NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ugledati se na slične

“Ambasador Rumunije u svojoj rezidenciji organizuje gotovo svake nedelje promociju nekog od muzičara, pesnika ili slikara. To je, takođe, primer zemlje u kojoj nema dovoljno para. Što se nas tiče, još se ništa ne dešava”

      Šta rade ljudi kada se, bez nekog specifičnog povoda, otisnu odavde i odluče da žive na nekom drugom mestu? U Londonu, na primer? Prvo usavrše engleski jezik, prouče mentalitet, kulturu i specifičnosti naroda sa kojim će deliti nešto zajedničko, ako toga bude. Sa diplomom Ekonomskog fakulteta i izvesnim stepenom muzičkog obrazovanja, Lana Lopušina-Bežanov, pre više od 20 godina otišla je u Englesku i započela život od mesta koje je bliže početku nego sredini. Posle mnogo godina upornog rada, neke želje su počele da se ostvaruju. Radeći za neprofitne organizacije kao menadžer u muzici, organizuje koncerte u humanitarne svrhe, među kojima je zapažen Koncert za LIFE LINE pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra i princeze Katarine. Na jednoj tački upornog traženja svog mesta pod suncem, Lana Bežanov postaje prvi i jedini menadžer sa ovih prostora čije se ime redovno pojavljuje u koncertnim dnevnicima Vigmor hola (NjIGMORE HALL) jedne od najuglednijih institucija u Londonu. U proleće 2001. osniva LONDON ARTFEST.
      
       Koja je bila vaša namera kada ste osnivali London artfest, umetnički festival sa težištem na klasičnoj muzici?
       - Želela sam da osnujem festival koji će biti okrenut stvaranju, da tako kažem, kulturnih mostova između naroda i zajednica kako bi specifičnosti svakog od njih postale dostupne publici. Počasni doživotni predsednik festivala je čuveni Kolin Devis, a moji potpredsednici su Karola Grinde, inače i osnivač EPTE (Evropska asocijacija klavirskih pedagoga) poznate i ovde, a zatim i profesor Peter Fojtvanger. Pokušala sam da pronađem i festivalu omogućim pokrovitelje-poznate ličnosti kao što su Andrej Tolstoj, unuk čuvenog književnika, Dominik Merle sa Pariskog konzervatorijuma, dr Gerd Nojhaus, direktor kuće-muzeja Roberta Šumana u Cvikau. Festival je otvoren 31. oktobra 2001. svetskom premijerom dela Džona Tavenera Bogorodica posvećen srpskom narodu, u izvođenju Moskovskog omladinskog hora. Moja želja je bila da to delo izvede hor iz Jugoslavije, ali se nije ostvarila. Naime, mi kao neprofitna organizacija uz pomoć sponzora, a to su velike evropske kompanije, obezbeđujemo koncertni prostor i pokrivamo kompletan marketing, ali nismo u mogućnosti da obezbedimo putne i ostale troškove učesnika na festivalu. To za većinu učesnika nije naročit problem. U Engleskoj postoji veliko razumevanje za teškoće koje postoje u Jugoslaviji, ali nije moguće napraviti izuzetak u odnosu na ličnosti iz drugih zemalja. Veoma sam srećna što je jedan od prvih koncerata na London artfestu bio u potpunosti naš. U Vigmor holu nastupali su Dejan Mladenović i Aleksandar Madžar. Uvodnu reč dao je Rob Conjan poznati kritičar koji piše za Gramophon, BBC Magazine i Independent.
      
       Kako ostvarujete kontakt sa muzičarima za koje mislite da bi trebalo da dođu na London artfest?
       - Muzičari se javljaju iz čitavog sveta, od Amerike preko čitave Evrope do Rusije. Mi oglašavamo festival u svim velikim muzičkim časopisima u Engleskoj, Evropi i Americi. Kada sakupimo ponudu i razmotrimo je na našem panelu onda svoj predlog šaljemo dalje. Za koncerte mladih muzičara kompetentan je i panel St. Martins-in-the-Fields koji do sada, nije odbio nijednu našu ponudu. Dakle, filter je dvostruk i moramo da vodimo računa da naša ponuda bude prihvaćena. U svemu, najvažnije je dobiti prostor koji je i najskuplji.
      
