sud pravde sam donosi odluke o tome je li nadležan ili nije; pre Varadija i SRJ, takav manevar (zahtev da sudije, u sudu koji ne poznaje žalbu, promene odluku koju su već doneli, dakle ovde odluku o nadležnosti) pokušan je samo jednom, i to neuspešno. Zahtev za reviziju je, prema Statutu suda, moguće podneti samo u slučaju da postoji neka nova činjenica, koja ranije nije bila poznata, a čije otkrivanje nije zadocnelo zbog nemara. Varadi se odlučio na to da kao novu činjenicu Sudu ponudi prijem Jugoslavije u članstvo UN 1. novembra 2000. godine.
       Logika je na prvi pogled neoboriva: ako Jugoslavija nije bila članica UN od 1992. do 2000. godine, onda nije mogla ni biti tužena pred ovim sudom. Jugoslavija je verovala da jeste članica jer je verovala, i htela da veruje, da ima pravo na državno-pravni kontinuitet sa SFRJ: plaćala je i članarinu u UN kako bi ojačala svoj argument. Nije joj dopuštano da učestvuje u debati u UN, ali nije bila ni isterana iz članstva. Prvog novembra 2000. godine prijem SRJ u UN u rekordno kratkom roku zanavek je razrešio dilemu oko njenog statusa u UN. Jugoslavija je primljena kao nova članica, što valjda i laicima i pravnicima znači isto: da prethodno nije bila članica UN.
      
       Čekajući januar
       Tu logiku iscrpno su, temeljito i iz svih mogućih uglova u Hagu zastupali i osvetljavali Varadi i saradnici. Bosanska je strana naprotiv tvrdila, na momente potcenjivački i podsmešljivo, da prijem SRJ u UN nije nikakva “nova činjenica” i da je Jugoslavija tek 2000. učinila ono što su joj iz UN sugerisali još od 1992. godine - zatražila prijem kao nova država. Stručnjaci vele da su DžU šanse da sud kroz nekoliko meseci (odluka će verovatno pasti u januaru 2003) revidira svoju odluku i naknadno se proglasi nenadležnim u sporu tek negde fifti-fifti, no i to je sjajna perspektiva kada se uzme u obzir šta nam sleduje ukoliko Bosna dobije spor i Jugoslavija bude osuđena da joj plaća ratne reparacije u visini od stotinak milijardi dolara. U slučaju da se sud na Varadijev nagovor oglasi nenadležnim, iz istog razloga će otpasti i tužba protiv zemalja NATO-a koju je Jugoslavija podnela u jeku NATO bombardovanja. U toj tužbi ionako nemamo šansi, jer smo i mi tužili NATO za genocid, a ma kakav aršin primenjivali spram ratnih zločina počinjenih tokom bombardovanja, genocida tu nije bilo.
       Zanimljivo je da posmatrači Miloševićevog procesa pak veruju da ni njegove šanse da se izvuče ispod optužbe za genocid takođe nisu neznatne, odnosno da su možda i veće od pedeset posto. U stručnoj javnosti se u svetu već uvrežilo mišljenje da u slučaju protiv Miloševića nije pronađen “pištolj koji se puši”, odnosno uverljiv, tvrd dokaz iz svedočenja iz prve ruke. To naravno ne znači ni da je Milošević nevin u odnosu na zločine koje su počinile srpske snage, ni da postoji mogućnost da bude oslobođen odgovornosti, ali može da znači da će mu “otpasti” najteža optužba, za genocid, i da će izbeći najtežu kaznu. U skorije vreme o tome je javno spekulisao poznati londonski advokat i profesor međunarodnog prava Filip Sends, partner Šeri Bler, supruge Tonija Blera, u čuvenoj advokatskoj kancelariji Matriks. Sends, koji nema reputaciju naklonjenosti Srbima, naprotiv, rekao je za Si-Bi-Si televiziju kako protiv Miloševića “ne postoje konkretni dokazi” i da “raste zabrinutost da se neće sve dokazati, pa i ako bude osuđen, to možda neće biti onako kako se međunarodna zajednica nadala” (26. septembar 2002).
      
