Beograd je nekada, posle Pariza, bio drugi svetski centar nadrealizma, a danas priređuje izložbu sličnu tek održanim u Londonu i Njujorku

      Trinaest minuta pred ponoć novembra šestog, baš onako u duhu nadrealizma, u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu otvorena je izložba “Nemoguće - umetnost nadrealizma 1926-1936”. Reč je o studijskoj izložbi profesora Fakulteta primenjenih umetnosti dr Milanke Todić, priređenoj povodom Dana Muzeja i to kao njegova “najznačajnija godišnja manifestacija”.
       Kao što je nadrealizam u Srbiji zaživeo ubrzo po njegovom rađanju u Francuskoj, tako se sada u Beogradu organizuje i ovako velika izložba o nadrealizmu pošto su slične tek održane u Londonu, Njujorku i Parizu!
       Nadrealizam je začet i oformljen u Francuskoj, nastavljajući a onda i prevazilazeći dadaizam; lansirali su ga pisci oko časopisa Literatura (Litterature) (1919-1924), pod uredništvom Luja Aragona, Andre Bretona, Filipa Supoa... Vođa francuskih nadrealista Andre Breton objavljuje 15. oktobra 1924. godine Manifest nadrealizma. Ovu po obimu malu knjigu Marko Ristić predstavlja u tekstu Nadrealizam objavljenom u časopisu Svedočanstva već 21. novembra iste godine. I od tada nadrealizam u Srbiji postaje poznat ne samo kao pojam, već i kao pojava po kojoj će Beograd biti prvi posle Pariza. A Dušan Matić će kasnije zapisati: “Breton i nadrealizam, bar onim što je u njima bilo najočiglednije, najupadljivije, bili su prisutni ovde od početka, od 1924. godine.”
       Između srpskih i francuskih nadrealista odvija se živa prepiska, razmenjuju se publikacije i uspostavljaju različiti vidovi saradnje.
      
       Moć podsvesti
       Srpski nadrealisti 1930. pokreću nadrealistički almanah Nemoguće-L’’impossible, a sledeće godine i časopis Nadrealizam danas i ovde. Te 1931. godine, 10. januara, u Beogradu se pojavljuje nadrealistički letak Pozicija nadrealizma, koji potpisuju trinaestorica srpskih nadrealista. Policija ga zaplenjuje, a u njemu piše:
       “Nadrealizam predstavlja jednu dejstvujuću, aktivnu konfrontaciju, jednu parajuću koordinaciju izvesnih prekretničkih doktrina i metoda, i izvesnih pojedinačnih negacija i zahteva jednog potpunog i bespovratnog izražavanja. Ta koordinacija nije pomirljivo sabiranje karakteristika ili traženje jedne utapkane jednačine za svakog i ni za kog, već jedno dramatično suočavanje i, u tom DIJALEKTIČKOM PROŽIMANjU SUPROTNOSTI, u tom POVLAČENjU SVIH POSLEDICA, jedno bezobzirno, jedno konačno iscrpljivanje i pregorevanje svega što se ne užljebljuje u neumoljivi mehanizam konkretnog i univerzalnog postajanja...”
       Godinu dana posle objavljivanja Manifesta Breton piše jedan tekst kojim nastoji da objasni suštinu odnosa između nadrealizma i slikarstva. Iz tog njegovog štiva dalo se zaključiti da on tada nije želeo da nadrealizam postane poseban umetnički pravac, da bude neka nova slikarska škola, već da se pomoću njega uspostave nove vrednosti u umetnosti, koje će podstaći eksperiment i zagledanost u ljudsku unutrašnjost, poći od podsvesti, snova, halucinacija i slobodnih asocijacija.
       Takav pristup očigledan je i kod srpskih nadrealista, a njihova aktivnost je multimedijalna, posebno su zainteresovani za nove medije, kakvi su tada fotografija i film. Osim na ovoj izložbi, taj pristup vidi se i u nekim drugim njihovim delima. Tako Dušan Matić u predgovoru za poemu Podvizi družine “Pet petlića” Aleksandra Vuča (1933) zapisuje:
       “Kad sto puta pregledate slike i dosade vam, pustite makaze neka ih obrste. Makaze su brže od kengura. Otsecite devojci nožice i prilepite ih na vrata... Otsecite gavrane sa snega i prilepite ih na luftbalon... Tako se dobija lepak-slika.”
       Za svoj moto srpski nadrealisti uzimaju i Bretonov rani nadrealistički stav (objavljen pre Manifesta):
       “Ostavite sve. Ostavite dadaizam. Ostavite svoju ženu. Ostavite svoju ljubavnicu. Ostavite svoje nade i svoje bojazni. Posejte svoju decu u šumskoj zabiti. Ostavite vrapca u ruci zbog goluba na krovu. Ostavite, ako ustreba, udoban život, ono što vam se pruža kao neko buduće blagostanje. Krenite na ceste.”
      
