|
Tajni agent 007 već decenijama se bori protiv manijakalnih tipova koji prete zapadnjačkoj civilizaciji. Ta civilizacija danas nema većeg protivnika od Džemsa Bonda
Kada je bila sasvim mlada i (razume se) potpuno nepoznata, Hali Beri je, sve trčeći od televizije do televizije u nadi kako će negde zaraditi za koricu hleba, u jednom trenutku na uključenom monitoru nekog studija ugledala prizor koji joj je zaustavio dah: iz morske pene izranjala je “džepna Venera” u izazovnom žutom bikiniju, sa nožem o pojasu. To je prosto opčinilo Berijevu. Ona, doduše, tada nije znala da je to samo scena iz filma “Dr No” (1962), koji je neki kanal emitovao u okviru retrospektivnog ciklusa Džemsa Bonda. Ali je, svejedno, poželela da se i njoj nešto tako dogodi. Dogodilo se: u filmu “Umri nekog drugog dana” (koji je srpski distributer preveo ponešto jednostavnije - “Umri drugi put”, 2002), na jednoj lokaciji u Španiji, Hali Beri izranja iz morske pene u izazovnom fluorescentnom oranž bikiniju, sa nožem o pojasu. U međuvremenu je dobila Oskara. Kada jednom dobiješ Oskara, i najsmeliji snovi postaju stvarnost. Pa je Hali Beri postala agent CIA. Pirs Brosnan, koji je posmatrao snimanje ove scene, rekao je tada scenaristima Robertu Vajdu i Nilu Pervisu: “Vidite li vi šta smo napravili?” On, dakle, zna.
Ovom pričom “Tajm” počinje svoju “temu broja” (na pet strana izdanja od naredne subote) o filmu “Umri nekog drugog dana”, dvadesetom u Bondovom serijalu, čija će evropska premijera biti ovih dana. Kako je toj priči posvećena i naslovna stranica prestižnog magazina, nema sumnje da će opet “čovek godine” biti osoba koja, fizički - pravno, ne postoji. Ali je ipak prokleto stvarna. Kao i svaka druga metafora ovog našeg “kraja istorije”. To je Džems Bond, tajni agent 007. Evo, za početak, “Tajmove” definicije najopasnijeg Engleza: “Bond, GLOBALNI POLICAJAC”, spasao je Zemlju za Kraljicu i Otadžbinu!” “Tajm” je u trendu.
Lažno predstavljanje
Neminovnosti ovog izbora, osim novog filma, doprinosi i činjenica da Džems Bond, kao filmski junak, ove 2002. godine slavi svoj četrdeseti rođendan. On je vršnjak “Bitlsa”, pop-grupe čija se slava, poput njegove, neprekidno obnavlja. Tu svaka veza prestaje. Jer, čak i da je stvarno postojao, Džems nikada ne bi bio član “liverpulskih buba”. Sva je prilika da bi mu bili odvratni. On je već u službi Nj. V. Kraljice, ima njenu dozvolu za ubijanje. Uopšte je mnogo krvoločan, pravi dendi. Sve što želi je votka-martini. “Bitlsi” su se oduvek grozili takve pozicije: oni su bili za to da se pruži šansa miru i da Lusi bere dijamante po kraljičinom vrtu. Zato je neki ludak, koji je uobrazio da je Džems Bond, ubio Džona Lenona. Kraljica, dobra duša inače, na teškom je iskušenju. Ona je davno promovisala “Bitlse” u plemiće (jer organski ne podnosi “Stounse”, tu usvojenu Bondovu decu, vazda željnu krvi, koja urliču “Neka iskrvari!”), ali će, ipak, 18. novembra, u sledeći ponedeljak, prvi put ove godine otići u bioskop, na londonsku premijeru filma “Umri nekog drugog dana”. Valjda će tamo sresti Mika Džegera.
