Dosada zvana Bond

      Nikada mi nije bila jasna opsesija koju izvesni intelektualci gaje prema filmovima o Džemsu Bondu. Ima u tome mnogo pretencioznosti koja kao da govori: da, ja sam veliki poznavalac Džojsa i Umberta Eka, ali to mi nimalo ne smeta da volim i razumem ovu vrstu filmova, koji su, u stvari, produženo detinjstvo, a uz to po najsavremenijim teorijama filma, zaštitni znak za blinki-ti-blenk svetlosnu sliku žestokog intenziteta.
       Istina, Džems Bond je zaista potomak stripova koje smo listali u sumornom detinjstvu sumornog socijalizma, a koje smo, zaostale od pre rata, pronalazili po tavanima i podrumima čeznući za nekim drugim, uzbudljivijim svetom od onog na koji smo bili osuđeni. Zaista, Flaš Gordon je mogao sve! Fantom je imao crnu masku, a kola su mu se lako pretvarala u letilicu ili amfibiju, dok su mu iz farova štektali mitraljezi. Zigomar je bio neuhvatljiv, postajao je nevidljiv kad zatreba, izranjao je iz mora oslobađajući se lanaca kojima je bio vezan, prolazio kroz vatru i zidove...
       Ti siroti crno-beli kvadratići pretvarali su se šezdesetak godina kasnije u obojene pokretne slike, a mi, njihovi obožavaoci, u stare ljude, u kojima još tinja zračak žudnje za pustolovinama. Ali avaj, danas se više dosađujem gledajući pokatkad filmove o Džemsu Bondu, nego crtaće o njegovoj duhovnoj braći Tomu i Džeriju. Tamo gde je apsolutno sve moguće, prestaje prirodno ljudsko interesovanje za priču. Tom će tako Džerija ispaliti vezanog za raketu (svaki rastanak je pomalo umiranje), pregaziti parnim valjkom, spljeskati ogromnim kamenom, dok će Džeri uzvratiti dinamitom ili gurnuti Toma u provaliju...I šta? Njih dvojica izgoreni, izubijani, skuvani u kazanima i oprljeni, samo će stresti sa sebe ove male nevolje i nastaviti svoju igru, baš kao što i Džems Bond izlazi iz svih neprilika. To je dosadno. To je strašno dosadno! Umesto Toma i Džerija moje pokolenje je odrastalo uz Andersenovo “Ružno pače”, a umesto Bonda uz Tarzana i Džejn. Zbog toga se, verovatno, i toliko razlikujemo od novih generacija po mentalnom sklopu i sentimentalnom vaspitanju. Ni u snu ne bih tvrdio da smo bolji, ali smo sigurno nežniji i krhke građe.
       Filding, Dikens, Melvil ili Džek London pisali su perima svoje pikarske romane - Fleming svog Bonda piše na zlatnoj pisaćoj mašini, zbog toga umesto duše, njegov junak ima hladnozveketavi metal - umesto srca u njemu otkucava registar-kasa brojeći filmske gledaoce. Ili je to danas bešumni kompjuter.
       I uvek su tu depilirane lepotice nalik na manekene iz izloga, bez mirisa, ukusa, i pored svega, bez ikakvog erotskog naboja i izazova kao da su od plastike, a pored njih zločesti Rusi, nekada špijuni koji rade svetu o glavi, a danas do glave obrijani mafiozi sa bradama i minđušama u ušima; pokvareni Evropejci sa nešto dužom kosom nego što je to pristojno u Americi; najbrža kola, roleksi, francuski šampanjci, kavijari, čitavi arsenali neverovatnog oružja; nedostižni snovi o vrhunskoj eleganciji i džet-setu; čak i uzvišeno britansko poreklo glavnog junaka koji ima oksfordski naglasak - ukratko, savršeno dizajnirani filmski proizvodi koji mogu sve, sem jedne stvari, da naprave film koji će nas uzbuditi i možda vratiti nam onu blagoslovenu radoznalost koju smo imali nekada dok smo čitali stripove o Flašu Gordonu.
       Ukratko, Džems Bond je isto toliko ukusan kao hamburger iz “Mekdonaldsa”, isto tako utoljuje žeđ kao koka-kola i isto se tako razvlači u nedogled kao žvakaća guma - tri najvažnija američka otkrića.