(ili: najlakše je priču o rasizmu, antisemitizmu i anticiganizmu početi od Hitlera ali to bi bilo kao da “klerofašizam” u Srbiji počinje od Vojislava Koštunice)

      Deveti novembar, Dan borbe protiv rasizma, antisemitizma i anticiganizma proslavio sam radno, pišući ovaj tekst. Hteo sam da počnem od Plutarha, od Kulina bana, da štivo bude mirno jer je tema zapaljiva. Ali, hoćeš! Dečji pisac Nenad Čanak opalio je po Koštunici, šefu države, skresao mu da je - “klerofašista”!!? Seva i na drugim stranama; Šešelj za Čovića kaže da je “fašistički mason”, a ovaj uzvraća da je Šešelj “neofašista”. I, tu se, baš, lecnem. Jer, imam klerofašistički pedigre; po majci sam iz popovske porodice, a otac mi je bio kraljev pilot i radio je kod Hitlera u logoru. Dobro, nije delio ćeliju sa “antisemitskim” vladikom Nikolajem Velimirovićem, nije gledao kako Jevreji u Aušvicu idu “na tuširanje”. Ali, gledao je kako Rusi, poludeli od gladi, sami sebe jedu kad im neko umre u baraci. To rusko kanibalstvo iz očajanja nikog nije uznemiravalo; ni Crveni krst, ni saveznike, ni potonje istoričare. Slovenske mase i jesu za recikliranje. Antislovenstvo zvuči, nekako, blesavo, nategnuto, dok antisemitizam, baš, zveči.
       Čim je klerofašista Voja provaljen, odlučio sam da se odmah prijavim, da priznam klerofašističko poreklo. Da priznam da sam se sa Vojom u njegovom “jugu” vozio još 1990. godine za Kragujevac, da u tamošnjem Domu kulture širimo višepartizam. Eeej, da budem toliko naivan; da me Voja nasanka na “juga”, a ovamo, krk, klerofašizam.
       Prijaviću se, denacifikovaću se. Samo ne znam gde se prijavljuje? Da li mora da se ide kod dečjeg pisca u Novi Sad ili može i u Beogradu? U Građanski savez ili kod Sonje Biserko?
       Počnem da prebiram po glavi; gde sam se ofirao? Kada? I koj mi je moj trebalo, prošle nedelje, baš na Mitrovdan, da idem sa glodurom kod klerofašiste Mome Kapora na crnogorsku lozu iz 1994. godine? I još da mu tražim kućni telefon od klerofašiste Koste Čavoškog?! Koja je to pamet! Ko još pametan juri za intervju Radovana Karaxića i Sadama Huseina!? Odlučim da se Čavoškom više ne javljam ni na ulici. Jer, onako, sadistički, nervirati na RTS-u Badija Savića, bratanca Hane Arent, može samo okrutni klerofašista.
       U cilju denacifikacije kupiću i neka očna sočiva, neku šućmurastu boju, da vuče na žuto, na braon. Jer, ove moje arijevske plave oči, zaista, iritiraju. Sećam se, kada sam se, pre dvesta godina, upoznavao sa klerofašistom Dragošem Kalajićem, pitao me:”Odakle vam te plave oči?” Odgovorim ko iz topa:”Sa Suve planine.” Nego i lobanja mi, takođe, arijevska, i čelo, nos, a i ramena su mi, nekako, nepristojno široka, kukovi uski, vređa, brate, to. Dakle, nema druge; u cilju denacifikacije mora se u transplantaciju, ne bi li se dobila spuštena ramena, kokošje grudi, ženski kukovi i dupe ko naćve. Ali, da li bi i onda literata Čanak bio zadovoljan? A i druge literate, Filip David, recimo? I on frkće, ovih dana, na klerofašiste...
       Klerofašista Gojko Đogo bi rekao: vremena su vunena. Recite, danas, u Srbiji nešto lepo o arijevcima, o Hiperborejcima, i, začas, postajete rasista. Recite bilo šta o cionizmu, postaćete antisemita. Recite nešto slobodnije o Romima i odmah će vas proglasiti za anticiganistu. Zato slobodno recite o Srbima šta vam je volja, pa i da im je šef države “klerofašista” i ništa vam neće faliti. Čak, ako i kažete da su Srbi, zapravo, Cigani.
       U našoj umetnosti, pre svega filmskoj, još od Aleksandra Petrovića i “Skupljača perja”, prisutan je taj BESPRIMERNI ANTICIGANIZAM u funkciji ANTISRBIZMA, a sve pod disidentskom parolom borbe protiv titoizma i posttitoizma. To se nastavlja i posle 5. oktobra.”Plastični Isus” još je u bunkeru, a “Podzemlje” se diže u nebesa. Tako da Koštunicu, u stvari, treba zezati za koketiranje sa Kusturičinim anticiganizmom, a ne za klerofašizam.
       Da me ne mrzi mogao bih i Bregovića da pošaljem na lomaču. Jer, on nam je umesto “Bože pravde” ili “Vostani Serbie” uvalio “Mesečinu” kao himnu građanskog otpora i onda se čudimo što su se srpski lideri po padu Miloševića posvađali kao cigani. Vadeći citate iz Platona mogao bih da dokažem da je Bregovićeva muzika, u stvari, crna magija. Kao što je i “kasapska” izložba Vlade Veličkovića u Galeriji SANU takođe crnomagijski ritual. I šta da u Parizu misle o Srbima kada godinama gledaju slike Dade Đurića, Ljube Popovića i Vlade Veličkovića nego da smo patološka klerofašistička nacija?
       Eh, da me ne mrzi dokazao bih i da su Jevreji, kao “izabrani narod” prvi i proklamovali rasizam još u Petoj knjizi Mojsijevoj, i da im se to karmički vratilo sa Aušvicom. Mogao bih da dokažem da je i Plutarh rasista jer za njega je Aristotel samo varvarin čiji narod nije vredan ni pomena. Najzad, da sam srpski biskup Torkemada, da sam klerofašista mogao bih da dokažem da i dečji pisac Čanak truje mlade po srpskoj Atini, baš kao Sokrat.
       Ali, nisam Torkemada, nije mi to u opisu radnog mesta. Mada, ko zna. Možda, uskoro, postanem ljotićevac. Moj komšija, stomatolog, na privremenom radu u Švajcarskoj zove me da osnujemo Ljotićev fašizam u Srbiji. Kažem mu da je fašizam mnogo ozbiljna stvar i da bi nam za to bio potreban neki ozbiljniji narod od Srba.
       On me gleda, gleda, pa kaže: “Ipak, dođite kod mene na kafu da porazgovaramo o tome.” Nisam još otišao, ali nisam ni poziv odbio. Jer, kako su Čanak i bratija krenuli na nas, Srbijance, moraćemo i Ljotićem da se branimo.
       Jer, od postekologije se ne živi.