No, kada je već o muzici reč, Džems Bond nije tikva bez korena. On sigurno potajno voli Toma Džonsa. Ili njegove tesne pantalone. Za špice filmova o njemu uvek se komponuju specijalni šlageri; jedan je čak napisao Pol Makartni (“Živi i pusti ih da umru”, 1973). Samo što to nije nikakav “rock and roll”. Više je reč o ljigi. Ako bi nas neko naterao da se o tome izjasnimo, onda je Bondova imidž-grupa ABBA, odlična u tzv. jednoglasnom pevanju, no, ipak, ubogi proizvođač nečega što je onaj “Tajm” pre deset godina nazvao “Barbikinom muzikom” na “phrase-book” engleskom jeziku. Belo kao aspirin. Ovaj zaključak je dodatno inspirisan saznanjem da je, u svetu igračaka, Barbika jednom bila Bondova devojka, dok je on svoj “konerijevski” lik pozajmio njenom dečku Kenu; cena - 80 funti. Ne zaboravite ovaj podatak. Jer je on indikativan za pravo duhovno poreklo Džemsa Bonda.
Navodni tajni agent u penziji Jan Fleming je svoj prvi roman o Džemsu Bondu objavio pre tačno pola veka. Izgleda da se pomno pripremao za književničku karijeru. Kao novinar Bi-Bi-Sija vodio je stručne razgovore sa već proslavljenim piscima. Jednom mu je gost bio veliki stilista Rejmond Čendler, inače pisac nekoliko kriminalističkih romana. Fleminga je posebno interesovalo kako je on stvorio lik sangviničnog i ciničnog privatnog detektiva Filipa Marloua, rođenog gubitnika, koji na ovaj svet u punom moralnom raspadanju gleda sa prezirom i kroz dim cigarete “kemel”. Čendeler je inače bio sklon teoretisanju, pa mu je to potanko objasnio. Onda je Fleming, uzevši konačno pero u ruke, učinio nešto potpuno suprotno: stvorio je bonvivana Džemsa Bonda, ubicu sa dozvolom, koga evidentna propast sveta ispunjava superiornom radošću. Jer - to je priča njegovog života. Već posle prvog filma o Bondu, ranih šezdesetih, Vatikan ga je definisao amoralnim: “Seks, nasilje i snobovština uništavaju lik britanskog tajnog agenta.” Kažu da je Janu kao model “iz života” poslužio njegov ratni kolega, dvostruki agent Dušan Popov. Nije mala stvar za jednog Srbina da postane Džems Bond! A za Džemsa Bonda nije baš laskavo da ga je veliki reditelj Blejk Edvards parodirao u seriji filmova o inspektoru Kluzou.
Četrnaesta i poslednja Flemingova knjiga o Džemsu Bondu objavljena je pre 36 godina, dve godine posle autorove smrti. Otuda je jasno da od slave 007 ne bi bilo ništa bez njegovih filmskih priključenija. Zato su zaslužni producenti svih dosadašnjih “sikvela” (nastavaka, Majkl Vilson, kolekcionar devetnaestovekovnih fotografija, i bračni par Albert “Kubi” (umro 1996) i Barbara Brokoli, inače Majklova polusestra. Oni su svoj posao shvatali ozbiljno: Barbara je, osim izvršnog producenta, bila asistent režije u gotovo svim dosadašnjim “Bond filmovima”. Njihova očekivanja nikada nisu bila mala. To je slučaj i sa upravo dolazećim filmom “Umri nekog drugog dana”. Zato su svoju firmu, čije je sedište u Londonu, nazvali “sve ili ništa”.