       Kolektivni teret
       Otkako je bivši jugoslovenski predsednik isporučen, i vrapci su kod nas imali vremena da nauče da je za našu zemlju glavna prednost Haškog suda u tome što “individualizuje krivicu”, odnosno što krivičnu odgovornost svaljuje na pojedinačna pleća, čime se sa leđa naroda skida teret kolektivne krivice. To je ponavljano sa dosta entuzijazma, sve dok iz direktnog prenosa “procesa stoleća” u februaru ove godine nije postalo jasno da tužilac tereti Miloševića da je u izvršenju “udruženog zločinačkog poduhvata” (koji je rezultirao genocidom) imao na hiljade i hiljade anonimnih pomagača među jugoslovenskim policajcima i vojnicima, kao i stotine i stotine saučesnika među državnim činovnicima i političkim funkcionerima.
       Varadijev tim ubeđivao je ovog ponedeljka sudije da pojedinačne zločine, odnosno zločince treba krivično kažnjavati, a da suđenje državi za krivično delo genocida u neku ruku podrazumeva pristajanje na koncept kolektivne krivice. Bosanska je pak teza bila da bez utvrđivanja državne odgovornosti SRJ ne može da se uspešno okonča unutarbosanski proces pomirenja: po toj logici, primerno kažnjavanje SRJ pomoglo bi bosanskim Srbima da shvate da ih je Beograd izmanipulisao i da je pravi razlog rata u Bosni bila agresija izvana, koja je razorila multikulturno tkivo BiH.
       Ovakvo bosansko objašnjenje odbijanja vansudskog poravnanja (odustajanja od tužbe u ime dobrosusedskih odnosa sa državom kojoj Slobodan Milošević više nije na čelu) po svoj prilici neće uveriti ni Banjaluku ni Beograd u iskrene namere i dobru volju Sarajeva. I tu se vraćamo na početak problema, odnosno pitanje svih pitanja: da li je Slobodan Milošević zaista 1. avgusta 1991. godine krenuo u rušenje Jugoslavije, odnosno u “udruženi zločinački poduhvat”, kako ga tereti Karla del Ponte, sa namerom i ciljem da počini genocid, odnosno da “prisilno i trajno” ukloni većinu nesrba iz jedne trećine Hrvatske i iz velikih delova teritorije BiH? (Namera je bitan sastavni element zločina genocida.)
       Za Srbe je ovo sudbinsko pitanje, i to ne samo zato što će od odgovora na to pitanje možda zavisiti da li će postmiloševićeva Jugoslavija plaćati ratnu odštetu Bosni i Hercegovini. Dva haška suda su naravno potpuno nezavisna jedan od drugog.
      
       Ratne reparacije
       Međunarodni sud pravde k tome još uživa reputaciju istinski potpuno nezavisnog. To je sud koji je 1986, na primer, osudio SAD na plaćanje ratnih reparacija Nikaragvi zbog pomaganja “kontrasima” u ratu protiv “sandinista”. (Amerikanci su, umesto plaćanja reparacija, problem rešili tako što su srušili sandinističku vladu; kada su “kontraši” došli na vlast, odmah su odustali od zahteva za odštetu. Od onda nisu nijednom dali saglasnost da se protiv njih vodi spor pred ovim sudom. Jugoslavija svakako ne bi mogla da se posluži receptom SAD ni kad bi to htela.) Sve to međutim ne znači da se presuđene činjenice na jednom sudu neće uzimati ozbiljno na onom drugom, odnosno da presuda za genocid u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju ne bi imala uticaja na mišljenje sudija u starijem sudu o tome da li je genocida bilo, ili ga nije bilo.
       Naša je sudbina, dakle, možda ostala uvezana u čvor sa Miloševićevom. Ne uspe li manevar Tibora Varadija, neke druge njegove kolege moraće se debelo truditi da dokažu da u Bosni nije bilo genocida, i da Jugoslavija, i da ga je bilo, s tim nije imala nikakve veze. (Možda takvu predostrožnost već ispoljava ugledni advokat Ivan Janković, koji je u Beogradu ovih dana neke svoje poznanike pomalo zatekao tvrdnjom da u BiH nije bilo genocida “u smislu Konvencije o genocidu”.) U tom će slučaju oni Srbi koji su poverovali u priču o tome kako će presuda protiv Miloševića biti ravna amnestiji za sve preostale Srbe, odnosno najbolji način da se spasu kolektivne etikete zločinačkog naroda, imati razloga da budu nezadovoljni i da se osećaju prevarenima. Umesto katarze koju im je obećao, Haški tribunal možda uspostavi pravni presedan uz čiju pomoć bi Bosna mogla da ostvari pravo na odštetu. Srbi bi tako, umesto da izgube kolektivnu krivicu, mogli da dobiju kolektivnu kaznu u vidu milijardi ratne odštete.
       To baca novo svetlo i na staru tvrdnju vlasti koja je Miloševića (za nekih sto miliona dolara) isporučila Hagu, da država nema razloga da se previše zanima za tok Miloševićevog procesa u Hagu. Ono što je u jednom času izgledalo kao dobar poslovni potez, ako ne i pokušaj moralnog pročišćenja, možda bi moglo da se iz Haga vrati kao bumerang.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu