NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Grad je aseksualan

Brzina uništava sve. Svi nekuda žure, mada je Ajnštajn poručio - treba izbegavati žurbu

      Proživeo sam gradske komune, a ovde sam zasnovao individualni anarhizam sa načelom: ne rušiti, ali ne pristati. Živeti sam, znači posmatrati svet bez naredbi, nastaniti se na zemlji i dopustiti umu da bude slobodan. Jedem drvenim kašikama, koristim zemljane zdele i perem sudove pepelom.
       U gradu se osećam kao gost.
       Trčim po asfaltu i obilazim redakcije. Posećujem institucije kulture, ali uvek pod zaštitom divljine. Nužno je načiniti prijateljstvo suprotnosti. Dvadeset pet godina živeo sam u gradu, četvrt veka u šumi. Moja kultura življenja sada je: Priroda - Čovek - Grad!
       Grad postaje aseksualan.
       Brzina uništava sve. Svi nekuda žure, mada je Ajnštajn poručio - treba izbegavati žurbu. Možda je šansa ovog sveta da preživi upravo u tome da brzina sama sebe uništi. Ambicije narastaju, a ljudskost se smanjuje. Čovek udaljen od svoje prirode, gubi saosećaj prema bližnjem. Devojci koju sam upoznao u Narodnom pozorištu, a zove se Slučajnost, pričam o fenomenu iščeznuća. “Vi, mladi”, pomalo se šalim, “sjebali ste dvadeset prvi vek”. “Pa, tek je započeo!”, buni se ona. “Da, ali već sada ga nema, jer se po zlu ne razlikuje od prethodnog.”
       U Knez Mihailovoj, dok čekam Žilnika, prilazi mi pozornik. Sumnjiv sam mu jer čučim pored fontane sa rancem na leđima. Na košulji iznad desnog džepa svetli pločica - Lilić. Zagleda moju ličnu kartu i sav se ozari kad vidi da živim u šumi. Razneži se. Kaže da je i on ekolog. Sablažnjen pokazuje mi grupu kontejnera sa prosutim papirima po trotoaru. Kad ga sledeći put budem video, vodiću ga na kolače. Žilnika pronalazim u Filharmoniji. Želimo da mu napravimo omaž povodom njegovog šezdesetog rođendana. Igrali bismo fudbal, gledali filmove i slušali njegove beskrajno zanimljive priče. Živahan je kao i pre tridesetak godina, kada je dobio “Zlatnog medveda” za film “Rani radovi”. Kao da je zaustavio vreme. Ne stari. Oko njega još kruži “lipanjska aura” - čim padne kiša, kartonska kutija na glavu!
       Siromašna umetnost može da se odupre najezdi profitabilnih zahteva. Apokalipsa i poetika - primetio sam grafit na zidu zgrade pored Salona Muzeja savremene umetnosti, u Pariskoj. Ekonomija je učinila sve da se, porobljeni, osećamo slobodni. Zato kažem:
       Ja ne živim u tranziciji, ja živim u šumi!
      
       BOŽIDAR MANDIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu