(“Za pola kile mesinga”, NIN br. 2703)

      Jedna sam od onih penzionisanih profesora koji redovno čitaju vaš uvaženi list, ali i prate većinu bitnih kulturnih događaja. Čudi me da ste, kao najugledniji i najozbiljniji nedeljni časopis uopšte dali prostor tako trivijalnom događaju u privatnom aranžmanu nekakve gospođe koja je radila u nečemu što se zove “Melos estrada”. Nisam navikla na pad nivoa tema u vašem nedeljniku.
       Ono što me ipak direktno podstaklo da presavijem papir i pišem jesu reči gospođe Mirjane Bobić-Mojsilović koja u isti koš stavlja sve nagrade na našim prostorima - od NIN-ove i Nagrade Braća Karić do Mis “Sporta i sveta” ili Oskara popularnosti. Nije tačno da se sve naše nagrade svode na seoske zabave i pola kilograma mesinga. Ja sam prva koja je sa ponosom pratila nedavni prenos dodele Nagrade Braća Karić iz Narodnog pozorišta. Obradovala me i nagrada koju je dobio vaš novinar Bujošević, a koju zaista nikada neće dobiti gospođa Bobić. Kada sam čula u govoru Bujoševićevom da su tu nagradu dobili i Predrag Milojević, Vlada Dimitrijević, vaš kolumnista Jovan Ćirilov, pa gospoda Vukotić, Milivoje Glišić i darovita Bojana Lekić, bilo mi je jasno da je Bobićka iz čiste ljudske i profesionalne nemoći pokušala da omalovaži ovu važnu nagradu.
       Svoditi imena ovih dobitnika na pola kile mesinga maliciozno je, nevaspitano i, verujem, izraz čiste profesionalne ljubomore i sujete.
       Kad već zna da ovako uglednim imenima, pa time ni Nagradi Braća Karić, ne može da priđe, onda će bar da se ponaša kao da joj nije stalo. A da joj nije stalo ne bi je sa tolikom potrebom za omalovažavanjem pominjala. Neka ne priča da je kiselo ono grožđe koje je za nju nedostižno.
      
       ZAGORKA DESPOTOVIĆ,
       Obrenovac