       Priziv nasleđem
       Izložbu u Beogradu otvorio je dr Branko Aleksić, jedan od najboljih poznavalaca nadrealizma, čovek koji je bio blizak mnogim nadrealistima, a najviše Marku Ristiću; dosta je radio na popularisanju nadrealizma, kako u Beogradu, tako i u Parizu, gde danas živi; jedan je od retkih stvaralaca nadrealističke provenijencije, objavljuje i poeziju, i eseje, i prevode i roman u nadrealističkom duhu. Zbog svega toga dobio je čast da otvori izložbu.
       O nadrealizmu u Srbiji, za NIN, kaže:
       - Ima dosta dokumenata i stvari koji neprikosnoveno dokazuju da je Beograd, posle Pariza, bio drugo sedište nadrealizma u svetu. To se objašnjava istorijskom fatalnošću da se četiri hiljade naših đaka tokom Prvog svetskog rata školovalo u Francuskoj, tamo su se upoznali sa francuskom kulturom. Među njima njih 13 postali su nadrealisti...
       Aleksić ističe da je nadrealizam, kao nadahnuće ljubavlju, snom i kritičnim stanjima, naslonjen na rudaču izvornog jezika i izvorne inspiracije, pa stoga smatra da njegova stvarnost i danas ostaje neprikosnovena.
       Ističući značaj srpskih nadrealista, Aleksić podseća na raspravu Marka Ristića i Koče Popovića “Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog”, objavljenu 1931. u Beogradu, četiri godine pre “Osvajanja iracionalnog” Salvadora Dalija; zatim na jedan tekst o humoru kao moralnom stavu kod Marka Ristića, kojim je potkopavana buržoaska stvarnost, a koji je jedan od naših najcitiranijih tekstova, prisutan u gotovo svim istorijama nadrealizma...
       U jednom svom dopisu dostavljenom medijima, organizator izložbe kaže: “Želja nam je da pobudimo što veće interesovanje beogradske publike, naročito mlade populacije za ovu izložbu, kako bi stekli što potpuniju sliku o našem avangardnom nasleđu i umetničkoj praksi beogradske grupe nadrealista.” U tome se izgleda uspelo, bar gledajući po otvaranju, kojem je prisustvovalo dosta mladih ljudi. A Aleksić na to ovako gleda:
       - Ne mogu reći da će se pojaviti neki neonadrealizam. Ali, mislim da će nove generacije prepozanti neke svoje težnje, da će ih ovo podstaći na neka svoja istraživanja i da se onda, u tom smislu, može govoriti o oživljavanju nadrealizma. A to je moguće tek pomoću unutrašnjeg eksperimenta, znači: zatvoriti oči i gledati u svoj unutrašnji motiv. Za to je potrebna i odgovarajuća priprema. Mislim da je, ipak, najvažnije da kroz ovu izložbu nasleđe bude predstavljeno, a ako ono još i nadahne sadašnji naraštaj mislim da je to siguran zalog za jednu inspiraciju velike umetničke senzibilnosti ovde.
       I dr Milanka Todić kaže da bi bilo “previše smelo” reći da nadrealizam danas oživljava. Ali, daje svoje viđenje nadrealizma, takođe kao veliki stručnjak za ovaj pokret:
       - Mislim da je nadrealizam, kao avangardni pokret, ponudio vrlo širok program ideja i, što je posebno važno, jednu akciju koja je multidisciplinarna i potpuno otvorena za kreativnost, vizije, snove... Kao takav, on je danas prihvatljiv i prepoznatljiv za generaciju mladih umetnika koji više ne mogu da usvoje neke čvrste kanone i koji, takođe, ne prihvataju granice medija. On je, kao i svaki avangardni pokret, insistirao na revolucionarnosti, odbacivao je tradicionalne medije i insistirao na novim, pre svega na fotografiji i filmu, ali i na nekim novim postupcima, kao što su automatsko pismo u literaturi, u poeziji... Ti novi mediji pokazali su se kao mediji savremenog čoveka. Jer, danas čovek uglavnom uči preko slike, bilo preko slike na televizijskom ili kompjuterskom ekranu...
       Moglo bi se reći da su nadrealisti najveći protivnici konvencionalizma. A gospođa Todić daje ovako svoje viđenje:
       - Mišljenja sam da je njihova borba protiv građanske konvencionalnosti i protiv ustaljenih metoda u umetnosti danas možda najzanimljivija u oblasti vizuelnih umetnosti. Oni su tu, po mojoj oceni otišli najdalje i možda ćemo mi morati da prevrednujemo naš odnos prema nadrealizmu upravo u tom smislu. Nećemo više o srpskom nadrealizmu govoriti kao o jednoj književnoj pojavi, nego kao o jednoj vizuelnoj pojavi. Namerno ne kažem likovnoj, jer to nije likovna umetnost, to je ono što, danas široko shvaćeno, pripada vizuelnim medijima.
      