Posle nekoliko loših iskustava, kada se težilo “modernizaciji” Bonda, za reditelja je angažovan Li Tamahori, koji je, pre nego što je počeo da radi u Holivudu, bio jedan od vodećih sineasta na svom rodnom Novom Zelandu (“Nekada smo bili ponosni ratnici”). Li je imao samo trinaest godina kada je, u rodnom Velingtonu, video prvi film o Džemsu Bondu. To ga je prestravilo, ali i oduševilo. On sada kaže kako je naumio da napravi autentični “autorski film”. Budući da, osim toga, snima brzo, došao je u sukob sa pojedinim glumcima koji su svoje nezadovoljstvo izražavali tvrdnjom kako im se više sviđa stari, dobro poznati Bond. Radilo se o iluziji njihovog prethodnog iskustva. Tamahori upravo želi da “vaskrsne” Bonda iz njegove najslavnije epohe. Scenaristi Vajd i Pervis, veliki Flemingovi obožavaoci, ubacili su u svoj tekst niz “referenci” na prethodne filmove, među kojima i onu kako Hali Beri izranja iz morske pene. Ali je Tamahori svestan konteksta. Po njegovom mišljenju, “Dr No” i “Iz Rusije, s ljubavlju” (1963) bili su “smrtno ozbiljni” filmovi. Glumac Pirs Brosnan dodaje: “Na početku, ovi su filmovi bili namenjeni odrasloj publici. Sada ih pravimo za decu.” Onda će opet Tamahori: “Ali, znate, u osnovi sve je isto... Sve što treba ovakvom filmu, jesu devojke, gadžeti i velika akcija.” Pogrešio je redosled. Ako je nešto već film za decu, onda stvari idu obrnutim redosledom: akcija, gadžeti, devojke. I to je suština velike promene. Kao što je promena da će “Umri nekog drugog dana” svojim “haj-teč” performansama biti ozbiljna konkurencija filmovima slične tehnologije.
Najvažniji je novac
Jer, filmovi o Džemsu Bondu uvek su bili uspešni sa stanovišta globalnog bioskopskog tržišta (jedan je zaradio svih 807 miliona dolara, a bio je najgori - “Kazino Rojal”), no, u odnosu na samu sebe, ova je serija “sikvela” doživljavala mnoge uspone i padove. Najgore su prolazili oni 007 filmovi koji su nastali u vreme proboja kompjuterizacije. Kada je ova producentska avantura započela, digitalno nije postojalo ni u mašti (gde li je tada bio Bil Gejts?!), dok su postojeći kompjuteri, teški i po nekoliko desetina tona, bili preskupi i, uostalom, nedostižni. Onda se sve to izmenilo sa personalnim računarom i brojnim softverskim programima. Džordž Lukas je, primera radi, danas opremljen tako da u jedan “frejm” (sličicu) može ukomponovati 300 različitih elemenata.
U tom trenutku velikog preokreta nije bilo teško zaključiti da su filmovi o “Džemsu Bondu postali tehnološki zastareli. Između ostalog. Nema sumnje da je svet ovog tajnog agenta jedan simulakrum, sačinjen od niza virtualnih akcija kakve se u realnom životu nikad ne događaju. To, jednostavno, ne postoji. To je surova bajka, stravičnija od onih Andersenovih. Ali, prizori od kojih je zastajao dah nisu bili (kompjuterski) generisani; oni su bili manufakturisani. Sve ubilačke igračke kojima operiše Bond, ti poslovični gadžeti, smrtonosna penkala, automobil koji leti (a može da bude i podmornica), kule i podvodni gradovi, jednom rečju - zamisli neobuzdane mašte, bili su zapravo “proizvedeni”, prosto - oni su stvarno postojali kao opipljivi “artefakti”. Nema laži, nema prevare. Tako se dosta lako ispostavilo da je glavni kreator prvih filmova o Džemsu Bondu bio scenograf Ken Adam, zapažen i po svom doprinosu Kubrikovoj “Odiseji u svemiru”. Njegovi najbliži saradnici bili su vođa kaskadera, snimatelji i montažeri. Reditelj je bio “prisutno lice”, olinjali zanatlija (Terens Jang, Gaj Hamilton). Nije otuda bilo ozbiljnijeg razloga da montažer Džon Glen ne sedne u rediteljsku stolicu. Kao što je sve to razlog da Šon Koneri postane - i ostane - oličenje lika i karaktera ubice sa dubokim plavim očima. Koneri se proslavio tumačenjem lika Džemsa Bonda zato što su filmovi o tom tajnom agentu bili staromodni poput njega. Drugo mesto zauzima aktuelni Bond - Pirs Brosnan, kome je ovo treći film u toj ulozi. A treći je Rodžer Mur. On je izuzetak: igrao je i dalje Sajmona Templara. Ostali su bili čista katastrofa.
Ali, ko je zapravo Džems Bond? Onako “kao čovek”. On je, razume se, usamljeni pojedinac - svi njegovi prethodnici su ubijeni. Kao takav, očevidno besmrtan, nije morao ulagati dodatni trud da postane junak naše buntovne mladosti. Ne, pogrešno! Pošto bi to značilo da su filmovi o tom tajnom agentu prethodili današnjoj anarhističkoj britanskoj kinematografiji Bojla i Ričija. Možete li da zamislite Džemsa Bonda kako gura glavu u klozetsku šolju?
Mit 007 pripada, bez ostatka, svetu zabave. On je dobro upakovana roba sa mašnicom. Njegove vrednosti su dekorativne. I sve odleti u vazduh. Najviše što bi se moglo dopustiti, jeste konstatacija da “Goldfinger” (1964) ili “Nikad ne reci nikad” (1983) pripadaju Velikoj Uglađenoj Građanskoj Umetnosti. Mada dela takve umetnosti - o kojima je zgodno pisao Markuze - deluju kao odbrana kulture, ona su više stubovi svoje (građanske) civilizacije. Džems Bond je, prosto, snob. Osim što je Englez. Zato je takva umetnost, velika ili ne, sasvim svejedno, ali uvek pomalo antikvarna, bila šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka ogledalo (političkog) “duha vremena”, podložna svim uticajima koji proizlaze iz društvenih kretanja. Ono što o “globalnoj zajednici” tog vremena znamo, jeste da se bavila “hladnim ratom”. Evo šta o tome kaže naturalizovani Amerikanac, inače Rus, Aleksandar Genis: “Hladni rat, koji je logično podelio Dobro i Zlo po klasističkom scenariju, razrešava se pobunom omladine, koja otkriva romantičarski treći put u svom psihodeličnom bekstvu.” Bond je produkt “hladnog rata”, on nosi snažni ideološki predznak. Njegove opasne igračke - simulakrumi služile su, po pretpostavci, izazivanju određenog psihološkog efekta s onu stranu “gvozdene zavese”, na tamnoj strani epohe. Budući da je, istovremeno, bio i omladinski junak, ono psihodelično bekstvo dogodilo se tek kada je romantičarska pobuna za svoj cilj dovoljno dugo imala klasicistički scenario “realnog socijalizma”. Onda su na komunizam svi zaboravili.
Na izvestan način, to je tačno. Ali je istovremeno i pogrešno. Osim u jednom slučaju - ili behu dva? - Bond nije imao posla sa Rusima. Kako bi inače preživeo? Njegovi pravi protivnici su bili ludi naučnici, misteriozni zločinci koji bi da pokore svet, teroristi nemačkog porekla, fašistoidni megalomani, medijski moguli i slične nakaze, što bi se danas reklo - krimogene osobe. Nikakva šteta ako umru. U filmu “Umri nekog drugog dana” takav se manijak javlja u ulozi nikog drugog do Bondovog instruktora. Oni su svuda oko nas. Jedan se zvao Saramanga (Kristofer Li u filmu “Čovek sa zlatnim pištoljem”, 1974). Najveći Bondov protivnik, koga je 007 inače više puta ubio, zvao se Ralje, a bio je preko tri metra visoko beslovesno čudovište sa gvozdenim zubima.
Ovo posredno delovanje - u kome su Sovjeti samo podrazumevajuća metafora - beše posledica svesti kako bi Bond u svetu stvarne špijunaže tog vremena delovao kao parafrenični ludak. Svako ko je pročitao neki roman Džona Le Karea, takođe bivšeg tajnog agenta, zna o čemu je reč; špijunaža je, u stvarnosti, činovnički posao, velika gnjavaža. Na terenu dejstvuju samo sitne ribe, potrošni materijal.
