DSS se vratio u parlament, Vlada Srbije je dobila prećutnu saglasnost da neće biti obarana Mićunović, Mihajlović i Svilanović mogu da ponesu titulu “veliki pomiritelj”, ustavni sudovi će nastaviti svoj posao, a građanima Srbije ostaje da se nadaju boljoj budućnosti

      Vojislav Koštunica, predsednik nestajuće Jugoslavije, nekoliko sati pre nego što će sesti za sto sa Dragoljubom Mićunovićem i Dušanom Mihajlovićem da razmotri mirovni predlog DOS-a, nastavio je svoju predizbornu kampanju i biznismenima iz Amerike koji su došli da investiraju u privredu Srbije, hladno je bojio u crno vladu Zorana Đinđića. “Stari mehanizmi komandne privrede iz starih vremena ne iskorenjuju se lako, naročito ako i nova demokratska vlast prihvati, kako se obično kaže, težak zadatak neposrednog komandovanja privredom, izdavanjem direktnih instrukcija menadžerima, preduzetnicima i finansijerima”, savetovao je predsednik Demokratske stranke Srbije u ponedeljak (4. novembar) američke menadžere, preduzetnike i finansijere.
       Ovaj detalj sa dvodnevne američko-srpske konferencije o poslovnim mogućnostima u Srbiji samo je dobar pokazatelj da će “novi početak” u odnosima između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, koji je počeo da se gradi u petak u lovištu Morović, a pod krov stavljen oko četiri ujutro u utorak u novobeogradskoj Palati federacije, više ličiti na predah ratnika nego na trajni i bezuslovni mir.
      
       Morovićke magle
       Najnovija epizoda u seriji “Netrpeljivost” započeta je kao triler pa je karavan političara DOS-a umesto da se, kako je bilo najavljeno, uputi u hotel “Fantast” u Novom Bečeju, iznenada okrenuo na suprotnu stranu ka lovištu Morović, gde je nekada upucavao divljač i neumrli Josip Broz zvani Tito koga pamte samo oni koji imaju više od tri decenije. Među njima je i Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije: poneo je pušku ali je nije upotrebio, jer je - šalile su se njegove dosovske kolege - naučio jedino na krivolov. Bosutska magla i noć sakrili su pejzaž od dosovaca, a Žarka Koraća, Slobodana Orlića i Rasima Ljajića čak odvela na pogrešan put. Toplini atmosfere među dosovcima doprineo je i kamin, oko koga su se najviše majali Žarko Korać i Goran Svilanović, i koji je uzvraćao koliko vatrom, toliko i dimom. Ništa nije smetalo dosovcima, ni palenta i gulaš ( ne preterano ukusni), ni skromni bungalovi, pa će većina njih za noć u Moroviću reći da je “atmosfera bila odlična”, “da nije bilo nikakve drame” (Mićunović misli drugačije, pogledajte intervju sa njim), “da je i Đinđić bio opušten i nije izgovarao ljutito “neću” ili “baš me briga”. Utisak je da su i oni koji su govorili da DSS treba ostaviti van Skupštine Srbije, ipak bili za primirje, ali su svi tražili i neke ustupke, osim Dragoljuba Mićunovića, Slobodana Orlića i Miodraga Isakova koji su bili za bezuslovno vraćanje mandata.
       Zoran Đinđić, premijer Srbije, za NIN objašnjava suštinu dosovske morovićke ponude DSS-u: “Rešili smo da se vratimo korak unazad, da vidimo šta je mandat DOS-a, na osnovu čega je dobijen, šta je minimum zajedničke obaveze pošto smo svi na osnovu izbornog programa imali korist: svako je dobio neke mandate, svoju promociju. Zaključili smo da je minimum izglasavanje zakona koji proističu iz izbornog programa DOS-a.
       Postoji politički paket zakona: izbor predsednika, izborni zakon, Ustavna povelja, Ustav. Tu postoje razlike, jer nismo imali jedinstvenu koncepciju ni septembra ni decembra 2 000. I oko tog paketa će i te kako biti rasprava.
       Ali, povodom drugog paketa zakona ne može da bude ideoloških i partijskih sporova. To su zakoni o koncesijama, o železnici, o igrama na sreću, o OEBS-u, o duvanu, poreskoj administraciji...I to je minimum zajedničke obaveze. Ponudili smo DSS-u da podrži taj minimum, u svemu ostalom neka bude stranka koja ima svoju poziciju. Ako pristaje, mi ne postavljamo pitanje mandata.”
       Posle sastanka u Moroviću jedino što izgleda nije svim njegovim učesnicima bilo sasvim jasno, jeste da li je bilo dogovoreno da u slučaju negativnog odgovora DSS-a, Skupština u utorak (5. novembar) primi k znanju odluku Administrativnog odbora o zameni 45 poslanika DSS-a. “Imam utisak da kada neko kaže da je bilo govora o ovome ili onome, u stvari citira samog sebe. Pitanje vraćanja mandata je završeno, zakasnili ste sa temom”, diplomatski je i šaljiv odgovor Gorana Svilanovića, predsednika Građanskog saveza Srbije, na rečenu nedoumicu.
       Kako god, DOS i DSS su se dogovorili a Mićunović, Svilanović, Mihajlović, Maršićanin, Đinđić i Koštunica potpisom overili da će da “doprinesu unapređenju rada Narodne skupštine, kako bi se zakonodavna aktivnost parlamenta odvijala nesmetano” i da će “podržati donošenje sistemskih zakona koji proističu iz izbornih programa DOS-a i DSS-a, uz aktivno učešće u njihovom predlaganju, pripremi i skupštinskoj raspravi”. Naravno, tu je i obaveza da se radi na Ustavnoj povelji, Ustavu, predsedničkim izborima i izbornom zakonu.
      