       Moć slike
       Zbog svega toga izložba u Muzeju primenjenih umetnosti izazvala je veliku pažnju, ali i dobila velike pohvale, bez obzira šta ko mislio o nadrealistima.
       Jedan od najboljih znalaca srpske avangardne umetnosti između dva svetska rata mr Gojko Tešić za ovu izložbu, u čiju postavku je uloženo mnogo truda, kaže:
       - Izložba je blistava evropska manifestacija usred Beograda krajem 2002. godine! I to u vreme kada svako i svuda unaokolo govori o Evropi - a oni koji to najviše čine (političari!) nisu bili primećeni u trinaest minuta do ponoći 6. novembra na dan svečanog otvaranja ove fascinantne duhovne i umetničke manifestacije kojom bi se podičile, s razlogom, sve velike evropske kulture. Francuska, kolevka nadrealizma, zasigurno od “Ne(mogu)ćeg” napravila bi svetski megadogađaj. Ne samo da nisu bili viđeni političari, i što je najtužnije - ne beše tu ni ministra sirote srpske kulture - nijedan jedini ugledni srpski pisac nije kročio te večeri u ovo zdanje srpske umetnosti da oslušne i odgleda jedno drugo vreme avangardnih manifestacija koje u novome svetlu daju sasvim čudesnu, neverovatno drugačiju sliku o svemu onome što se dešavalo dvadesetih i tridesetih godina a pripadalo je beogradskom nadrealizmu. Nijedan srpski spisateljski postmodernista (čak i neki najgrlatiji majstori likovne postmodernističke kičice!) ne behu te noći na uglu Čubrine i Vuka Karadžića...
      
       Zatim dodaje:
       - Možda sve navedeno i nije najgore: oneraspoložilo me saznanje da se na ovoj izložbi nisu mogli naći eksponati koji čine stalnu postavku Muzeja savremene umetnosti na Ušću (pre svega iz Legata Marka i Ševe Ristić, potom i Vana Živadinovića Bora). Ne znam zašto, ali sve to ne zvuči lepo... I bez te bogate zbirke izložba Milanke Todić deluje naprosto fascinantno: obilje sasvim novih umetničkih činjenica koje su decenijama bile skrivene od očiju javnosti (fotogrami, fotokolaži, kolaži, asamblaži, fotografije, retke slike i crteži - pre svega Radojice Živanovića Noa, Nikole Vuča, Vana Bora, Monija de Bulija, Oskara Daviča, Đorđa Kostića itd.), znatno nam proširuju i obogaćuju saznanja, razmiču ideologizovane predstave o ovom važnom avangardističkom projektu srpske književnosti i umetnosti, lome nametnute okvire i mitologizovane priče i sinteze o tzv. jedinom avangardizmu u Srba.
       Posmatrajući ovu izložbu, ne sporeći pri tom njenu ozbiljnost i važnost, stiče se utisak da u srpskoj umetnosti niko nije umeo da se igra tako kao što su to umeli nadrealisti tridesetih godina prošlog veka. Oni su se toj “igri” predavali svim srcem i dušom, a u nju su uključivali i svoje žene, što se vidi i na ovoj izložbi. Ispod mnogih crteža (kolaža) su potpisi Lule (Vučo), Ševe (Ristić), Lele (Matić)...
       U svojoj autobiografskoj knjizi “Ja, Salvador Dali” veliki slikar, koji je i sam pripadao nadrealistima, piše: “Gala me naučila da su nadrealisti u osnovi buržuji...” I srpski nadrealisti bili su deca imućnih roditelja, svi izuzev intelektualca proletera Oskara Daviča. Oni su, svojim ekscentričnim ponašanjem, znali da stvore mit o sebi i o svojoj umetnosti. Iako su bili okupljeni u više grupa, oni su se držali čvrsto između sebe. Kasnije, ipak, nisu svi baš lepo pričali o tom svom društvu. Tako, baš Oskar Davičo u svojoj romansiranoj autobiografiji, u kojoj dosta prostora posvećuje druženju sa svojim prijateljima-nadrealistima, kaže da je to bilo “dangubno društvance” i da mu je bila “puna kita” svega, a da je i on “drljnuo neki pesmuljak”...
      
       JOVAN JANJIĆ
      
      

Čudo od izložbe Gojko Tešić Izložba je umetničko čudo nad čudima početkom novoga milenijuma u Beogradu. Ovo je druga manifestacija te vrste (posle ništa manje značajne manifestacije - a pre deceniju i više bezrazložno ideološki i paskvilantski osporavane “Zenitizam i avangarda dvadesetih godina” Irine Subotić i Vide Golubović u Narodnom muzeju!) s kojom se s ponosom može krenuti po evropskim metropolama. Izložbu prati izuzetan katalog Milanke Todić i reprint najznačajnijih nadrealističkih publikacija (Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde). Nadrealistička umetnost izložena sasvim novoj svetlosti i u čudesnom, magičnom sjaju - ponavljam, prvorazredni je, najevropskiji umetnički događaj u protekloj deceniji. I Milanka Todić i Muzej primenjene umetnosti zaslužuju sve pohvale - i mnogo više od toga!

      
      

Osnivači Osnivači srpskog nadrealizma bili su: Aleksandar Vučo, Marko Ristić, Dušan Matić, Milan Dedinac, Koča Popović, Petar Popović, Đorđe Kostić, Đorđe Jovanović Jarac, Oskar Davičo, Vane Živadinović Bor, Mladen Dimitrijević (pseudonim Mladena Dedinca, brata Milanovog), Radojica Živanović Noje i Branko Milovanović.