Virtualna pornografija
Na vrhu, međutim, vlada nepojamna dosada. Sve je sivo i prašnjavo. Plus onolike usedelice. A to zna da frustrira čoveka: bivši profesor engleske književnosti Džordž Smajli i kolege su alkoholičari, sa propalim brakovima iza sebe, neki od njih će završiti kao noćni portiri u švajcarskim planinskim hotelima, a čitav “hladni rat” završio se - u Le Kareovoj projekciji - kao farsa u čijem se središtu našao jedan panamski krojač, sitni prevarant, čiji je ljubavni život predstavljao pravu noćnu moru. Romani Džona Le Karea (“Špijun koji se sklonio u zavetrinu”, “Smajlijevi ljudi”...) jesu teška literatura. Ni vremena nisu bila mnogo lakša. Berlinski zid je predstavljao senku nad čitavom Evropom. Ovaj pisac danas se bavi opisivanjem poslova farmaceutske mafije.
Istini na volju, Bond nije krio da u njegovom karakteru postoji izvesna ludačka crta. Prvi film o njemu snimljen je kada je Britansko carstvo, u kome sunce nikada nije zalazilo, počelo da se neumitno raspada. No, umesto da, u skladu sa vremenom i situacijom, glumi velikog gubitnika istorije - da se ponaša kao Smajli - Bond je sačuvao engleski imperijalistički duh vrhunske snobovske superiornosti (da ne kažemo prezira i gađenja), ne napuštajući taj “gard” ni do dana današnjeg, kada je Ostrvo sve više u statusu (duhovne) kolonije. Ali, šta je njemu Engleska? On je samo plaćenik. I pomirio se sa šokantnošću svog zanimanja. Što će se reći - uvek je vrlo elegantan, odseda u najboljim hotelima. I ovo će proći, misli on.
Ipak, Bond je, na sasvim specifičan način, bio snažno oružje zapadnjačke strane “hladnog rata” - ili je bar to trebalo da bude. Ali ne u sferi špijunaže (to će za njega obaviti Amerikanci) ili terorizma, već kao osobeni produkt “seksualne revolucije plejbojevskog tipa”. On je vanbračni sin Hjua Hefnera sa nekim Smajlijem kao babicom. Jer, od svih (pod)mitova u priči o njemu, najvažniji je oduvek bio onaj koji oličavaju Bond-devojke, njegove “družice za igru”, pokupljene sa duplerica “Plejboja”. Džems ih je promenio na stotine kao prilježni učenik svog tvorca, onog koji i dalje šeta samo u pižami. Nijedna nije zatrudnela. Osim možda one koja je poginula od udara struje u kadi punoj vode. Sve su bile od čiste plastike. Lako su, od filma do filma, menjale svoju spoljašnost, ali ne i unutrašnju sadržinu, jer te sadržine tu opšte nema - samo čista forma, obilje pneumatičnih oblika. Pokušaj da se kao “Bond-devojka” angažuje neka glumica od integriteta (Dajana Rig), uvek su bili garancija neuspeha. Uostalom, u ovom serijalu jedna od najvećih britanskih glumica Džudi Denč samo je prokleti statista “sa zadatkom”.
Ovo bi moglo da znači kako je Džems sterilan, impotentan ili - nevin. Ne znači. Bond je bi trgovački putnik, prodavac jednog erotskog simbola. Sam je, pak, bio simbol onog muškarca sa zapadne strane čije se preduzetništvo - unutar slobodne tržišne konkurencije - obavezno završava nagradom u krevetu. Bond-filmovi se ne završavaju uništenjem carstva zla koje je izmislio neki ludak, već scenom u kojoj Džems i devojka (preživi obično samo jedna) zagrljeni plutaju u nekom čamcu, slobodni da se sada, kada je zlo uništeno, prepuste onom što jedino predstavlja “slatkoću življenja”. Sve prethodno bilo je samo priprema za taj završni kadar. Kraljica uzalud pristavila vodu za čaj.
Ali, šta beše onaj erotski simbol koji je Bonda učinio herojem jedne faze “seksualne revolucije”. Vratite se početku ovih redova i sve će vam biti jasno. Reč je o Barbiki. Jednoj lutki. Džems Bond ju je preoteo od Kena. Ovo se dogodilo zato što je barokna faza “seksualne revolucije” sa sredine prošlog stoleća, oličena “Plejbojevim” erotskim simulakrumom, gajila u sebi klicu sopstvene propasti, najavljujući nužnost “seksualne kontrarevolucije”, koja će kraj šeste decenije obeležiti klimom novog puritanizma, čije će oružje - mada to zvuči krajnje paradoksalno - takođe biti “Plejboj”, časopis na čijim se stranicama začela Barbika.
Stvorena tek nekoliko godina nakon pojave Hefnerovog lista (1959), Barbika je, sredinom sedamdesetih, bila tinejdžerka, činilo se predodređena da jednom postane “plejmetica”. Kao i svaka druga igračka. Dogodilo se obrnuto. Modeliranje Barbike u erotskom ključu bilo je prvorazredna (verovatno i nesvesna) operacija paradičnog preoblikovanja “plejbojevskog” koncepta. Zato Barbika ima suviše dugačke noge, suviše uzak struk, suviše velike grudi. Boja njene kože je nezdrava. Ali je Barbika “bespolna”, kako u prenosnom, tako i u bukvalnom značenju. Prosto rečeno, Barbika nema “onu stvar”.
Može se pomisliti da je u tome počivala osobenost jednog “kemp” pristupa “plejbojevskoj” filozofiji erotskih simulakruma. Međutim, ne. Bio je to samo kič, budući da je kemp već u osnovi “Plejboja”. Pokazalo se da je takav Barbika-kič, naizgled beznadežno staromodan, bio saglasan sa duhom epohe. One koja još traje.
Kako u svakom kiču uvek ima nečeg pornografskog, situaciju “erotske depresije” sedamdesetih godina, koja je najavljivala “eru side”, najbolje je iskoristila pornografska industrija. Ona je preuzela Barbiku. To deluje kao paradoksalna, sasvim blesava tvrdnja u svetlu činjenice da Barbika nema “onu stvar”. Nego. Ovo je bila pornografija bez seksa, koitusni simulakrum. Nije bitno ono što se (ne)vidi, već je suština u onome što se podrazumeva. A to je, u ovom slučaju, čista perverzija. Ali, pornografija se, ovom operacijom sa Barbikom, ratosiljala nekih svojih tradicionalnih ograničenja, svoje nekadašnje tendencije, koja je za nju bila mučna nužnost. Seks je u pornografiji zapravo nepotreban. Sam je koncept Barbike taj koji je opscen, vulgaran i nemoralan. Sve iznad toga je čisto opterećenje. Niko to ne bi kupovao. Jer je, da skratimo, kič pornografije (plus seks, ako mora) i ovako bio blizak onom Barbikinom (minus seks, pod obavezno): njegovu bit, bit tog kiča, nisu oličavali lanci, kuke i verige, bičevanja, psi i ostale životinje, erupcije “štirka”, nego milje, malograđansko okruženje sa šustiklama i goblenima. Ili sakoima od tvida Džemsa Bonda. To će imati lepu prođu na poluostrvu Gulag.
Poruka je trebalo da bude nedvosmislena: ako pobedite (sopstveno) zlo, oličeno u krimogenom pojedincu kao metafori (recimo da je to Brežnjev), i vi ćete dobiti sako od tvida, plus lutkicu. Naravno, nije rečeno - ili pokazano - da lutkica nema “onu stvar”. Mislili su da ima. To je, van svake sumnje, moralo delovati subverzivno na one koji su, silom jednog utopijskog projekta kakav je predstavljao “realni socijalizam”, već bili prinuđeni da žive puritanski kako ne bi živeli u logoru. Lutkice su tamo bile zabranjene. Babuška je jedini erotski simbol staljinizma, njegove pornografije bez seksa.