       Računica Koštunice
       Da li ova obećanja znače da je okončana politička kriza započeta 12. juna oduzimanjem mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije? Pametniji je oprez, koji savetuje i Koštunica kada kaže: “Videćemo kako će odnosi dalje funkcionisati.” Za sada je izvesno da se DSS vratio u Skupštinu, ali je ostao opozicija DOS-u i da su Koštunica i Đinđić izračunali da im se dalji žestoki rat ne isplati pa će u narednom periodu odustati od razmene uvredljivih optužbi.
       Koštunicu i Đinđića je na privremeno primirje naterala sopstvena muka. Da je izabran za predsednika Srbije na septembarskim izborima, Koštunica svakako ne bi morao da srlja u primirje sa DOS-om. Ma koliko gadljivosti javno pokazivao prema G17 plus, mogao bi polako da radi na njihovom pridobijanju za buduće republičke parlamentarne izbore i da uživa gledajući kako njegova pobeda rastače DOS i kako stopama Dragoljuba Mićunovića ka njemu kreću i neki drugi lideri. Problem koji bi tada imao, bio bi problem viška, kome da ponudi mesto premijera, svom Maršićaninu, možda čak i Miroljubu Labusu, ili ambicioznom Nebojši Čoviću ili još ambicioznijem Mlađanu Dinkiću. Bile bi to slatke muke, jer Koštunica ne bi morao da radi ono što ne bi smeo, da sa radikalima i socijalistima ruši vladu Zorana Đinđića. Uostalom, on to vrlo dobro zna, pa je i u prevreloj kampanji uz sve napade na vladu uvek nudio prvo Ustav pa izbore, a nikada ne rušenje vlade pa izbore.
       Ali, pošto je pobeda izostala, Vojislav Koštunica, kao najpopularniji političar Srbije, nije mogao da dozvoli sebi da postane predsednik stranke koje nema u Skupštini Srbije. Time bi samo pojačao kontrapropagandu da je dobar ali nesposoban, što je morao svakako da izbegne. Pogotovo je to morao u situaciji kada i on više neće moći da koristi autoritet funkcije predsednika Jugoslavije.
      
       Đinđićeva računica
       Uz to, Koštunici je politički oprez nalagao da u svoju agendu upiše i mogućnost da i u novim izborima za predsednika Srbije bude prvi ali ne i pobednik. Sa Vojislavom Šešeljom kao protivkandidatom, on jednostavno ne može da računa na između trista hiljada i pola miliona glasova koje je dobio u drugom krugu septembarskih izbora. Zato je ranjeni Koštunica dobro izračunao da mu je mnogo bolje da podršku potraži u “reformskom” nego u “patriotskom” bloku biračkog korpusa Srbije. Time će sprečiti i najotrovniju primedbu da je on samo rezervni Šešelj, koja bi lako mogla da stigne iz DOS-a zbog onih Šešeljevih glasova koji su se prelili predsedniku DSS-a u drugom krugu izbora. Ta parola o rezervnom Šešelju, ma koliko bila tačna ili netačna, izazvala bi apstinenciju birača, koja bi za Koštunicu mogla da bude pogubna.
       Zorana Đinđića svakako da muči problem nepopularnosti, ma šta on o tome javno govorio. Koštunica van prvih redova napadača, makar u njima ostao Maršićanin, jeste za premijera Srbije veliki dobitak. Zadovoljstvo je i za Đinđića da bude lišen optužbi u javnosti da je izvršio “državni udar” “da ni Milošević nije krao mandate” ma koliko bio uveren da su mandati uzeti po zakonu i makar jednog dana to potvrdio i Ustavni sud. Jednostavno, politička šteta je isuviše velika.
       Veliki je dobitak i udovoljavanje zahtevima nekih “malih” stranaka da se ipak nađe rešenje sa DSS-om: em će biti zadovoljena sujeta “malih” koji mogu da porastu samo u sukobu velikih ( ona Jugoslavija između one Amerike i onog Sovjetskog Saveza), em će pokazati da nije diktator, em će zaustaviti rasipanje DOS-a koje je postalo dramatično pred septembarske predsedničke izbore. Uz sve to Đinđić će dobiti priliku da nešto radi, jer on, jednostavno, ne ume da sedi skrštenih ruku. Ali, ako hoće da predlaže zakone, u Skupštini, mora da ima neku sigurnost, bar u “svojih” 131 poslanika, koji će biti lojalniji što je kriza u odnosima sa DSS-om manja. S druge strane, ne mora da strahuje da će mu se DSS mnogo mešati u reformske zakone. “Za godinu, koliko je sedeo u vladi koja je imala hiljadu inicijativa, DSS nije imao ni jednu jedinu”, kaže Đinđić.
       To mrtvilo na domaćoj sceni i unutrašnja nepopularnost svakako su Đinđiću mnogo veći problem od navodnih spoljnih pritisaka. O njima Goran Svilanović kaže: “Oni su rekli da su mandati uzeti po zakonu, ali da zakon nije dobar. I to je činjenica. Kao što je činjenica da nisu snažno pritiskali da se mandati vrate.”
       U trenutku kada su potpisivali “Zajedničku izjavu”, i Koštunica i Đinđić su vrlo dobro znali da će se i te kako sporiti o izbornim zakonima, Ustavu Srbije kao i o roku za prevremene izbore. Ali, sada im je najvažnije da su uhvatili malo vazduha, da su ih kolege iz “demokratskog korpusa” ozvaničili kao dvojicu najmoćnijih i najuticajnih političara, da su - bar u ovom času - na političku marginu gurnuli G17 plus i ...da su pokazali i sebi i drugima da mogu da pobede svoje sujete. U trenutku kada većina ljudi veruje da u sukobu između Koštunice i Đinđića više preteže lični spor nego koncepcijske razlike, ta pobeda nad sopstvenim manama je možda i najveća dobit za Srbiju.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Zakoni Vlada Srbije dostavila je Skupštini na razmatranje i usvajanje 21 zakon: o udruženjima, o kulturnim dobrima, železnici, sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, o agenciji za strana ulaganja i promociji izvoza, o narodnom advokatu, o zaštiti životne sredine, duvanu, garancijskom fondu, koncesijama, fizičko-tehničkom obezbeđenju, donacijama, igrama na sreću, poreskom postupku i poreskoj administraciji, založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar kao i izmenama i dopunama zakona o porezu na promet, o akcizama, porezu na dohodak građana, porezima na imovinu, porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, porezu na dobit preduzeća.

      
      

Sporazum Pred decembarske izbore za Skupštinu Srbije 18 partija DOS-a je potpisalo koalicioni sporazum kojim su regulisale međusobne odnose. U njemu se kaže i ovo:        - predsednika Skupštine daće DSS        - premijer će biti Zoran Đinđić        - po pravilu članovi užeg sastava vlade su potpredsednici stranaka        - za određivanje ministara i potpredsednika dovoljna je dvotrećinska podrška članova Predsedništva DOS-a        - program Vlade Srbije (koji je sastavni deo koalicionog sporazuma) usvaja Predsedništvo DOS-a konsenzusom ili dvotrećinskom većinom        program vlade zasniva se na programu koalicije DOS iz septembarskih izbora 2000. godine

      
      

Insistiranje Koštunice Na zahtev Vojislava Koštunice, tada već predsednika SRJ, u Sporazum DOS-a upisana je obaveza da program Vlade Srbije sadrži dva stava:        da se DOS i Vlada Srbije opredeljuju za opstanak i jačanje savezne države i da oni “ostaju čvrsto opredeljeni za izgradnju pravne, demokratske države, što podrazumeva i preispitivanje svih nezakonitih postupaka pre, ali i posle 5. oktobra 2000. godine”.