       Taj dvostruki filter prošao je i jedan naš mladi muzičar.
       - Jeste, to je violinista Jovan Bogosavljević koji će sa Draganom Petković svirati u ciklusu Mladi majstori. On će doći iz Belgije gde će biti sponzorisan na studijama kod Igora Ojstraha. Volela bih da naši muzičari, naročito mladi, nastupaju na festivalu i ubuduće.
      
       Vama je, ovih dana, stigao kompliment iz sredine u kojoj radite.
       - Počast koja nas je snašla, fantastična je. Mi smo dobili informaciju da smo ušli u najuži izbor, među tri najuspešnije neprofitne organizacije u čitavoj Engleskoj. Našli smo se u društvu organizacija sa različitih polja delatnosti, ali jedini smo iz kulture. To se odnosi na London artfest sa svim svojim aktivnostima i on se sada nalazi među tri najuspešnije organizacije.
      
       Da li s ove strane, u ovdašnjim institucijama vezanim za kulturu i muziku, nailazite na podršku?
       - Prošle godine, kada smo organizovali koncert Dejana Mladenovića i Aleksandra Madžara, uputili smo mnoga pisma na različite adrese, od ministarstva i sekretarijata, do velikih kompanija, ali nismo dobili nikakav odgovor. Naša zemlja jeste u teškoj situaciji i ne bih da budem kritičar, ali nismo dobili čak ni odgovor na pisma koja smo im slali. Ove godine, izgleda da će se nešto promeniti. Čujem da na molbu za obezbeđivanje putnih troškova Jovana Bogosavljevića ima pozitivnih reakcija. Nismo tražili da neko pokrije troškove Vigmor hola jer je to užasno skupo, niti Hola St. Martins već samo pomoć u troškovima puta i boravka, što inače sve druge države pokrivaju za svoje učesnike. Zapravo, mi kao festival nismo tražili ništa, ali smo, svakako, zainteresovani za povoljan ishod.
      
       Budući da komunicirate sa mnogim kulturnim institucijama iz Evrope i sveta, imate uvid u to kako se one odnose prema mogućnosti da se neko od njihovih muzičara predstavi u Londonu, nevezano za vaš festival?
       - U ambasadi svake zemlje u Velikoj Britaniji obično se ogleda spremnost na pomoć promociji sopstvene kulture što, uostalom, i jeste posao atašea jedne zemlje. One to rade na razne načine. Ambasador Švajcarske, jednom godišnje organizuje koncert muzičara svoje zemlje u Vigmor holu i uvek nam predstavi sjajne umetnike. On pokriva troškove potpuno, i posle koncerta organizuje zakusku na koju poziva važne ličnosti kao i menadžere. Ambasador Rumunije, zemlje sa nama sličnim problemima, u svojoj maloj, ali lepoj rezidenciji organizuje gotovo svake nedelje promociju nekog od muzičara, pesnika ili slikara. To je, takođe, primer zemlje u kojoj nema dovoljno para. Što se nas tiče, još se ništa ne dešava. Možda su zauzeti političkim problemima ili nekim drugim. Naš ambasador se rado odaziva gotovo svakom našem pozivu, ali tu se sve i završava.
      
       Šta ostaje kao vaša najveća želja?
       - Moja je želja da uspostavim jaču vezu sa našom zemljom. Da i u Beogradu napravim nešto slično kao i u Londonu. Da jedan, makar i mali deo Artfesta bude i u Beogradu. Mnogi muzičari, naročito mladi veoma bi voleli da dođu u našu zemlju, i nije nikakav problem njihov honorar. U Beogradu ima prostora, ali tu svako već ima svoje mesto i svoje programe. Volela bih da uradim u Beogradu deo onoga što radim u Londonu. Ovde je nekako sve komplikovano. Dok govorite engleski jezik, svi vas pažljivo slušaju, ali čim kažete da mogu da govore i na srpskom, sve se promeni. Ipak bih volela da mogu da dam nešto i Beogradu. Valjda je to normalan dug, nostalgija ili, jednostavno, jedna želja.
      
       MILENA MILORADOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu