Pera Perić sedi u fotelji i lupka prstima po stolu. Telefon zazvoni. Pera podiže slušalicu. Čuje se glas iz off-a:
       - Gospodin Pera Perić?
       - Da.
       - Pero, Ivan Zeljković pored telefona, kviz “Želite li da postanete milioner”. Vaš kum Jova Jović sedi pored mene. Rekao mi je kako samo vi možete da mu pomognete. Imate trideset sekundi da se ispričate. Vreme: sad!
       Iz off-a čuje se glas Jove Jovića:
       - Pero, slušaj me dobro! Milorad Pavić je napisao - pod a: Dušanov zakonik, pod b: Žičku hrisovulju. Pod c: “Hazarski rečnik” i pod d: scenario za TV seriju “Porodično blago”.
       Izraz lica Pere Perića je nepokolebljiv. Od dvoumljenjima ni traga.
       - D: “Porodično blago”.
       - Pero, jesi siguran?
       - Sto posto.
       Pera spušta slušalicu i samozadovoljno pripaljuje cigaretu. Posle nekog vremena se čuje zvono. Pera ustaje, otvara vrata i pada pokošen udarcem pesnice u glavu.
       U sobu upada razjareni Jova Jović, koji kuma šutira nogama.
       - “Porodično blago, a!? Sto posto siguran, a!? Životnu šansu si mi upropastio, idiote nepismeni!
       Pera, zgrčen na podu, jauče pod udarcima. Jedva uspeva da progovori pokoju reč.
       - Kako, zar nije Pavić?
       Jova još žešće udara.
       - Je l’ samo jedan Pavić postoji na svetu!? Je l’ samo jedan zna da piše!?
       - Joj, izvini, molim te... Gde mi je bila pamet... Šta da radim, nisam im’o vremena da razmislim... kad si me nagovorio da prodam televizor...
       Izvinjavam se Ivanu Zeljkoviću, BK televiziji i njenom internacionalnom partneru ukoliko navedena i delimično izmišljena scena deluje kao osuda njihovog projekta.
       Popularni kviz nisam parodirao sa namerom da ga osudim. Naprotiv, pre bi se moglo reći da sam parodiji pribegao kako me, nakon pohvale koju nameravam da mu uputim, ne bi mogli optužiti za preterivanje.
       Ovaj kviz, kao i neki drugi (ne svi) koji se u poslednje vreme pojavljuju, ne samo da su gledani (što, moram da se složim, nije neosporan dokaz njihovog kvaliteta) i ne samo da privlače pažnju autora ovog teksta (što, pogotovo, ne mora da im služi na čast) nego - a to na čast treba da im služi - spadaju u retke emisije koje čovek može da pogleda a da pri tom nije potpuno siguran kako ga prave budalom.
       Istina, tu i tamo gledaocu može da se učini kako Ivan Zeljković nekom takmičaru, možda slučajno, možda po vlastitom nahođenju, a možda i u dogovoru sa organizatorom, malo pomaže ili odmaže, kao što kompjuter, kada takmičar odluči da iskoristi bonus i odbaci dva netačna odgovora kako bi se približio jednom i jedinom tačnom, zna da bude nepravedno surov: izbaci dva očigledno netačna i ostavi nesrećnika u dilemi ništa manjoj od one u kojoj je bio pre nego što je bonus iskoristio.
       Ali, kažu, i sudbina je takva - ponekad nepravedna, a uvek surova. Pa nam ostaje prostor za verovanje kako Zeljković i kompjuter za sve to nisu ni najmanje krivi.
       Kada voditelji nekih drugih, mnogo ozbiljnije tretiranih emisija počnu da igraju ulogu sudbine - urednica državne televizije, na primer, koja u izbornoj noći jednog predsedničkog kandidata pita je li imao strpljenja da sasluša obraćanje drugog, i pri tom, reklo bi se, živi u iskrenom uverenju kako predstavlja oličenje novinarske profesionalnosti i nepristrasnosti - tu mesta za nadu nema.      
      
       VLADIMIR KECMANOVIĆ