Ovaj dobro smišljeni plan imao je samo jedan nedostatak: filmovi o Džemsu Bondu nisu se svojevremeno prikazivali onima kojima su bili namenjeni. To je tajnog agenta 007 dovodilo do besa, te su njegovi rušilački ispadi sve više zadobijali crtu parafrenije ili fantastičnog delirijuma. Bond je postao junak onih čiji je pogled na svet bio sasvim različit od njegovog. Simbolično govoreći, on je jedna od ikona 1968. godine.
Staljinizam je babuška
S druge strane, proleteri svih sovjetskih zemalja nisu imali pojma da postoji “Plejboj”. To je bila crta njihovog lošeg obrazovanja. Otuda je njihova kasnija “tranzicijska” opsednutost Hefnerovim časopisom sasvim razumljiva; mada beznadežno zastarela, sasvim “retro”, ona ima simbolički značaj otkrivanja zabranjene prošlosti, koja je, mada to nisu znali, mogla biti tako obećavajuća. Jer, bez obzira na sve, Barbika i Džems uvek nude više. Što se sadašnjosti tiče, lako se ispostavlja da je gotovo svaka lutkica, čije usluge u vezi s “onom stvari” možete iznajmiti u nekom seksi-šopu ili na pustom drumu, iza benzinske pumpe, ruskog ili ukrajinskog porekla. Ali, to je samo posao. Jedna utopija je odživela svoje. Filmovi o Džemsu Bondu predstavljaće ubuduće samo dečju slagalicu. Njegova buduća devojka zove se Lara Kroft. To je, sve skupa, razlog zašto danas bolje od “Plejboja” na tržištu prolaze tobožnji sportski časopisi sa Anom Kurnjikovom na duplerici. Džems Bond nikada neće saznati: njegova ideološka pornografija izvrgla se u melodramu jednog “kraja istorije”. A je li to brine Hjua Hefnera? Ni govora. On je davno sve to zaboravio. Trenutno ga izlažu na svetskoj turneji njegovog 75. rođendana. Čovek koji je zaslužan za Džemsa Bonda i Barbiku, postao je Umetničko Delo.
Izgleda da, po svemu sudeći, Džems Bond pripada prošlosti iz koje je i došao. On je pravo čedo XX veka, doba Apsurda. Bila takva prilika. Vrativši se tamo gde pripada, opet će sresti Duška Popova, koji, odeven u belo odelo, baš naručuje votku-martini. I kaže njemu Dule: “Znaš, Džems, Japanci će bombardovati Perl Harbur!” Obojica danas mogu biti tek dve dečje igračke. Ili “kućni ljubimci”.
Ali, kako to onda da, postavši filmovi za decu, novi nastavci večnog serijala o tajnom agentu 007 postaju sve krvoločniji? Tome je, u najvećem, zaslužna ona čudna osobina života da u svemu imitira umetnost. Ili, u novije vreme, video-igrice. Bombe na Baliju, atentati na Novom Zelandu. Otuda je virtualni svet Jana Fleminga, u kome je zlo bilo metafora, postao stvarni svet Sadama Huseina i Osame bin Ladena, u kome nema metafore izvan zla. Jedanaesti septembar 2001. godine bio je tipična “bondovska” akcija: sve je izvedeno “ručno”, sa postojećim “materijalom”. Dvanaest hiljada mrtvih. Ako, s jedne strane, više ne postoji strašna pretnja svetskom miru zvana SSSR, onda, s druge strane, šta fali atomskim bombama i drugim sredstvima za masovno uništenje koje proizvode u Severnoj Koreji? Ili Iraku. U Somaliji. Možda već i u vašem dvorištu. Još su, pride, njihovi čuvari sveta kao tamnice ovog puta, u filmu “Umri nekog drugog dana”, otevši ga u Hongkongu, umalo ubili Džemsa Bonda. Neka umre drugi put. Jednom mu se to sigurno mora dogoditi. Njegovo mesto pripada Indijani Džonsu, američkom provincijskom profesoru koji je jednom, sam samcijat, uz malu pomoć Šona Konerija, pobedio Treći rajh, a sada se sprema na Bagdad. U tako ponuđenom izboru nije teško opredeliti se za Harija Potera. Ili Alena Forda.
BOGDAN TIRNANIĆ
|
